Arheologija je teška nauka – uvek u blatu, stalno u potrazi za finansijama, vazda razapeta između želje za znanjem i potreba savremenog života, koji je nad ostacima prošlosti nikao. Zato treba pohvaliti to što u Beogradu i sam gradonačelnik, Aleksandar Šapić, želi da iskopava grobove. Gradonačelnik je, istina, v. d, ali to „v. d“ u politici znači „valjda doveka“, pa i Šapićevu želju da izvadi i preko granice liferuje zemne ostatke Josipa Broza Tita možemo posmatrati u tom svetlu, u svetlu žudnje za mandatom koji doveka traje.
Gradonačelnikova nevolja je dug red ljudi koji se pred Kućom cveća oslanjaju na ašove. U toj se koloni čeka već nekih trideset, trideset pet godina, pojedini su kopači i bolje opremljeni – poput Vojislava Šešelja, koji je poneo i kolac – ali ni Šapića ni druge amaterske arheologe to ne obeshrabruje. Pre nekoliko dana u gungulu se umešao i unuk Dragoljuba Mihailovića, koji je iskopavanje Tita uneo i u partijski program za beogradske izbore.
Možda bi najzabavnije bilo nagovoriti Šapića i Mihailovića da ruskim prijateljima predlože da uklone Lenjinov mauzolej sa Crvenog trga
Izvrgnuti ruglu ideju u kojoj, čini se, Šapići i Mihailovići vide motor napretka Beograda, toliko je lako da je skoro neprijatno. O zlom komunizmu grmi čovek kome je bunker političke snage Novi Beograd – zamisao i delo tog zlog komunizma. Obojica kopača propuštaju da se upitaju ko je zaslužan za podršku zemalja „Trećeg sveta“, kojom se hvalimo dok se preganjamo oko Kosova – da li je to plod nekakve mudre politike savremene Srbije ili zaostavština zle Jugoslavije i njene borbe za nesvrstane? Možda bi najzabavnije bilo nagovoriti Šapića i Mihailovića da ruskim prijateljima predlože da uklone Lenjinov mauzolej sa Crvenog trga.
Sve to može da nasmeje, ali 35 godina rata srpske politike protiv 35 godina mrtvog komunizma nije za smeh. Nije smešno ako čovek zaključi da taj rat protiv leša srpski režimi vode kako bi ugasili i ugazili uspomene na doba u kome ekonomska i društvena jednakost nisu bile mete podsmeha, a radnici nisu nosili pelene. No i Beograđanin koji negira baš sva dostignuća komunističke Jugoslavije može da se seti da je dobro zagazio u 21. vek, a da živi u gradu u kome na pet minuta vožnje od centra nema kanalizacije, u gradu u kome tokom šetnje može da ga ubije točak koji je otpao sa trulog autobusa, u gradu u kome deca obolevaju od malih boginja i velikog kašlja. I da se upita da li će premeštaj nekih kostiju sa jednog mesta na drugo pomoći da se to reši.
