Dugogodišnje nasilje nad državnim institucijama, kao i ovo najnovije nad pravdom, istinom i studentima, ponovo je u fokus postavilo Radio Televiziju Srbije kao instituciju koja bi trebalo da bude javni medijski servis svih građana. Po ko zna koji put se zbog istih problema kritikuje rad te kuće, ponovo se masovno protestuje ispred njene zgrade i sve je to više nego opravdano. Ne ulazeći detaljno u definiciju javnih medijskih servisa, treba reći da pored njihove osnovne misije da informišu, obrazuju i zabave, postoji i niz drugih funkcija, karakteristika, vrednosti i pravila po kojima ovakvi servisi funkcionišu i bez kojih se ne mogu nazvati javnim. Pojednostavljeno, to su univerzalnost, nezavisnost, objektivnost, odgovornost, inovativnost, raznovrsnost, kvalitet programa, briga o manjinskim grupama, itd.
Problemi s javnim servisom
Kada se priča o RTS uglavnom se stvari svedu na informativni program, pa su kritika i bes usmereni ka Dnevniku i drugim informativnim emisijama, odnosno njihovim autorima i voditeljima. Ovaj program jeste kriminalno loš i ni približno ne ispunjava ni jednu od pomenutih funkcija. Informacije, teme i „tumači stvarnosti“ se strogo kontrolišu i njima upravljaju timovi za komunikacije vladajuć(ih)e stran(a)k(a)e ili, u trenutnoj situaciji, pojedinca koji je oteo ceo državni aparat.
Obrazovni, umetnički i programi kulture proterani su na drugi i treći kanal i svedeni na vremeplove prošlosti u kojima dominiraju Srbija, Srbi i pravoslavlje, kao da niko drugi Srbijom i planetom ne hoda ili stvara
Međutim, informativni program je samo vrh ledenog brega ispod koga stoji pogrešno (re)konstruisana kompletna rukovodeća, programska, uređivačka i kadrovska politika, zbog čega je ceo sistem u večitom stanju pada. Zabava je posebna priča sa tužnim krajem i veoma problematičnim narativom. Tu dominira beskrajno ponavljanje serija jeftinog sadržaja i još jeftinijeg izgleda, kao i emisije, kvizovi i šou programi isteklog roka trajanja i kratkog datuma valute radi brže zarade spoljnih produkcija. Dodajmo tome i fudbal na prvom i najgledanijem kanalu, jer je, valjda, bolje da se gledalac loži na Zvezdu nego da razmišlja o tome što mu je plata sto puta manja od prosečne plate fudbalera. Obrazovni, umetnički i programi kulture proterani su na drugi i treći kanal i svedeni na vremeplove prošlosti u kojima dominiraju Srbija, Srbi i pravoslavlje, kao da niko drugi Srbijom i planetom ne hoda ili stvara. Što se tiče programa za decu i mlade on je, što bi rekli mladi, propo, a od manjina nemamo ništa, uzmite nešto sa roštilja. Zbog svega ovoga smo od „Vašeg prava da znate sve“ došli u stadijum „Selo gori, a baba se češlja“.
Gotovo svi nivoi rukovodstva RTS biraju se po, najblaže rečeno, čudnim i netransparentnim kriterijumima, ukupna produkcija je na minimumu kvaliteta (čast retkim izuzecima), a u analizu sadržaja mogu da uđu samo oni sa jakim želucem. Sve ovo su razlozi zbog kojih već 30 i kusur godina imamo sistem koji niti je javni, niti je servis, a ni sa građanima nije baš u najboljim odnosima. Iako pominjem samo televizijske, ni radio programi ni digitalni servisi nisu ništa bolji. I ne, nije to tekovina vladavine rebrendiranih radikala, već se taj problem kotrlja još od trenutka kada je Radio Televizija Beograd rebrendirana u Radio Televiziju Srbije. Još od devedesetih tim preduzećem za stranačko potkusurivanje i platformom za trgovinu uticajem defiluju likovi sumnjivog porekla i čudnih biografija, da bi sve kulminiralo ovim današnjim cirkusom.
Mašinerija konzumenata sadržaja
Ovakav RTS je građane pretvorio u pasivne posmatrače zbivanja, poslušnu mašineriju konzumenata nespremnih za svet koji se ubrzano menja. Stvorio je neinformisani, uplašeni i primarnim potrebama vođeni čopor koji se plaši susreta sa bilo čim što mu je nepoznato i veruje da će mu najjača jedinka doneti spas. Tako formiranom čoveku je i potreban neko da ga vodi kroz život i zato mu se „nude“ rešenja u vidu predsednika, patrijarha, tenisera ili kakvog drugog mesije, koji će umesto njega da živi i rešava sve probleme. Upravo to su posledice organizacije i programa RTS i to je ono što hitno treba da se menja.
Kao i u svakoj krizi i sada se (opet) pojavljuju neke ideje kako bi trebalo, šta bi trebalo, ko bi trebao i tome slično. Neke od ideja su čaršijske, neke dolaze od stručnjaka, neke su proizvod čiste zlobe, a neke čak i posledica ličnih osveta. No, hajde da probamo da se pozabavimo stvarima koje su zaista važne. U centru pažnje javnog servisa trebalo bi da budu građani i njihove potrebe za informisanjem, obrazovanjem i zabavom. Polazna tačka svih organizacionih, programskih, finansijskih i kadrovskih planova javnog servisa, pa tako i ovog našeg kljakavog, trebalo bi da bude odgovor na pitanje kakvog građanina i i kakvo društvo želimo? Želimo li poslušno stado ili aktivne učesnike u političkom i kulturnom životu, dostojanstvene građane sa pravom izbora i kritičkim mišljenjem, ljude koji će razumeti ili makar biti svesni stvari koje se oko njih dešavaju i ljude koji brzo osvajaju i usvajaju novine.
Neće rešenje „sjaši Kurta da uzjaše Murta“, pa makar Murta bio i najbolji na svetu, doneti ništa novo, ako se prethodno ne pozabavimo sistemskim problemima i suočavanjem sa istinom. Za razliku od komercijalnih medija koji svoje gledaoce „prodaju“ oglašivačima, javni medijski servis gledaoce „kupuje“ tako što im pomaže u svim aspektima individualnog razvoja. Zato moramo promišljati šta su zaista potrebe građana i kakav sistem i sadržaj takve potrebe treba da podstiče i zadovolji. Dosadašnji konzervativan i arhaičan program, kao i krut sistem sa slabim mehanizmom za promene, prepun svih oblika korupcije, to sigurno ne može.
Neće rešenje „sjaši Kurta da uzjaše Murta“, pa makar Murta bio i najbolji na svetu, doneti ništa novo, ako se prethodno ne pozabavimo sistemskim problemima i suočavanjem sa istinom
Potrebna je promena paradigme i osnaživanje gledaoca da iz uloge večite žrtve i nemoćnog člana kolektiva, postane svestan pojedinac koji preuzima odgovornost za svoje mišljenje i odluke. Potrebno je izgraditi jedan moderan i fleksibilan sistem koji neće zavisiti od vlasti ili personalnih rešenja, već omogućiti da na vlast i personalna rešenja javnost i struka imaju uticaj i promene ih onog trenutka kada prestanu raditi ono što se od njih očekuje. Potreban je medijski servis koji neće samo zadovoljavati, nego i razvijati potrebe svojih gledalaca kroz programski sadržaj koji će svakodnevno preispitivati i sebe i svet oko sebe. Ako se ne prestane sa praksom „naših kadrova“, ako javni servis ne bude proizvodio i kupovao samo program najvišeg kvaliteta (jer gledanost nije merilo uspeha javnog servisa!) i za to imao obezbeđeno dovoljno sredstava i kvalitet ljudskih resursa, ništa se neće promeniti.
Ako ne budemo imali javni servis koji se neće bojati istine i koji će podsticati naučno i kritičko promišljanje svakog društvenog, državnog, pa čak i ideološkog pitanja, ostaćemo, bojim se, zaglavljeni u raljama jeftine propagande i konzervativizma koji će nas ponovo terati ili na ulice ili iz zemlje.
