Tek što smo, godinu dana nakon tragedija u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, zaključili da nismo mnogo naučili a još manje učinili, Srbija je okrenula još jedan krug nasilja. Saznali smo da su u Toponici jedanaestogodišnji dečaci seksualno zlostavljali svoju vršnjakinju, da je učenik četvrtog razreda u Zemunu potezao nož na svog druga, a da je u Bačkoj Palanci 16-godišnji učenik brutalno pretukao profesora.
Dalo se naslutiti, jer smo u danima i nedeljama nakon masakra u „Ribnikaru“ i selima kod Mladenovca, počeli međusobno da tražimo krivce, a stvari odlaze predaleko do nekog sledećeg nasilja, do neke sledeće tragedije… Iz takve atmosfere teško je moglo izaći rešenje, jer iz sudara ušančenih strasti teško da nešto može biti preseljeno u domen racionalnih odluka. Još manje bilo kakvog konsenzusa. Svedočili smo, konačno, tih dana, neviđenoj saglasnosti u neprijateljstvu. Zato i nema mesta pitanju zašto nam se zlo ponavlja.
I ništa tu neće pomoći „pilatovsko pranje ruku“ i činjenica da je zaštitnik građana Zorana Pašalić pokrenuo postupak ocene zakonitosti i pravilnosti rada škole u Toponici. Iste one koja je zataškavala nasilje, nazivajući ga „dečjim poslom.“ Niti će nešto promeniti što je već „čuveni“ predsednik opštine Bačka Palanka, Branislav Šušnica, najoštrije osudio nasilnički akt šesnaestogodišnjaka. Sve je, dakle, naopako u postavci ovog režima. I nije od juče.
Nespremnost da se imenuju odgovorni za neprekidnu spiralu nasilja ne govori samo o moralnim defektima vlasti, ona se očituje kao poslednja odbrana jedne promašene i potrošene politike
Ali ono što ova vlast svakako dobro razume jeste da se o toj postavci koju je bezozbirno instalirala, da se o tom nasilju, baš kao i o tragedijama u „Ribnikaru“ i Mladenovcu ne može govoriti a da se ne imenuju odgovorni. A to je režim koji je život svojih građana učinio toliko jeftinim da je ostavka jednog direktora škole, predsednika opštine ili ministra, sasvim svejedno, skuplja od desetina života. I da bude jasno, govorimo o odgovornosti, a ne o krivici.
I da se razumemo, ovde uopšte nije reč o direktoru škole iz Toponice ili Šušnici iz Bačke Palanke. Čuvajući promotere nasilja, vlast zapravo čuva i nakaradni sistem, koji funkcioniše u svom punom kapacitetu. Na koncu, ta nespremnost da se imenuju odgovorni za neprekidnu spiralu nasilja ne govori samo o moralnim defektima vlasti, ona se očituje kao poslednja odbrana jedne tragično promašene politike.
A tada, ta i takva politika počinje da se kristališe. Tada bezakonje i ludilo počinju jasno da se razdvajaju od normalnosti i prirodno kreću ka suprotnim polovima. To su oni trenuci koje obično zovemo padanjem maski, kada se bezakonje i zlo kondenzuju i pojavljuju u čistoj i jasnoj slici, i još važnije, njenom prepoznavanju.
Danas je to prizor odgovornih u školi u Toponici, koji trajno urnisanje života koji je tek na početku nazivaju „dečjim poslom“. Juče je to bila slika novobeogradskog probisveta Aleksandra Šapića, koji otima i baca telefon građaninu na Savskom nasipu, preteći pri tome i fizičkim nasiljem. Ili je nešto ranije, svejedno, to bila slika predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji javnosti, pa i toj istoj deci iz srpske Paklene pomorandže, pokazuje slike ljudskog tela samlevenog u ćevape. Te su slike, koliko god ih režim sad video kao usputne skice, nešto što je izvan političkih i ličnih interesa i izvan svih kalkulacija o odnosu snaga – one su ram u koji, ako ima Boga, valjda staje početak poraza bezakonja i ludila.
Naposletku, slobodan čovek se pred nasiljem i zlom ponaša viteški. Ali političari koji nastupaju sa pozicije apsolutne moći nisu slobodni ljudi. Ako uopšte jesu ljudi. Zato je taj savez polusveta i probisveta, ujedinjenih u bezdušnosti i samoživosti, svoje oličenje dobio u još jednom krugu nasilja.
