Naučili smo da o zlu mislimo – uvek kao o nečemu što dolazi od drugih, od čudovišta, od monstruma čija nam je priroda toliko strana da s njima ne možemo imati ništa zajedničko. Ali upravo tu leži najveća obmana sistema – što nas je naučio da zlo vidimo kao izuzetak, a ne kao pravilo, kao anomaliju, a ne kao normu. Ne prestaje da fascinira činjenica da najveće zločine ne čine monstrumi već „obični ljudi“, oni koji sebe nikada ne bi opisali kao zle, koji samo „rade svoj posao“. Oni koje je Laš Svensen tako precizno dočarao u svojoj knjizi Filozofija zla.
Dok naše bioskopske sale i televizijski ekrani preplavljeni prizorima spektakularnog zla – onog koje služi kao zabava, kao razbibriga od svakodnevice – stvarno zlo, kako je to Simon Vej (Simone Weil) primetila, ostaje „sumorno, monotono, pusto, dosadno“. I upravo u toj banalnosti leži njegova prava strahota – činjenica da ga najčešće čine „normalni, pristojni ljudi“, oni koji nikada sebe ne bi opisali kao zle.
Stara je izreka o holokaustu da to najviše zlo nisu počinili milioni monstruma poput Hitlera, već obični činovnici, „normalni ljudi“ koji su samo radili svoj posao. Dok se fasciniramo serijskim ubicama i patološkim slučajevima, pravo zlo se skriva u našoj sposobnosti da ga normalizujemo, da ga učinimo delom svakodnevne rutine.
Čudo samoprepoznavanja
Postoji nešto gotovo neizrecivo u trenutku kada otac serijskog ubice shvati da razlika između njega i njegovog sina nije u vrsti, već u stepenu. Lajanel Damer, otac jednog od najozloglašenijih serijskih ubica u istoriji Amerike, opisuje taj proces kao postepeno buđenje – ne kao iznenadnu spoznaju već kao sporo, gotovo neprimetno rastvaranje granice između „normalnog“ i „monstruoznog“.
To prepoznavanje nije došlo kao grom iz vedra neba, već kao tiho kapanje sumnje u sopstvenu normalnost. Svaki put kada bi u sebi prepoznao neki mikro-impuls agresije, svaki put kada bi osetio trenutni nalet besa koji bi odmah potisnuo, svaki put kada bi uhvatio sebe u fantaziji o dominaciji – ta granica između njega i njegovog sina postajala je sve prozirnija.
Dok se čuvamo od velikog, spektakularnog zla, ono malo, svakodnevno zlo se taloži u našoj normalnosti sve dok jednog dana ne shvatimo da je razlika između „nas“ i „njih“, između „normalnih“ i
„monstruma“, postala gotovo nevidljiva
Nije reč o tome da je Lajanel Damer odjednom sebe video kao potencijalnog ubicu – reč je o nečem mnogo suptilnijem i možda upravo zbog toga strašnijem. Reč je o prepoznavanju da ono što nazivamo „normalnim“ u sebi sadrži sve gradivne elemente monstruoznog, samo u drugačijim proporcijama, drugačijim kombinacijama, pod drugačijom društvenom kontrolom.
To je ona vrsta uvida koju društvo ne želi da priznamo – da zlo nije aberacija normalnosti već njena potencija. Da između „pristojnog građanina“ i „čudovišta“ ne postoji kategorička već samo gradualna razlika. Da su sve komponente zločina – agresija, dominacija, dehumanizacija drugog – već prisutne u našoj svakodnevici, samo čekaju pravu kombinaciju okolnosti da se manifestuju.
I možda je upravo to ono što nas najviše plaši – ne činjenica da postoje čudovišta, već činjenica da čudovišta nastaju iz iste one normalnosti koju tako ljubomorno čuvamo kao svoju suštinu. Jer ako je Džefri Damer samo ekstremni izraz onoga što već postoji u „normalnosti“, onda više ne možemo da se krijemo iza te normalnosti kao iza sigurnog zida koji nas deli od zla.
Od male pakosti do velikog zla
Postoji nešto gotovo ritualno u načinu na koji smo navikli da razmišljamo o ljudskoj prirodi – ili smo beznadežno dobri ili nepopravljivo zli. Od Avgustinove dogme o prvobitnom grehu do Hobsovog „rata svih protiv svih“, zapadna misao je oscilirala između ova dva pola, kao da između njih ne postoji ništa. Ali upravo u tom međuprostoru krije se prava priroda zla.
Posebno je fascinantno kako je Makijaveli razumeo ovu dijalektiku – nije problem u tome što smo zli, već što smo „delom dobri, a delom zli“. Ta ambivalentnost, ta nemogućnost da se odlučimo između dobra i zla, proizvodi ono što bismo mogli nazvati strukturalnim zlom – zlom koje nastaje ne iz namere već iz neodlučnosti da mu se suprotstavimo. To je ona vrsta moralnog međuprostora u kojem obitava većina nas.
Upravo zato je pitanje „da li je čovek dobar ili zao?“ pogrešno postavljeno. To nije binarna jednačina već spektar mogućnosti. Možda je pravo pitanje: kako „normalni“ ljudi, oni koji sebe nikada ne bi opisali kao zle, postaju sposobni za najstrašnija zlodela? Kako se prelazi put od male pakosti do velikog zla?
Ako je išta jasno u ovoj zimi koja kao da sakuplja sve oblike zla na jednom mestu, to je da granica između normalnosti i monstruoznosti nikada nije bila tanja – i da je možda više i nema
Paradigmatični primer ove transformacije je činovnik koji savesno obavlja svoj posao u logoru smrti – on nije „zao“ u tradicionalnom smislu, ne uživa u patnji drugih, ne vodi ga mržnja ili sadizam. On samo radi svoj posao. Ali upravo ta normalnost, ta birokratska preciznost s kojom pristupa zlu, čini ga možda opasnijim od eksplicitnog monstruma.
Problem nije u tome što nismo dovoljno dobri, već što smo previše „normalni“. Ta normalnost, ta sposobnost da se prilagodimo bilo čemu, da prihvatimo bilo šta kao „tako mora“, predstavlja možda najopasniji aspekt ljudske prirode. Jer dok se čuvamo od velikog, spektakularnog zla, ono malo, svakodnevno zlo se taloži u našoj normalnosti sve dok jednog dana ne shvatimo da je razlika između „nas“ i „njih“, između „normalnih“ i „monstruma“, postala gotovo nevidljiva.
Anatomija predmoralnog stanja
Postoji nešto gotovo komično u načinu na koji već vekovima pokušavamo da definišemo ljudsku prirodu kao „dobru“ ili „zlu“. Od Makijavelijevog ciničnog realizma do Rusoovog romantičnog idealizma, kao da ne možemo da prevaziđemo tu dihotomiju. Ali možda najzanimljiviji odgovor na ovo večito pitanje dolazi od jednog dvanaestogodišnjeg dečaka koji nije znao da govori – „divljeg dečaka iz Averona“.
Slučaj Viktora, kako su ga nazvali, savršeno razotkriva naivnost naših teorija o „prirodnom stanju“. Dok su učeni ljudi njegovog vremena očekivali da će u njemu pronaći dokaz o „plemenitom divljaku“, Viktor im je ponudio nešto mnogo uznemirujuće – biće koje nije ni dobro ni zlo, već potpuno amoralno. Njegova
„krađa“ nije bila krađa jer nije poznavao koncept vlasništva, njegova „agresija“ nije bila agresija jer nije poznavao koncept nasilja.
I možda je upravo to ono što nas najviše plaši – ne činjenica da postoje čudovišta, već činjenica da čudovišta nastaju iz iste one normalnosti koju tako ljubomorno čuvamo kao svoju suštinu
Ali upravo tu leži i najveća ironija – u našoj potrebi da i tu predmoralnu egzistenciju učitamo u kategorije dobra i zla. Kada Viktor „krade“, mi to tumačimo kao egoizam; kada se brani, mi to tumačimo kao agresiju. Ne možemo da podnesemo činjenicu da postoji stanje koje prethodi našim moralnim kategorijama, stanje u kojem pojmovi dobra i zla nemaju nikakvo značenje.
I možda je upravo to ono što nas najviše uznemirava kod Viktora – ne njegova „divljost“, već činjenica da nam pokazuje koliko su naši pojmovi dobra i zla artificijelni, koliko su vezani za specifičan društveni kontekst. Jer ako „prirodno stanje“ nije ni dobro ni zlo, onda to znači da smo mi ti koji proizvode i dobro i zlo, da ne možemo svoj moral (ili nemoral) pravdati „ljudskom prirodom“.
To je ona vrsta uvida koju naše teorije o urođenoj dobroti ili zlu pokušavaju da prikriju – da nismo ni prirodno dobri ni prirodno zli, već da smo bića koja tek kroz društvo i kulturu postaju sposobna i za jedno i za drugo. A to znači da ne možemo svoje zlo pravdati „prirodom“, niti svoje dobro pripisivati nekoj prvobitnoj nevinosti. Ostaje nam samo da preuzmemo odgovornost za ono što činimo, bez pozivanja na neku imaginarnu prirodu koja bi nas a priori odredila kao dobre ili zle.
Možda je upravo to najtragičnija istina o zlu našeg doba – da ono više ne dolazi u obliku čudovišta koja možemo lako prepoznati i protiv kojih se možemo boriti, već u obliku svakodnevnih procedura, birokratskih odluka, malih moralnih kompromisa koji se talože dok ne postanu nepodnošljivi. Iz te perspektive, pitanje nije više kako prepoznati zlo, već kako prepoznati sebe u tom zlu koje smo normalizovali. Jer ako je išta jasno u ovoj zimi koja kao da sakuplja sve oblike zla na jednom mestu, to je da granica između normalnosti i monstruoznosti nikada nije bila tanja – i da je možda više i nema.
