Predsednik Srbije Aleksandar Vučić preselio je protekle nedelje kancelariju u Podrinje. Nikome nije do kraja jasno koja je bila tačno poenta ove turneje, a i zašto bi to moralo da ima neko bitno, veliko i dublje značenje? A možda je to bio samo kratak odmor, aktivni, dabome, jer on i ne ume drugačije da odmara.
A na odmoru, zna se kako to kod njega ide. Nađe neki skromni smeštaj, kasarnu recimo, ugodno se smesti jer mu ne treba ništa fensi, ionako će tu samo da prespava, a odatle onda ide na razne organizovane aktivnosti, fakultativne izlete, žurke i ostale sadržaje.
Uvek je dobro odmah se sprijateljiti sa drugim gostima, pardon domaćinima, a najbolji način za to su dobre palačinke. Dobro, predsednik ih je spremao i ne može se baš reći da su bile dobre, ali se palačinkama u zube ne gleda. Bile su najbolje što su mogle da budu, pa je predsednik već na startu turneje otopio hladna vojnička srca, o čemu svedoče i fotografije iz lozničke kasarne.
Posle toga predsednika je bilo zaista teško ispratiti. Iskoristio je aktivni odmor za sve pare, smenjivale su se ozbiljne sa nešto manje ozbiljnim aktivnostima, posetio je sve što je stigao, a na tribini o iskopavanju litijuma pričao je i sa građanima, i nameštenim i nenameštenim, i usput oštro preslišavao ljude iz Rio Tinta. Bio je prema njima strog, ali pravičan, maltene kao da je i on bio na svim protestima protiv te kompanije. Falilo je još samo da na kraju počne da skandira „Rio Tinto, marš iz Srbije!“ i „Nećeš kopati!“ Izgleda da su istraživanja pokazala da nije preterano pametno sa mesta predsednika države otvoreno lobirati za jednu ne baš tako finu kompaniju, pa se pred kamerama doslovno pretvorio u Zlatka Kokanovića i Aleksandra Jovanovića Ćutu u jednoj osobi i sasuo Rio Tintu sve što mu treba sasuti. Ko želi u to da veruje, naravno.
Na tribini o litijumu falilo je još samo da Vučić skandira „Rio Tinto, marš iz Srbije!“ i „Nećeš kopati!“ Kao da su istraživanja pokazala da mu nije baš pametno da lobira za takvu kompaniju. Uz to, nekada je obećavao stotine, a sada se cenjkao za pet-šest kilometara seoskog puta
Osim toga, obećavao je puteve, ali je jako čudno – s obzirom na to da se hvali da je izgradio više nego svi pre njega – da mu je sada i šest kilometara seoskih putića dovoljno za igrokaz od nekoliko minuta pred kamerama. Nekada se cenjkao za desetine i stotine kilometara, a sada se preganja za pet-šest kilometara, kao da ne živimo u zlatnom dobu. Kinjio je, naravno pred kamerama, i Aleksandra Martinovića, stranačkog kolegu i ministra poljoprivrede, jer nije znao koliko država ukupno plaća premije proizvođačima mleka. Što da se malo ne opusti kad je Martinović već tu. Zoran Drobnjak je svoje odslužio, red je da neko drugi preuzme štafetu.
U pauzama između ozbiljnih državničkih i pomalo neustavnih aktivnosti, predsednik je malo sa ženama Podrinja pokušavao da kuva pekmez, malo trenirao košarku sa decom – nismo nažalost saznali dokle je stigao sa studiranjem – a malo se i provozao sa kolegom Miloradom Dodikom po Zvorničkom jezeru.
Zli jezici vele da je trenutak za sve ovo bio malo čudan i da je predsednik radio sve da se ne bi bavio Kosovom i Metohijom, gde vlast iz Prištine već desetak dana preuzima poslednje ostatke institucija Srbije. Zbog takvih kriza su ranije u vazduh dizani migovi, a sada je dignut jedino Dodik za vožnju čamcem, jer se niko u vrhu vlasti zbog toga nije izgleda preterano uzbudio. Ispod radara je prošla i vest da je država povukla i pismo kojim je prošle godine dovela u pitanje Ohridski sporazum. Migove je Srbija u međuvremenu zamenila rafalima, a Miroslav Lajčak i ostali Evropljani neka vide šta će sa tim Albancima. Predsednik ima preča posla ovih dana, nema kad otići ni prijatelju Vladimiru iz Moskve na kanabe, iako ga je uredno pozvao, a kamoli da se bavi sad tamo nekim građanima na Kosovu. Previše je zauzet napretkom.
