Odgovor na pitanje – nimalo retoričko – iz naslova, zapravo je silno jednostavan: policija, a to će reći svi organi gonjenja, zaštite, očuvanja poretka, sav taj državni monopol sile – odras(ta)li su u društvu u kojem nasilje nije povremena pojava, incident, presedan, nego njegov sami temelj.
Izvinjavam se pristojnom čitaocu (oni drugi su, nadam se, već odustali od čitanja i odmah krenuli da negde istresu svoj bes, na društvenoj mreži ili na ukućanima, recimo, što i te kako ima veze sa temom ovog štiva), ali moraću u kratku povesnu ekskurziju. Građanstvo u Srbiji, poslednjih meseci ima priliku prisustvovati, nevoljno učestvovati ili biti žrtva pokazne vežbe kojoj možemo dati opisno ime Život na Kosovu i Metohiji, 1981-1999. Mi, stariji sugrađani, sećamo se, recimo, viceva iz vremena Staneta Dolanca, ondašnjeg saveznog (misli se na SFRJ, dakako) ministra policije – ili se to, beše, zvalo savezni sekretar? Ti vicevi belodano pokazuju modus operandi onog što se zvalo Združeni odred jugoslovenske milicije (ili tako nekako, navodim po sećanju, neka se prilježan čitalac precizno obavesti, ako mu je baš stalo), a što beše sačinjeno, po bratstvo-jedinstvenom konceptu, od izdašno plaćenih pandura (duple dnevnice, naknada za odvojeni život; burazeru, izdržiš tri meseca dole i kupiš novog stojadina) od Triglava do Đevđelije. Tukli su, po svedočenju njih samih, i bratski, i jedinstveno.
Evo jednog vica iz tog doba: mlati pandur Albanca na prištinskom korzou uz pitanje: „Je l’ voliš Srbe?“
„Ne voljim.“ (Jer, dakako, prema pravilima apsolutne političke nekorektnosti, svi Albanci ne umeju da kažu „l“, baš kao što svim Kinezima teško ide „r“. Osim što to nije istina, kao što se možemo uveriti u kineskim robnim kućama diljem domovine.)
„Kaži: volim Srbe!“
„Ne voljim.“
I tako dalje, posle svakog odgovora sledi po jedan udrac pendrekom. Naposletku, isprebijani Albanac (čujem prigovor: ako je već politička nekorektnost na snazi, onda ima ići ono drugo ime, ono koje Albanci smatraju pogrdnim; žao mi je, poštovani čitaoče, ali ostaću nedosledan u političkoj korektnosti – tako mi nalaže dramaturgija ovog vica, u kojem, evo, sledi poenta), već slomljen, ipak promuca:
„Voljim Srbe…“
A pandur će na to: „Čuj ga, Dragec, voli Srbe!“
I Dragec nastavi tamo gde je prvi stao.
Policijski kod, uspostavljen osamdeset prve godine prošlog veka na KiM, nastavljen je i kad više nije bilo Staneta Dolanca. Ni tada se nije radilo o zaštiti države od naoružanih pobunjenika, nego o onome što ovih meseci gledamo po ulicama Valjeva, Novog Sada, Beograda, o očiglednoj prekomernoj upotrebi sile, o bestijalnom ljudskom ponašanju i čistom nasilju
To je osamdeset prva godina prošlog veka. Tada uspostavljeni eseferjotovski policijski kod na KiM, nastavljen je i kad više nije bilo Staneta Dolanca. (Uverio sam se u to pre dvadeset i osam godina, snimajući na ulicama Đakovice, Prizrena, Peći, kroz svakodnevnu obest i bahatost policijskih snaga nad civilima po gradovima. Tek koji dan pošto je snimanje filma okončano, tinjajuća oružana pobuna kosovskih Albanaca dobila je i svoje lice u vidu onog tipa sa fantomkom na sahrani učitelja… itd, toga se, valjda, sećamo.)
U međuvremenu, na ulicama kosovskih gradova ginuli su najviše mladi – marta te godine posle smrti velikog vođe, nekoliko desetina uglavnom đaka i studenata, kako glasi još uvek važeća formulacija – što je ondašnja komunistička vlast krila. To nisu naoružani teroristi (iz nekog bizarnog razloga u Dolančevo vreme, zvalo ih se iredentom), nego nenaoružani civili koji se kreću ulicama, onako kako ćemo mi to činiti devedesetih, a i danas.
Marta, pak, osamdeset devete, na ulicama kosovsko-metohijskih gradova, ubijeno je ne manje od dvadeset četiri nenaoružana civila, uglavnom mlađih od četrdeset godina; beše to u onim danima oko ukidanja kosovske autonomije, ako se još neko seća tog skupa u Sava centru. Nije, dakle, reč o borbi sa savremenim kačacima, niti o zaštiti države od naoružanih pobunjenika, nego o onome što ovih meseci gledamo po ulicama Valjeva, Novog Sada, Beograda… Reč je, dakle, o policijskoj brutalnosti, o očiglednoj prekomernoj upotrebi sile, o bestijalnom ljudskom ponašanju.
O čistom nasilju.
Rastući u takvoj kulturi nasilja, naknadno opravdavanoj memorandumaškom retorikom i svom pratećom pseudo-istorijskom naučnom apraturom, kao i publicističkim derivatima tog diskursa, oni koji silu šalju na demonstrante, studente, đake, građanstvo – naprosto i ne poznaju bilo kakav drugi model društvenog ophođenja. Pa kao što oni milicajci iz slavne pesme Brane Petrovića, (Milicajci umnoj patnji nestasali/sve brđani orni da pretuku/nas koji smo niz ulice popadali/i sve koji/sustanuli/ko psa/svoje srce vuku) nisu u stanju da razumeju prostu činjenicu da udaranje čoveka koji već krvav leži na asfaltu, nemoćan i da lice zaštiti rukama, nije ništa drugo nego životinjsko iživljavanje nad nemoćnim, tako i oni koji ih na teren upućuju nisu stasali da se bave društvenom delatnošću zvanom politika. Naprosto, oni se ne razumeju u politiku – oni poznaju samo ideju moći, moći-na-vlasti, i sledstveno – čiste sile.
Zašto je, dakle, policija tako brutalna?
Zato što je nasilje začeto najpre na verbalnom planu.
Tačnije, nikad zapravo nije ni prestalo: pre ratova koje je, dakako – pored ostalog, proizvela i ta retorika, verbalno nasilje postalo je normalno.
U ratu se ono, kao, podrazumeva. I čini se benignijim u odnosu na stvarnost svakodnevnih pogibija.
U vreme sricanja demokratije, u doba slabih, tek nastajućih, a bez ikakve istinske tradicije, demokratskih institucija, od kojih je socijalni dijalog možda najvažnija, sloboda govora pretvorila se u slobodu vređanja. Vidi pod „Narodna skupština Srbije“.
Onda je došla uprava koja jezik svodi na govor, a govor na uvredu kao legitimni način ophođenja, ali uvek sa pozicije moći, a ne ravnopravnosti. To, nadalje, generiše očajnički bes nemoćnika – ne nemoćnih, nego onih nad kojima moć demonstrira silu.
Studenti su ovo, u ovih deset meseci, dobrano i temeljito promenili svojom kontra-retorikom blage ironije utemeljene u činjenicama, a ne lažima. To je, pak, proizvelo povratno dejstvo: sada su moćnici u očajničkom besu. I posežu sa brahijalnom silom.
Čuj ga, Dragec, voli Srbe!
Zatuci ga, Srbine.
No, međutim, ne ide. Ili Braninim rečima, jer je pendrek nemoćan spram istinske poezije:
Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek ne svlači se ne pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi svetlost
juga.
