Decenijama unazad glavna strategija aktuelnog režima je da opozicione građane podeli u dva neprijateljska tabora. Sa jedne strane, liberalno orijentisane su ubedili da su oni koji se ponose svojom narodnom tradicijom, kulturnom baštinom i brinu o Kosovu i Metohiji saradnici režima i radikalni nacionalisti. Sa druge strane, one konzervativne su obedili da su svi liberali i aktivisti strani plaćenici, čija je borba za slobodu, demokratiju i zaštitu ljudskih prava neiskrena i oportunistička. Konstruisali su veštačku realnost u kojoj se čini da postoje samo ove dve krajnosti. Posledica toga postala je nezamislivost saradnje liberalno i konzervativno orijentisanih građana koja je pak logičko rešenje za suprotstavljanje radikalskom režimu.
Kreiranje podela i raspirivanje mržnje je oduvek bilo glavno oruđe radikala, bilo da su ga koristili da nas posvađaju sa komšijama, bilo međusobno. Ključno pitanje je pak kako smo mi nakon sveg zla koje nam je takva politika nanela ponovo naseli. Zašto nam je veći neprijatelj onaj koji deli drugačije političke stavove od onog koji ukida pravo da stavove imamo i prostor da ih iskažemo? Deo odgovornosti za stanje u kome se nalazimo snosimo svi jer nam je od odbrane slobode, države, demokratije i narodne volje bilo važnije da dokažemo da smo u pravu.
Zajednički jezik
U trenutku kada se činilo kako je bitka protiv ove podmukle bolesti izgubljena, na političku pozornicu istupili su zdravi, neistrošeni, odlučni i istinoljubivi studenti i otpočeli bobru za pravdu. Zajedno sa nadstrešnicom urušio se i privid mogućnosti da se u državi koju je preuzeo kriminal vodi normalan život. Studentski pokret probudio je čitavo društvo i pozvao ih da se uključe u bobru protiv jednog neprijatelja koji oličava kriminalni režim. Njihova pobuna otkrila nam je veliku zabludu koja dominira u našoj javnosti, a to je da „građansko“ i „nacionalno“ ne mogu naći zajednički jezik.
Oni su uspeli da ujedine „posvađene“ protiv njihovog pravog neprijatelja koji istovremeno urušava demokratiju, guši slobodu i izdaje nacionalne interese dok se oni svađaju oko toga ko je veći izdajnik. Studenti su ogolili ključni problem u našem društvu, a to je propaganda radikalskog režima koji profitira na mržnji i podelama već decenijama. Takođe, oni su pokazali kako je jedinstvo formula za efikasan otpor. Nova generacija je pokazala da bolje od svojih prethodnika prepoznaje laž, obmanu i neiskrenost. Možda je baš njihova pređašnja nezainteresovanost za lažni, prljavi i korumpirani politički život u Srbiji bila ključ za to da ostanu imuni na virus podela.
Studentska pobuna otkrila nam je veliku zabludu da „građansko“ i „nacionalno“ ne mogu naći zajednički jezik. Oni su uspeli da ujedine „posvađene“ protiv njihovog pravog neprijatelja koji istovremeno urušava demokratiju, guši slobodu i izdaje nacionalne interese dok se oni svađaju oko toga ko je veći izdajnik
Međutim, oni koji su još uvek zaraženi „radikalskim otrovom“ počeli su da im osporavaju to što ne žele da sarađuju sa opozicijom, što se ograđuju od organizacija civilnog društva i drugih učesnika u političkom životu. U opozicionoj javnosti često su predstavljani kao antipolitični. Greška u ovakvoj proceni počiva na pretpostavci da ograđivanje od aktuelnih političkih aktera i odbacivanje ustaljenih pravila po kojima se vodi politički život u Srbiji ujedno znači i ograđivanje od politike i učešća u političkim procesima. Ispravnije bi pak bilo zaključiti da su studenti samo odlučili da ne učestvuju u simulaciji lažnog političkog života i preuzmu radikalnije korake koje okolnosti iziskuju. Njihov cilj nije pobuna po sebi već ispunjenje zahteva zbog kojih su pobunu pokrenuli. To bi se pre moglo nazvati političkim pragmatizmom nego antipolitičnošću.
Tri argumenta
Postoji više argumenata koji ovo potvrđuju. Jedan je činjenica da su studenti uputili zahtev za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, napravili svoju listu, organizovali se i efikasno vrše političku kampanju širom zemlje. Drugi je činjenica da su jasno istakli ko im je protivnik i odlučili da učestvuju u kreiranju pravila političke igre umesto da se pomire sa postojećim stanjem. Treći se odnosi na prisustvo jasne političke vizije njihovog pokreta. Očigledno je da je noseća ideja uspostavljanje građanskog društva koje počiva na jedinstvu u različitostima (verskim i etničkim), u kojem institucije rade svoj posao i u kojem postoji vladina prava. Moglo bi se reći da je ovaj koncept građanstva autentičan jer ne počiva na nacionalističkoj ideologiji već uvažava značaj etničkih i verskih identiteta. Zbog toga on odgovara vrednosno i identitetski pluralnim društvima kakvo je i naše. Naposletku, studenti su pokazali kako je preduslov reforme političkog sistema i demokratizacije političkog života u Srbiji postojanje bazičnog društvenog konsenzusa koji bi počivao na kompromisu liberalno i konzervativno orijentisanih članova političke zajednice.
Na osnovu svega možemo zaključiti kako problem nije studentska antipolitičnost već to što se u javnosti politički proces posmatra ideologiziranim očima i što se o novim pojavama sudi prema starim nametnutim kriterijumima
Na osnovu svega pomenutog možemo zaključiti kako problem nije studentska antipolitičnost već to što se u javnosti politički proces posmatra ideologiziranim očima i što se o novim pojavama sudi prema starim nametnutim kriterijumima. Problem leži u tome što se u javnosti podrazumeva da politički akteri moraju da se izjašnjavaju o nekim unapred određenim temama. Zaboravlja se da moć političkog subjekta počiva upravo na njegovom kapacitetu da nameće teme, a ne da vešto govori o onim unapred zadatim. Studenti su kao najmoćniji opozicioni politički akter jasno stavili u fokus temu sistemske korupcije i potrebu za pobedom režima na izborima. Uprkos tome, nastavak polemike o tome da li su studenti antipolitični ukazuje nam na to kako građani još uvek nisu spremni da odbace stare okvire razmišljanja i da je „radikalski otrov podela“ još uvek prisutan. On onemogućava ozdravljenje društva, njegovo političko sazrevanje i umanjuje njegove kapacitete da se suprotstavi režimu.
Cilj ovog teksta je da ukaže na problem odsustva razumevanja novog političkog puta na koji nas pozivaju studenti i podstakne na promišljanje o tome koliko smo imuni na propagandni otrov koji sa jedne strane širi mržnju i strah, dok sa druge strane nastoji da održi pesimizam. Takođe, tekst nastoji da ukaže na to da uspeh režima počiva na njegovoj veštini da nametne paradigmu iz koje se razumeva politička realnost i odredi ko su neprijatelji tako što manipuliše strastima i slabostima ljudi koje oni ne osvešćuju. Stoga je preduslov za izlečenje da postavimo pitanje sopstvenog udela u kolektivnoj nesreći, preuzmemo odgovornost, pokušamo da ispravimo greške i otvorimo se za nove ideje. Jer, upoznavanje sopstvenog mraka, pomaže nam da osvetlimo put ka istini i slobodi.
