9. avgust
Već nekoliko puta sam pomenuo važnost takozvanog „efekta glasnika“ u komunikaciji (messenger effect).
Nije uvek, čak ni najčešće, važno ŠTA se kaže, često ni KAKO se kaže, već KO kaže. Iz kog izvora dolazi informacija. Ko uspe da se nametne kao kredibilan ili relevantan izvor informacija za neku publiku, ne mora da se boji za svoju koricu hleba – i malo kavijara odozgo. Pitajte „influensere“, oni žive od ovog efekta.
O tome razmišljam svaki put kada vidim vest o plavim „nemanjićkim“ autobusima u Beogradu. U nekoj drugoj zemlji, sa nekim drugim sistemom i nekom drugom vlašću – obično najavljenim pridevom „normalni“ ili „uređeni“ – ideja da autobusi gradskog saobraćaja budu u jednoj boji potpuno je normalna. Presedana je mnogo, svuda po svetu.
Londonski (ali i honkoški i berlinski) su, kao što znamo crveni, američki školski autobusi su žuti, Santa Monika u Kaliforniji ima istu nemanjićku plavu, Helsinki plavu i belu (na nekim glavnim linijama sa narandžastom maskom), većina gradova po svetu koji su uveli električne autobuse preferišu ih u zelenoj (a i Flixbus je zelen) – sem u Mančesteru gde su žuti i sa motivom pčele (The Bee Network) – u Panama Sitiju izgledaju kao pokretni vašari ili zidovi grafita, toliko su šareni, ali namerno…
Dakle, nema dobro ili loše (u Japanu ili Dubaiju, neki luksuzni autobusi na posebnim linijama mogu da budu i crni, kao oznaka ekskluzivnosti), gradska uprava odlučuje manje ili više demokratski, ali se svi izgleda slažu da je kolorna uniformnost dobra stvar.
U beogradskom slučaju, mislim da problem nije ni u boji, ni u referenci, nego u poreklu i simbolici izvora i konteksta. ČIJA je to ideja i ŠTA predstavlja. Svaka ideja, ali bukvalno svaka, koja dolazi od postojećeg režima i njegovih drvenih ventrilokvističkih lutaka poput sadašnjeg beogradskog gradonačelnika, u startu je osakaćena njihovom ličnom toksičnošću, kao i toksičnošću njihovih političkih i ideoloških pozicija.
Ja, recimo, mislim da pretvaranje Obilićevog venca u aleju hedonizma uopšte nije loša ideja, sudeći po gužvi. Turisti je takođe vole. Isto i za onu „rampu“ koja vodi od Topličinog venca ka Pop Lukinoj, pored Francuza, Supermarketa i Palasa…
Da su studenti predložili tu nemanjićku plavu za autobuse, svi bi se raskvasili u dertu i sentimentalnosti, oduševljeni da su nam „deca“ tako duboko potopljena u „našu istoriju i kulturni identitet“, da „neguju prave vrednosti“, ali da ih takođe maestralno spajaju sa modernim kontekstom, dajući Beogradu još jedno „posebno obeležje“.
Svaka ideja, ali bukvalno svaka, koja dolazi od postojećeg režima i njegovih drvenih ventrilokvističkih lutaka poput sadašnjeg beogradskog gradonačelnika, u startu je osakaćena njihovom ličnom toksičnošću, kao i toksičnošću njihovih političkih i ideoloških pozicija
Ovako, ista ideja emanirana od strane omražene vlasti koja se srpskim nacionalnim simbolima igra kao đilkoši fliperom na vašaru u Donjoj Krmeljici, ili ideja korišćenja boje čije lice je pseudočetnički politički gulanfer, proizvodi suprotan efekat u sve većem delu javnosti koji se polako ali sigurno budi iz nacionalističke zombi opijenosti. Ta plava boja nije više automatski okidač za „lačomatnu“ zajapurenost koja svetu preti zlatnim viljuškama već samo još jedan u beskrajnom nizu providnih ciničnih propagandnih poteza.
Glasnik „uokvirava“ poruku, u ovom slučaju boju; ista plava, ali ovde je radioaktivna i toksična, onde je plemenita i topla. Stara izreka kaže „sve je u oku posmatrača“; tačno je, ali je i u „glasu glasnika“. Sve će morati na simboličko hemijsko čišćenje kada mufljuzi i mamlazi nestanu sa istorijske scene. Ja bih boju zadržao, čak bih je pretvorio u boju čitavog Beograda (kao što je crvena boja Londona, na mnogo načina), samo bih je prethodno dobro proprao…
11. avgust
Direktno povezano sa prethodnim je moja svest, i duboka zabrinutost, o značaju komunikacije za nove vlasti, kada dođe do smene. Komunikacija bi morala da bude jedan od najvažnijih departmana.
Jer, naslediće pakao. Zemlja je preko glave u dugovima; sve se raspalo do te mere da privremeni flasteri i male masaže više ne deluju; nova vlast će morati da se bukvalno ponaša kao revolucionarna, u smislu dubine i širine promena koje će biti potrebne za ozdravljenje zemlje; biće problema sa raznim mutnim stranim kreditorima koji će aktivirati razne sumnjive klauzule u sada tajnim ugovorima; obrazovanje, zdravstvo, javne ustanove i preduzeća, ministarstva, od vlade do lokalnih javnih pogrebnih preduzeća, sve će zahtevati radikalne promene; često, brze i neprijatne, barem iz ugla sadašnjih pristalica režima čija su radna mesta dobijena mitom, vezom ili partijskim članstvom. A onda, tu je i naša legendarna inercija i civilizacijska lobotomija u kojoj više nismo u stanju ni da zamislimo život u uređenom društvu…
Sve ovo je potrebno vrlo dobro objasniti, najaviti, pratiti, pokazivati uspehe i promene na bolje, pričati o svakom koraku, svakom zakonu, akciji, programu, delovanju, obrazovati i podučavati građane, sugerisati i normalizovati nove načine razmišljanja i ponašanja, na svakom mestu, na svaki način. Ništa se od ovoga neće desiti slučajno. Da bi se promena osetila odmah i da bi nastavila da se oseća, nova vlast mora da bude majstor javne i institucionalne komunikacije, i da bude organizovana za to.
Kako izgleda kada toga nema, treba pitati novu britansku laburističku vladu. U zemlji poznatoj po majstorskoj komunikaciji svih vidova, Kir Starmer i njegovi timovi ne uspevaju da prenesu skoro ništa od toga šta su, za šta su, u kom pravcu žele da zemlja ide i šta sada rade na tu temu. Bukvalno skoro ništa. Vakuum. Komunikacija je drvenija od daske na kongresu pantomimičara.
A to je poklon s neba za one čiji je jedini talent zloupotreba razočaranja i izgubljene nade za političke ciljeve, bez ijedne ideje kako da stvarno uklone uzroke ovih osećanja. Nacionalisti i populisti u opoziciji ovakvoj vlasti su kao vampiri koji se hrane na mlitavom, nemuštom, zbunjenom truplu komunikaciono impotentne tehnokratije, dok ne dođu na vlast, kada počnu da se opijaju o narodnom trošku
Utisak je da se ništa ne radi, iako je to daleko od istine. Reakcija naroda je slična onoj koja se desila kod nas kada je „demokratska opcija“ uprskala stvar i počela da se ponaša kao i Miloševićev režim, minus ratovi i sankcije: razočaranje i gubitak nade.
A to je poklon s neba za one čiji je jedini talent zloupotreba razočaranja i izgubljene nade za političke ciljeve, bez ijedne ideje kako da stvarno uklone uzroke ovih osećanja. Nacionalisti i populisti u opoziciji ovakvoj vlasti su kao vampiri koji se hrane na mlitavom, nemuštom, zbunjenom truplu komunikaciono impotentne tehnokratije, dok ne dođu na vlast, kada počnu da se opijaju o narodnom trošku…
12. avgust
I kada smo već kod populizma, on mnoge zbunjuje, posebno politikologe koji pokušavaju da ga objasne na razne načine, nikada perfektno, dok im pojam – inače emotivno neizbežan i brutalno očigledan – intelektualno stalno klizi kroz prste. Kao i pornografija, što reče onaj američki sudija, „možda nije moguće da je precizno definišemo, ali je prepoznamo čim je vidimo“.
Ernesto Laklau, argentinski filozof i politički teoretičar, u svojoj knjizi „O populističkom rezonu“ (ali se originalna reč „reason“ može prevesti i kao igra reči, „razlogu za populizam“) ima dobar odgovor na suštinu ovog problema: analitički aparat koji se obično koristi da se objasni populizam nije dobar.
Mnogi pokušavaju da ga opišu na način na koji se opisuju druge „zaokružene“ političke paradigme kao što su marksizam, fašizam, socijalizam i tako dalje. Laklau misli da je to pogrešno. Populizam nije zaokruženi ideološki projekat sa specifičnim setom verovanja, „ideologijom“ ili programom. Svaka analiza izbacuje takav broj različitih, čak kontradiktornih, parametara da grupisanje brzo postane besmisleno.
Populizam, kaže Laklau, nema definitivan politički program po sebi, već je način da se artikulišu neispunjene potrebe i želje građana i način da se konstruišu solidarističke zajednice. To je samo jedan način konstrukcije „političkog“ i to – dodao bih ja – afektivan način, baziran uglavnom na osećanjima, impulsima, energiji i „vibracijama“.
Umesto tradicionalnog pristupa, Laklau predlaže drugu hipotezu i metodologiju koja vrlo realno opisuje zašto živimo u doba rastućeg populizma čak i u razvijenim zemljama. Po njemu, populizam nije aberacija, već „stalni potencijal artikulacija političkog života“ kada institucionalni okvir demokratije i ekonomije počne da popušta.
Kako društveni civilizacijski imunitet pada, politički virusi jačaju. Nema tu nikakve smislene ni produktivne ideologije, nikakvih stvarnih rešenja za probleme naše civilizacije, samo jalovog metastaziranja i truljenja, malih besciljnih katarzi za male beskorisne utehe u vremenima haosa i zbunjenosti
Ovo je vrlo važno. Populizam dakle nije metak koji dolazi sa strane i uništava tkivo društva nekom spoljašnjom silom, već je više kao autoimuna bolest: kao i Epštajn-Bar virus, tinja u nama dok se nešto ne desi sa organizmom, dok demokratsko-institucionalni i ekonomski imunitet ne oslabi, da bi se razbuktao i eventualno pretvorio i u nešto gore.
U fazi (pr)opadajućeg neoliberalnog kapitalizma koji sa sobom vuče čitav „zapadni“ svet – dok hegemonija krupnog kapitala i tehnoloških platformi razgrađuje demokratiju socijalno-liberalnog tipa i za posledicu ima ekonomsku i društvenu nesigurnost, nestabilnost i sve vrste rastućih anksioznosti i strahova – populizam se budi.
Kako društveni civilizacijski imunitet pada, politički virusi jačaju. Nema tu nikakve smislene ni produktivne ideologije, nikakvih stvarnih rešenja za probleme naše civilizacije, samo jalovog metastaziranja i truljenja, malih besciljnih katarzi za male beskorisne utehe u vremenima haosa i zbunjenosti.
Populizam je zloupotrebljena ljudska reakcija na gubitak stabilnosti i smisla.
13. avgust
I opet, primer onoga čega se pametan stidi, naš šok na ponašanje koje izbegava objašnjenje racionalnim, čak pristojnim, rečima, još jedan u nizu primera našeg duhovnog, obrazovnog i intelektualnog pada, još jedan trenutak besne nemoći u kome nam se u isto vreme i plače i želimo da nešto polomimo…
Kontejner za građevinski otpad u jednoj novosadskoj osnovnoj školi osvanuo je pun bačenih knjiga. Dobrih, ispravnih, upotrebljivih knjiga iz školske biblioteke. Na zaprepašćenje građana koji su malo prokopali po njima da vide o čemu se radi, neke od njih su originalna izdanja raznih ključnih dela naše kulture, neka čak i potpisana od strane autora kao što su Desanka Maksimović, Mika Antić ili Branko Ćopić!
Zdrave, vredne knjige, kulturno i istorijsko materijalno dobro, deo naše kolektivne memorije, jedna manja grana našeg identitetskog stabla, ali grana u svakom slučaju.
Otkuda ovakav kulturni vandalizam?
Zvaničnog odgovora direktorke škole nema, ali ima mnogo hipoteza građana.
Prvo, a ovo zaista jeste i treba da bude prvo, direktorka je politički nameštenik vladajućeg režima.
Neki kažu da je zato što su knjige na latinici, dok režim i njegove politike pokušavaju da na silu nametnu primat ćirilici. Knjige su, dakle, ideološki nepodobne, bez obzira na sadržaj, poreklo ili potpis pisca. Pismo im je „pogrešno“…
Neki ukazuju na to da prosvetni sistem ima druge mehanizme kojima bi se neželjene knjige vratile u prosvetu, podelile školama koje kubure sa svojim bibliotekama, čak i u humanitarne svrhe. Da je ovakav čin kršenje propisa.
Takvi ne postoje kao ljudi, samo kao poslušni programirani roboti koji nedostatak svoje društvene esencije nadoknađuju arogancijom i silom. Usta su im puna propagandnih parola o našoj kulturnoj jedinstvenosti, čak superiornosti, dok u isto vreme tu kulturu bacaju na đubre. Bukvalno
Potpisane knjige bi u najmanju ruku trebalo da idu u arhivu škole, kao istorijski predmeti sa ljudskom i emotivnom vrednošću, čak i pomalo magijskom – kako obično biva sa autogramima slavnih ili istaknutih osoba – ne samo svojom kulturnom.
Dakle, otkuda ovakav kulturni vandalizam?
Odgovor je jednostavan, ništa manje mučan: od prostih, primitivnih, tupih i neobrazovanih ljudi čija egzistencija i nešto malo privilegija izvire iz politike, poslušnosti, ideološke zadrtosti i nedostatka apsolutno ikakve svesti o širem kolektivnom, o trajanju kroz vreme, o vrednostima koje nisu samo sada, ovde, dnevna politika ili naredba.
Takvi ne postoje kao ljudi, samo kao poslušni programirani roboti koji nedostatak svoje društvene esencije nadoknađuju arogancijom i silom. Usta su im puna propagandnih parola o našoj kulturnoj jedinstvenosti, čak superiornosti, dok u isto vreme tu kulturu bacaju na đubre. Bukvalno.
Gledam u sliku kontejnera sa knjigama i vidim nas unutra, ako zatreba i ako se naredi, na isti način odstranjene i škartirane na đubre, sa istom tupom, praznom, bezosećajnom, neljudskom, šokantnom direktnošću. Verovatno ovako izgleda u srcu mašine za odluke u veštačkoj inteligenciji. Ili u hladnjači koja prevozi žrtve ratnih zločina
Ovaj primer nije samo kulturni vandalizam, nego duboko nepatriotski čin, pljuvanje u lice svemu što zaista jesmo, u realnosti ne u mitu, svemu i svima koji su oblikovali naš identitet. Ovaj kontejner u Novom Sadu je čin veleizdaje. Osoba koja je donela ovu odluku ne bi smela, dok je živa, da prođe gradom mirno, ne bi smela više nikome da pogleda u oči.
Ono što je u čitavoj priči najjezivije je apsolutno odsustvo samorefleksije, nijanse, makar nekog atoma promišljenosti – mozga bilo kakve vrste! – makar i grama kulturne senzitivnosti ili empatije, svesti o sopstvenom mestu u dugom lancu zajedničke narodne istorije. Gledamo u kontejner i mislimo o nekoj neljudskoj mračnoj sili nesposobnoj da shvati ikakvu ljudsku dimenziju postojanja. Prazan um u praznom prostoru dnevne politike.
Gledam u sliku kontejnera sa knjigama i vidim nas unutra, ako zatreba i ako se naredi, na isti način odstranjene i škartirane na đubre, sa istom tupom, praznom, bezosećajnom, neljudskom, šokantnom direktnošću. Verovatno ovako izgleda u srcu mašine za odluke u veštačkoj inteligenciji. Ili u hladnjači koja prevozi žrtve ratnih zločina.
Ovaj kontejner sa bačenim knjigama je mrtvačka hladnjača naše kulture. Korisni idioti koji ih prave su korisni samo sebi. Za društvo su samo idioti.
