Poslednji blokbaster Kristofera Nolana „Openhajmer“ ovenčan sa sedam nagrada Američke filmske akademije, do sada je na globalnoj sceni zaradio blizu milijardu američkih dolara. Ipak, film je tek sada, više od osam meseci nakon svetske premijere, počeo prikazivanje u Japanu, trećem filmskom tržištu sveta, zemlji koja je na najdirektniji način iskusila posledice Openhajmerovog izuma. U filmu, predsednik Truman pita čuvenog fizičara: „Da li stvarno misliš da je bilo koga u Hirošimi ili Nagasakiju briga ko je napravio bombu?“ Ubrzo ćemo videti odgovor na pitanje da li će film doživeti uspeh i u Japanu uprkos bolnim ožiljcima ili će teret prošlosti ipak biti prevelik.
Već prvog vikenda prikazivanja (29.3.-31.3.) Openhajmer je zaradio impresivnih 2,5 miliona dolara i izbio na prvo mesto liste holivudskih hitova po zaradi prvog vikenda prikazivanja u 343 japanska bioskopa, ispred aktuelnih hitova „Akvamen“ i „Dina 2“. Ipak za sada generalnu listu zarade filmova u Japanu predvode dva domaća ostvarenja. Filmski stručnjaci, međutim, upozoravaju da je i drugi film iz #barbenhajmer paketa, film „Barbi“ Grete Gervig, koji je po globalnoj zaradi, sa inkasiranih 1,4 milijarde dolara, prošle godine pretekao Nolanovo ostvarenje, takođe imao impresivan početak u japanskim bioskopima. Prodaja karata je u prvim danima dobro krenula, međutim, već posle nekoliko dana je drastično opala, tako da sa zaradom od samo 3,8 miliona dolara Barbi nije ušao ni u prvih 50 po zaradi u Japanu.
Pored toga što je film verovatno previše feministički za ovdašnju publiku, filmski stručnjaci kažu i da je činjenica da su u Japanu popularnije domaće igračke, poput Super Marija ili Lika (Licca) ćan lutke. Nepopularnosti iliti padu popularnosti su svakako doprineli i #Barbenheimer mimovi kojima su reklamirana ova dva filmska hita koja su počela sa prikazivanjem baš negde u vreme godišnjica u Hirošimi i Nagasakiju. Na prvim mimovima prikazani su nasmejani glavni likovi ova dva filma dok se u pozadini vidi prepoznatljiva pečurka atomske bombe. Nije trebalo mnogo da se, pre svega u Japanu, kao odgovor na ovu reklamu pojavi #NoBarbenheimer kampanja. Iako je distributerska kuća Univerzal prvo postavila ovaj mim na svoj nalog na društvenoj mreži X, ubrzo su obrisali post i izdali zvanično izvinjenje. Kritičari, i to ne samo u Japanu, naglašavali su da atomska bomba ne može biti predmet zabave jer izaziva nesagledive posledice i patnju.
Zamerke – da, zabrane – ne
Toho-Tova, najveća japanska distributerska kuća, koja je distributer holivudskih hit filmova u Japanu, odlagala je da se oglasi povodom sve češćih pitanja u javnosti da li će film uopšte biti prikazan u ovoj zemlji, dok je portparol Univerzala samo kratko saopštio da planovi nisu finalizovani. To je u javnosti izazvalo različite spekulacije, od toga da će premijera biti odložena za jesen da bi se napravila što veća vremenska distanca od avgustovskih godišnjica bombardovanja i predaje, preko odluke o neprikazivanju filma, pa do potencijalne zabrane. Zabrana bi ipak bila veoma neobična za Japan, čak i kada je u pitanju film sa ratnom tematikom. Filmovi „Zastave naših očeva“ Klinta Istvuda i „Perl Harbor“ Majkla Beja živeli su normalan bioskopski život širom Japana, bez ikakvih problema.
Iako je „Openhajmer“ osvojio Oskara u sedam kategorija, uključujući i one za najbolji film, najboljeg glumca, režiju itd, Toho-Tova je ipak prepustila distribuciju Nolanovog filma manjoj, nezavisnoj kompaniji „Bitters End“. Videćemo da li će sam naziv distributerske kuće, koji potiče od engleskog izraza koji govori da će neko istrajati na nekom poduhvatu do samog kraja, uprkos svim preprekama i teškoćama, simbolično označiti uspeh filma u Japanu ili će kraj ipak biti gorak. Ova kompanija je saopštila da su, nakon brojnih razgovora i promišljanja, odlučili da prikažu film jer tema kojom se bavi ima poseban značaj za Japance. „Ovo je istinita priča, spektakularna drama koja oslikava nepoznate delove života čoveka koji u svojim rukama drži sudbinu sveta i to u trenutku kada se suočava sa krizom koja ga može uništiti“, saopštili su iz Bitters End-a.
Zabrana bi ipak bila veoma neobična za Japan, čak i kada je u pitanju film sa ratnom tematikom. Filmovi „Zastave naših očeva“ Klinta Istvuda i „Perl Harbor“ Majkla Beja živeli su normalan bioskopski život širom Japana, bez ikakvih problema
Kritičari kao glavnu zamerku napominju da u filmu ne postoji nijedna scena u kojoj su prikazane japanske žrtve, njih oko 220,000, kao ni razmere razaranja, a ni kasnije posledice. Nolan je svoju odluku da te prizore ne uključi u film objasnio željom da predstavi Openhajmerovo iskustvo, njegovu vizuru i dodao da je: „Openhajmer (je) o bombardovanju Hirošime i Nagasakija saznao na radiju, kada i ostatak sveta.“ Kritičare filma to podstiče da pitaju da li i Amerikanci i ostatak sveta još uvek gledaju na istoriju Hirošime i Nagasakija sa distance – vizuelne, emotivne i intelektualne.
Jukio Kavano, umetnica i treća generacija preživelih, priseća se svog dede koji je bio žrtva atomske bombe i ožiljaka koje je bomba ostavila na licima svojih žrtava. Dodaje da su to lica koja će za gledaoce filma ostati nevidljiva jer će oni videti samo Openhajmerovo lice. Zaključuje da je moralna dužnost reditelja koji pravi film o nekoj istorijskoj traumi da priču predstavi bez izazivanja dalje patnje. Zbog toga je, iz solidarnosti sa žrtvama, tj. ljudima koji nisu spomenuti u filmu, odlučila da ovoga puta ne želi da ide u bioskop. Gaku Cutađa, još jedna japanska anti-ratna umetnica koja sada živi u Njujorku, svojom nedavnom izložbom postavila je pitanje opravdanosti nuklearnog oružja i mogućnosti nuklearnog rata. Nedavno je za dnevni list Ćugoku Šinbun iz Hirošime Nolanov film opisala kao još jedan u nizu filmova iz perspektive belog muškarca, koji Openhajmera prikazuje kao žrtvu, ne uzimajući uopšte u obzir milione japanskih, ali i američkih žrtava. Suzuki Tacuđiro, japanski nuklearni inženjer pozdravio je Nolanovu želju da istraži društvene posledice naučnih otkrića i odnos između naučnika i politike, ali je istovremeno bio razočaran što se u filmu ne postavlja pitanje odgovornosti američke vlade za odluku o upotrebi bombe, kao i zbog toga što se ignoriše glas žrtava.
Svedočanstva o apokaliptičnom razaranju
Mnogi kritičari filma kažu da je Nolanova odluka da govori o brojevima, a da ne pokaže bolne slike iz dva bombardovana grada podjednako bezosećajna kao i odluka američkih okupacionih vlasti po kapitulaciji Japana da konfiskuju i delimično unište fotografije i snimke razaranja i žrtava da bi sprečile širenje nezadovoljstva u javnosti. Fotografi koji su se zatekli u ova dva grada tog 6. i 9. avgusta, kao i u danima i nedeljama nakon eksplozije atomske bombe, svedočili su kasnije o apokaliptičnom razaranju, kao i teškoćama da ga zabeleže. Jošito Micušige, fotograf lokalnih novina iz Hirošime, u dokumentarnom filmu kojim je NHK japanski javni servis zabeležio sećanja hibakuša, kako u Japanu nazivaju preživele, ispričao je da je upravo kretao na posao kada je bomba eksplodirala. Nakon što se oporavio od početnog šoka, zgrabio je opremu i krenuo da obilazi grad. Kada je došao u epicentar razaranja, kaže da mu je trebalo više od pola sata da se sabere i počne da fotografiše jer su prizori bili jezivi, i da mu se aparat često maglio od suza koje su mu se slivale niz lice. Seća se da je razmišljao da li će ti ljudi koje fotografiše misliti da je bezosećajan jer nije prilazio da im pomogne već ih je sa distance slikao. Dodaje da je bilo i scena koje nikako nije mogao da zabeleži foto aparatom jer nije želeo da povredi dostojanstvo žrtava.
Suzuki Tacuđiro, japanski nuklearni inženjer pozdravio je Nolanovu želju da istraži društvene posledice naučnih otkrića i odnos između naučnika i politike, ali je istovremeno bio razočaran što se u filmu ne postavlja pitanje odgovornosti američke vlade za odluku o upotrebi bombe, kao i zbog toga što se ignoriše glas žrtava
Cenzura koju su uspostavile američke okupacione vlasti, dovela je do toga da i sami Japanci dugo nisu imali pristup fotografijama i video zapisima iz ova dva grada. Tek u avgustu 1952. časopis „Asahi Gurafu“ je probio led i objavio seriju fotografija. Video zapisi japanskih snimatelja su bili zaplenjeni do sredine 1960.-ih, mada su i nakon što su izvučeni iz bunkera, pojedini snimci izmontirani, tj. određene scene smatrane posebno brutalnim su isečene pre objavljivanja u dokumentarnom filmu „Hirošima Nagasaki 1945.“. I sami preživeli su u Japanu bili stigmatizovani ili u najboljem slučaju ignorisani do početka 1960.-ih, dok dvojica lokalnih slavnih fotografa nisu uradila studiju o žrtvama i time skrenula pažnju na posledice atomske bombe.
I van Japana, tek 1952, po okončanju vojne okupacije, američki magazin Lajf objavljuje fotografije japanskih fotografa iz Hirošime i Nagasakija. Oni su u svojim svedočenjima isticali da su neke scene jednostavno bile preteške za fotografisanje, da im se činilo nehumanim da ih ovekoveče. Lajf je tekst zaključio rečima Josukea Jamahate, japanskog vojnog fotografa iz Nagasakija: „Ljudi iz ova dva grada žele da upozore svet koji gomila atomske bombe, da koliko god bile grozne fotografije koje su dugo cenzurisane, daleko su od horora kojem su svedočili oni koji su preživeli atomsku bombu.“
Nisu samo japanski fotografi imali takvo iskustvo. Narednik Džo Odonel, vojni fotograf i marinac, stigao je u Japan tri nedelje nakon bombi. Mesecima je putovao Japanom i foto aparatom beležio posledice bombardovanja. Kada se sledeće godine vratio u Ameriku, filmove je pohranio u sef koji nije otvarao decenijama. Kada ih je kasnije objavio u knjizi, zabeležio je: „Ljudi koje sam sretao i scene neverovatnog razaranja…navele su me da preispitam sve šta sam ranije mislio o našim takozvanim neprijateljima.“
Tako je i Japancima i ostatku sveta trebalo više od 15 godina da vide ljudsko lice nuklearnog razaranja. Žrtve i njihove porodice zbog toga žale što se i u Nolanovom filmu ono ne vidi, bar na kratko. Usled cenzure, umesto tih lica, fotografije pečurke iznad Hirošime, a zatim i Nagasakija, su postale simbol atomske bombe i ovih gradova.
Projekcije za srednjoškolce i žrtve
Don Karlton, osnivač Brisko centra za američku istoriju u Ostinu u Teksasu, koji od 2018. sarađuje sa Japanskim udruženjem anti-nuklearnih fotografa, (Hankaku Shashin Undo) na očuvanju nasleđa japanskih fotografa koji su zabeležili eksplozije dve bombe, kaže da ako su Amerikanci uopšte razmišljali o atomskoj bombi, njihova vizuelna memorija je bila zasnovana na fotografiji pečurke, a ne na patnji japanskih civila. To je stvorilo određenu dihotomiju tokom 1950-ih godina, jer su sa jedne strane, Amerikanci usled histerije makartizma i politike Hladnog rata, ozbiljno razmatrali potencijalne pretnje od nuklearnu naoružanja, dok je sa druge strane, nastao ceo modni „atomski“ trend, od titule „Mis atomska bomba“ i „Mis uranijum“ do slatkiša u obliku bombe. Za kritičare filma, „Barbenhajmer“ je samo potvrda da ovaj trend još živi i pokazuje nezrelost (američke) popularne kulture.
Iako je i Kjoko Heja, predsednica Međunarodnog filmskog festivala iz Hirošime od početka Nolanov film smatrala veoma “Amerika-centričnim” i pitala se da li će ljudi u Hirošimi imati snage da ga pogledaju, organizovala je predpremijerne projekcije za srednjoškolce i žrtve. Kaže da je ipak početnu skepsu zamenila stavom da što više ljudi treba da vidi ovaj film i razmisli o nuklearnom oružju. Istovremeno, Masao Tomonaga, hibakuša i profesor medicine u penziji, koji je najveći deo svog profesionalnog života posvetio lečenju preživelih, smatra da je film uspeo da prenese publici šok koji je fizičar doživeo kada je shvatio ljudske posledice svog otkrića.
Za kritičare filma, „Barbenhajmer“ je samo potvrda da ovaj trend još živi i pokazuje nezrelost (američke) popularne kulture
Sam Openhajmer je prilikom posete Japanu, u septembru 1960, na pitanje jednog japanskog novinara da li oseća odgovornost za patnju koju je njegov izum izazvao, zagonetno odgovorio: „Mislim da moj dolazak u Japan nije izmenio osećaj agonije zbog moje uloge u tom delu istorije, ali nije me ni naveo da u potpunosti žalim zbog tehničkog uspeha tog poduhvata.“ Istoričari podsećaju da su Japanci iskazali veliko interesovanje za tvorca atomske bombe kada je došao u posetu na poziv japanskog Komiteta za intelektualnu razmenu. Od trenutka kada je stigao bio je okružen reflektorima i kamerama, kao prava filmska zvezda. Njegova predavanja su bila pred prepunom publikom. Ipak, organizatori ga nisu odveli ni u Hirošimu ni u Nagasaki. Iako je tokom svog predavanja u Međunarodnoj kući u Tokiju, rekao da mu se sviđaju predlozi da se treba otarasiti nuklearnog naoružanja, dodao je da se ljudi ne smeju zavaravati: „Svet se neće vratiti na staro bez obzira šta ćemo uraditi sa atomskim bombama, jer znanje o tome kako ih možemo napraviti ne može biti iskorenjeno. Ono postoji i sva naša nastojanja da stvorimo novo doba za život moraju na umu imati njegovu sveprisutnost i činjenicu da to ne možemo da promenimo.“
U intervjuu za Bilten atomskih naučnika u julu prošle godine, Nolan je zaključio da je Openhajmer jedini stvarni lik koji se susreo sa mogućnošću da uništi celokupni život na zemlji. Dodao je i da mu je cilj bio da ljudi izađu iz bioskopa pomešanih, uzburkanih osećanja, da razmišljaju o temi filma. Prisetio se da je, kada je godinama ranije počeo da radi na scenariju za film, razgovarao sa sinom koji se zapitao da li će ljudi uopšte biti zainteresovani za tu temu jer ne postoji više pretnja od nuklearnog naoružanja. A onda je nekoliko godina kasnije Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu i ponovo su se čule pretnje da će upotrebiti svoj nuklearni arsenal. Nolan je dodao da se plaši da nuklearni armagedon, koji Openhajmer spominje Ajnštajnu na kraju filma, može stvarno početi upotrebom taktičkog nuklearnog naoružanja, koje će zatim voditi ka sve većem konfliktu koji bi na kraju mogao da uništi planetu.
„Svi danas živimo u Openhajmerovom vremenu“
Stručnjaci podsećaju da je upravo Rusija blokirala usvajanje zajedničke deklaracije tokom poslednje konferencije Ujedinjenih nacija o nuklearnom razoružanju 2022. zbog kako su naveli nedostatka balansa. Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja, svakih pet godina revidira 191 potpisnica, a sledeća revizija je na redu 2026. godine. Ne ohrabruje činjenica da na prvom zasedanju Pripremnog odbora Konferencije za razmatranje dejstva Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja održanom prošlog avgusta u Beču opet nije usvojen završni dokument zbog protivljenja Rusije da ga podrži usled, kako su naveli, političkog delovanja zapadnih zemalja.
Na ceremoniji dodele Oskara, glumac Kilijan Marfi je u svom pobedničkom govoru istakao da želeli to ili ne, svi danas živimo u Openhajmerovom vremenu i zbog toga je svoju nagradu posvetio svim mirotvorcima u svetu. Iste večeri je Takaši Jamazaki, reditelj filma „Godzila minus jedan“, jednog od 37 filmova iz franšize Toho studija o čudovištu koje je nastalo kao metafora zla atomske bombe, osvojio Oskara za vizuelne efekte. On u svom filmu daje priliku jednom japanskom kamikaze pilotu da se iskupi za svoje ratne postupke tako što će uništiti zlo čudovište koje se namerilo da razori zemlju i ljude u njoj. Te slavljeničke večeri Jamazaki je zaključio da je možda vreme da svet vidi i odgovor na Openhajmera iz japanske vizure, a u narednim danima videćemo da li će Japanci odlaskom u bioskop Openhajmeru dati priliku za iskupljenje.
Autorka je tekstove naslovila kao Japan DESU* priče
* rečca DESU se najčešće prevodi kao povezujući glagol u značenju „biti/postojati“, međutim uglavnom se koristi u deklarativnim rečenicama da poveća učtivost, koja predstavlja jednu od osnova japanskog mentaliteta. Takođe, poznato je da se rečca „san“ koristi kada govorite o nekoj drugoj osobi (npr. gospođa/gospodin), a „desu“ se koristi kada predstavljate sebe (npr. Zvezdana desu).
