U tramvaj broj 2 ulazim s drugarima na stajalištu Kalemegdan, preko puta Biblioteke grada. Narandžasto-belu tramvajsku kartu, popularnu „gusenicu“ – poništavamo u automatu. Spuštamo se pored Kališa do Karađorđeve, pa ravno do železničke stanice. Tu tramvaj skreće levo, penje se uzbrdo uz Nemanjinu i preko Slavije ulazi u Beogradsku. Na raskrsnici sa Bulevarom revolucije skreće desno ka Vukovom spomeniku, pa se niz blagu strminu spušta i skreće levo u 27. marta, koja se dalje nastavlja u Džordža Vašingtona, a od Bajlonijeve pijace u Dušanovu. I tako do donjeg dela Kalemegdanske tvrđave, gde skreće opet levo i vozi uzbrdo ulicom Tadeuša Košćuška, stižući do početne stanice – na kojoj smo ušli.
Krug „dvojkom“ je zatvoren.
Bila je to jedna od naših klinačkih zabava posle nastave u školi „Braća Ribar“, u neposrednoj blizini Kalemegdana i tramvajskih šina. Klaparanje tramvaja mogli smo da čujemo kad su prozori na učionicama bili otvoreni. Možda zato, tramvaj „dvojka“ bio je naša iluzija, na koju smo imali pravo u begu od stvarnosti. A, ta stvarnost bile su školske obaveze i potreba da se u tim mladim godinama nađe mesta i za neku simpatiju i pogled ispod oka. „Dvojka“ je čuvala naše tajne i zato smo joj se vraćali. Tramvaj je klaparao, krug se zatvarao. Nije nam bio cilj da ovom vožnjom obeležimo svoju teritoriju unutar koje živimo, jer se tom vrstom podela nismo bavili. A, ne sećam se ni bilo kada kasnije da nam je to bila tema. „Krug dvojke“ služio je samo kao odrednica da neku ulicu i kuću brže i lakše nađemo, a ne da se na bilo koji način izdvajamo od onih izvan ovog kruga.
„Krug dvojke“ služio je samo kao odrednica da neku ulicu i kuću brže i lakše nađemo, a ne da se na bilo koji način izdvajamo od onih izvan ovog kruga. Onda ste nas vi podelili
Onda ste nas vi podelili.
Na nas iz „kruga dvojke“ koji vas ne volimo i ove izvan „kruga dvojke“, uključujući celu Srbiju i dijasporu, koji vas naprosto obožavaju. Vi ste svim tim svojim obožavaocima objasnili kako smo mi iz „kruga dvojke“ umišljeni i prepotentni. A sebe ste opisali kao jednog od njihovih izvan ovog fuj-fuj-kruga, kao običnog građanina i patriotu – kao dušu od čoveka. Nas ste predstavili kao ološ i bagru koja umišlja da je nešto, a nije ništa. Bezvredna šačica pobunjenika. Svoje obožavaoce ohrabrili ste neistinom. Podelili ste svoj narod. Zašto? Po vama, mi smo šaka jada omeđena trasom prepotentnog tramvaja broj dva. Resto ste proglasili za svoje – uključujući i sve preostale beogradske tramvajske linije i tramvajske šine zajedno s njima. Samo je ova „dvojka“, neprijateljska, jer u svom krugu štiti vaše neprijatelje – šaku obesnih buntovnika, domaćih izdajnika.
Kad ste tako nadmoćni, zašto onda te svoje obožavaoce pozivate pred izbore u goste kod beogradskih rođaka? Ne očekujem da odgovorite. Jer vi odgovarate samo eliti iz bivše „Zadruge“. I, kad smo već kod toga – šta je smetalo nazivu „Zadruga“? Pa, vi volite Srbiju više nego sebe. Cenim tu vrstu vašeg patriotizma koju nažalost nemam u krvi, jer ovde gde živim, u „krugu dvojke“, sve je nobles, što bismo rekli mi fini. A, zadruga je, evo čitam na Guglu, seoska zajednica i bila je prisutna među mnogim slovenskim plemenima, pa i Južnim Slovenima. Poštovanje i tradicija. Sve ono što vi zagovarate kad ono slučajno odete u neko selo i to slučajno s kamerama. Pa kao slučajno svratite u neko uspešno gazdinstvo, koje slučajno radi baš na ovom principu. Pa kao slučajno dune tajfun ili grune provala oblaka, pa kao slučajno gologlavi pritrčite da spasite domaćina i sve što se spasti može. Šta vam bi, da tako divan, patriotski naslov – zadruga – koji se uklapa u koncept onoga što propagirate diljem Srbije, šta vam bi da ga zamenite ovim izdajničkim – elita?
Stanica Kalemegdan danas. Stojim u brlogu i smeću. Oko mene pijane spodobe pljuju i šmrču. Beskućnici spavaju na trotoaru. Trudim se da ne primećujem i prisećam se klinačkih dana i ovog nekad lepog mesta na kojem smo nasmejani čekali „dvojku“ da obrnemo krug
I sad najozbiljnije – da li ste zaista ubeđeni da je nakon tragedija u „Ribnikaru“, Orašju i Duboni, naslov bio sporan ili nešto drugo? Da li stvarno tako mislite, ili ste uvereni da smo glupi, pa ništa ne kapiramo? I ono najstrašnije… Nas, koji smo na ulicama tražili da se između ostalog ukinu rijaliti programi, jer podstiču nasilje i zlo, proglasili ste za profitere ove tragedije. A ovim perfidnim gestom – zamenom naslova na istom TV sadržaju, sve to ste upravo vi izvrgnuli ruglu. I profitirali ste materijalno. Da li je surovo uništena mladost to zaslužila? Da li su to zaslužili njihovi roditelji i njihovi najbliži – zauvek teško ranjeni i polumrtvi? Da li smo to zaslužili svi mi koje je ova strašna tragedija dovela do Palmotićeve i psihoterapija? Želite li da cela nacija psihički oboli dok se vi bavite nama nebitnima iz kruga broj dva?
Stanica Kalemegdan danas. Stojim u brlogu i smeću. Oko mene pijane spodobe pljuju i šmrču. Beskućnici spavaju na trotoaru. Trudim se da ne primećujem i prisećam se klinačkih dana i ovog nekad lepog mesta na kojem smo nasmejani čekali „dvojku“ da obrnemo krug. Kobajagi, upravo sada nailazite vi. I kobajagi – ulazite sa mnom u tramvaj… Spustićemo se, naravno, prema vašem omiljenom višegodišnjem stajalištu Savamala. Tamo ste ono, da-pa-šta, rušili! I milion puta ste da-pa-šta na naša ista pitanja da-pa-šta različito odgovarali. Ali, pre nego što tramvaj krene, bacite pogled – desno. Pogledajte ringišpile i cirkusku menažeriju pedesetak metara od ulaza na Kališ? To se nekad nalazilo kod zoo-vrta. Da li je nekome iz K-distrikta koji ste podno Kališa sagradili bezdušno, smetala dečija graja, pa će i zoo-vrt uskoro odatle?
Zašto nam brišete uspomene? Zašto nas na silu kastrirate? Zašto nam ukidate lepotu i nudite nam kič koji nas deprimira? Duž staze na ulazu su odskora sumorne braon barake, nalik na poljske drvene klozete? Pogledajte na šta liče. Ako su zamena za nekadašnje živopisne tezge sa suvenirima, poznajete li genija koji je to smislio? I koliko je taj genije to naplatio? Zar Kalemegdan nije dovoljna vrednost bez dodatnog „ukrašavanja“? Zašto ga svaki čas kinđurite nekim šljaštećim sadržajima? Zašto ga skrnavite kineskim lampionima i neprimerenim sajmovima ića, pića, hleba i igara, uz povremeno pucanje topova? Zašto na ovaj način dajete za pravo današnjim klincima da šaraju po kalemegdanskim vrednim zidinama? Zar vam nije žao kad cepate listove naše istorije, a u svojim svaki-božji-čas govorima, na svaku njenu stranicu se pozivate?
I dalje sam kobajagi s vama. Izlazimo iz tramvaja, jer imam neka pitanja za vas, unutar kruga broj dva. Idemo prljavom Knez Mihailovom prepunom rupa i ispupčenih ploča… Ja sam utrenirana svakodnevnim šetnjama. Zamke znam napamet, a vi pazite da ne polomite vrat. Ide toplo vreme, pa bi vam gipsana kragna bila balast. Srećom, stigosmo živi do Trga republike, pa me živo zanima – kako ste uspeli da napravite ovu dosadnu sivu betonsku ploču? Sad je ta dosadna ploča malo prošarana, pa je zanimljivija. Aljkavi ljudi koji ovaj grad ne vole a vas obožavaju, dopunili su monotoniju masnim burekom. Ćutite… zamišljeni ste… Brojite li mrlje od masti po betonskim pločama? Izvinite što vas prekidam u toj kreativnoj zabavi, ali da vam kažem… mada ne volim tužakanje… Neko je pri rekonstrukciji trga maznuo onaj masivni crni lanac koji se nalazio oko spomenika Knezu Mihailu ispred Narodnog muzeja. Kome li je baš taj vredan lanac zatrebao u svom dvorištu, da li možda znate? Taj neko je baš imao ukusa. I ko kaže da u Srbiji nema učenog sveta – više nego što mi prepotentni iz „kruga dvojke“ mislimo?!
Napravili ste i Cvetni trg bez i jednog jedinog cvetka. Kako ste to uspeli? Jeste li taj izum patentirali? Stavili ste i neku ćoškastu fontanu od grobljanskog mermera. Na šta treba da nas podseća? Mene lično, da na Kaleniću, dva kilometra odatle, kupim cveće kad krenem na groblje mojim bliskima
Šetamo kobajagi i dalje vašim omraženim „krugom“. Prolaz kod Bezistana zaobilazim namerno, da vas deo oronulog plafona ne opali u glavu, pa da odgovaram za tu vašu cenjenu i nezamenjivu riznicu znanja i pameti, još i od nacionalnog značaja. Nedostatak moje glave niko ne bi primetio, jer za širu zajednicu glava građanina bez funkcije nije bitna. Vodim računa samo da ne polomim nogu na nekoj od ovih betonskih džombi. Jer, moje noge potrebne su mi za lične svrhe. Služe mi za bežanje, kad na naše mirne proteste izvedete pandure. Tu bi mi glava bila čak i suvišna, jer bi pendrecima bila lako dostupna. Lakše mi je bez nje.
Istinu na stranu…
Ali, zašto ovaj prolaz, takozvani „pupak Beograda“, kao potencijalni kulturni spomenik ne obnovite? Nemate para u budžetu? A, obližnje kockarnice redovno se renoviraju. Kapiram, dragi moj – vi. Vi koji ste danas sa mnom kobajagi u šetnji. Život nije ringišpil na Kališu ma gde se vrteo – kvari ga samo vizuelno. Život je rulet u prolazu kod Bezistana. Može i na zicer da se igra, na crveno, crno – i da se dobija na neviđeno.
Brojite li mrlje od masti po betonskim pločama? Izvinite što vas prekidam u toj kreativnoj zabavi, ali da vam kažem… mada ne volim tužakanje… Neko je pri rekonstrukciji trga maznuo onaj masivni crni lanac koji se nalazio oko spomenika Knezu Mihailu ispred Narodnog muzeja. Kome li je baš taj vredan lanac zatrebao u dvorištu, da li možda znate?
Zašto ste to dozvolili?
Napravili ste i Cvetni trg bez i jednog jedinog cvetka. Kako ste to uspeli? Jeste li taj izum patentirali? Stavili ste i neku ćoškastu fontanu od grobljanskog mermera. Na šta treba da nas podseća? Mene lično, da na Kaleniću, dva kilometra odatle, kupim cveće kad krenem na groblje mojim bliskima. Hvala vam na podsećanju. I bez vas bih se ja mojih dragih, bog da im dušu prosti, setila. Ali, za zaboravne, koji ne pamte ni žive, kamoli mrtve, ovo je izum stoleća!!! Izvinite što sam vas uopšte ovo pitala.
Na Slaviji ste sagradili fontanu koja najčešće svira bez muzike. U čijem li je vrtu angažovan di-džej da pušta baš te diskove? Za to vreme voda iz fontane curi na sve strane. Ima se, pa se i preliva. Nek vidi narod da ne oskudevamo… Uz malu napomenu, da su u svako godišnje doba na ovom trgu na automobilima potrebne gume sa dobrim šarama. Da ne završite na platou pored spomenika Dimitriju Tucoviću – van koncepta arhitekte i mimo svoga plana.
Iz „kruga dvojke“, za danas samo toliko…
