Ako se malo bolje pogleda, Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja ima najmanje pet javnih servisa. I to može da svedoči ili da ovde nešto debelo nije u redu ili da nam ovo zlatno doba toliko dobro ide da možemo sebi da dozvolimo sve što imaju drugi, pa puta pet.
Radio-televizija Srbije je, istina, i dalje jedini zvaničan javni servis, ali da se ne foliramo, jasno je da vlast preferira i veći legitimitet daje onim nezvaničnim, privatnim, počev od Pinka, preko Hepija, pa sve do TV Prve i pokojnog B92.
Iako svi to već negde manje-više znaju, ipak se sada i predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično izlanuo (ili nije?) na TV Prva i očitao bukvicu voditeljki Mariji Savić Stamenić, kojoj je objasnio da sve televizije, pa i njena, dobijaju silne milione iz budžeta i da država sve te privatne televizije „hrani“ javnim novcem, te da gotovo i da ne posluju tržišno.
Praćakala se Stamenić, pokušavala da relativizuje predsednikovu priču i objasni kako oni još i ne dobijaju od države toliko koliko dobijaju drugi i da oni posluju kudikamo tržišnije od drugih, no nije se predsednik dao i odgovarao joj je na sve primedbe, bacao je istinu brzinom munje. Sve u svemu, bilo je tih nekoliko minuta nešto najbliže TV duelu što je Vučić imao u poslednjih 12 godina. I nešto najbliže novinarstvu što je u poslednjih 12 godina imala Marija Savić Stamenić. Možda zvuči kako je to bila jedna vin-vin situacija, a zapravo je bila jedna onako jadnjikava i nedostojna slika, prizor beskrajne bahatosti jednog čoveka i beskrajne snishodljivosti onih podjarmljenih koji su nekad možda i bili novinari, ali danas su prilično daleko od toga.
Od medija koje država plaća, pa makar i ilegalno, vlast logično očekuje da ne rade u javnom interesu, već u interesu onoga ko ih plaća. Narodnim parama, doduše, ali ih plaća, i to dobro i redovno. Eto zašto Srbija ima verovatno najviše javnih servisa, bukvalno po glavi stanovnika. Mada su to više servisi izvršne vlasti nego javni servisi
Teško je dobaciti do toga da li je predsedniku ovih dana neko istraživanje pokazalo da bi trebalo da ide okolo i priča: „Ja dajem pare za fudbal, ja dajem pare za medije!“ Pogotovo što ovo drugo nije ni legalno, pa deluje kao da se ponovo malo ofirao. Slično kao kad je onomad nehotično priznao da se nelegalno finansiraju stranačke aktivnosti Srpske napredne stranke. Nije to baš pohvalno za najboljeg studenta prava u istoriji univerzuma, ali svakako je bilo zabavno dobiti otvoreno priznanje da vlast zaista radi ono što suštinski svi znaju da radi, samo se svi prave da to ne znaju. Jer, ako priznamo da znamo, onda moramo nešto i da uradimo, a to je već pretežak zadatak.
Nije ni čudno što predsednik, a i svi ostali njemu bliski zvaničnici misle da je sasvim prirodno da mediji, tačnije ono što je ostalo od njih, budu lojalni, da ne pitaju previše, da ih brane od kritika, da ih hvale kad god mogu i da obavezno, kao Sveto pismo, prenose sve što oni kažu. Pa nije li predsednik nedavno zamerio i naučnicima što se drže tamo nekakvih činjenica, umesto da pričaju ono što njegovom uhu godi. Tim pre što ih, eto, država, takoreći on, plaća. I šta oni onda imaju da misle svojom glavom i pričaju mimo onoga što on od njih očekuje.
Sasvim je logično da se od medija koje država plaća, pa makar i ilegalno, očekuje da budu javni servisi. Ali, ne javni servisi koji rade u interesu javnosti – pa za naprednjake je to tako zastareo koncept – već u interesu onoga ko ih plaća. Narodnim parama, doduše, ali ih plaća, i to, ako je verovati predsedniku, dobro i redovno. Eto zašto Srbija ima verovatno najviše javnih servisa, bukvalno po glavi stanovnika. Mada su to više servisi izvršne vlasti nego javni servisi. Otuda nije ni čudno da Vučić misli da jedino on može da zakera i da im zamera što ne rade baš uvek onako kako bi on voleo i što to radi čak i usred živog programa. Šta li im tek kaže kad se isključe kamere? E, to bi bio program za koji bi vredelo platiti da gledamo.
