Pitanje iz naslova je, kao i svake godine, aktuelno, ali kakav god da je odgovor, ono što zasigurno znamo jeste gde nećemo – na plato ispred nacionalnog parlamenta i Skupštine grada Beograda.
Dobro, osim ako niste žitelj naseobine poznate pod imenom Ćacilend. U tom slučaju, ne morate uopšte da razmišljate gde ste za novaka, jer zna se, šator je vaša lokacija, a u najluđoj noći grejaće vas vruća rakijica, agregat kupljen novcem građana i šuškama stimulisana ljubav prema kralju Ćacilenda.
Pirotehnika i panduri
Gužve neće biti jer ne može na taj doček da uđe baš svako kome padne na pamet, tu je prijavnica, a na prijavnici je čovek koji nije baš nešto spektakularno plaćen, ali je plaćen dovoljno da ne može da se na žurku umuva neko ko nema člansku kartu SNS-a, čuj mene, pozivnicu. Pirotehniku svih vrsta, videli smo, imate i to u neograničenim količinama, pa možete da gruvate ne samo u samom Ćacilendu, već i na slučajne prolaznike, ako ih bude i ako se usude da priđu namašćenoj ogradi.
Osim pirotehnike, u neograničenim količinama biće i policije, jer ne sme se dozvoliti nikakvo opuštanje. Ćacilend ne sme pasti nikako, pa ni u novogodišnjoj noći. Zamislite koliko bi samo bilo glupo da poslednja slobodna tačka Evrope, ta klica otpora, padne u trenutku nepažnje i osme vruće rakijice, pa kakvu bismo mi poruku poslali slobodarskom svetu, koji u Ćacilendu vidi dokaz da nije sve izgubljeno i da je drugačija planeta moguća?
Jedini potencijalni problem jeste ako vrhovna uprava Ćacilenda odluči da organizuje kulturno-umetnički program za doček. Tu bi sve moglo da pođe naopako, jer znamo da oni vole da šansu daju lojalnim umetnicima, koji ovih dana imaju sve manje i manje posla, pa nije isključena mogućnost da im manjak prihoda, a višak lojalnosti, bude kompenzovan iz državnog budžeta. Tako lako može da se desi da žiteljima Ćacilenda u najluđoj noći zapevaju Jelena Karleuša i Đorđe David, što bi najluđu noć automatski pretvorilo u najužasniju noć, ali nije ni to najveći problem. U pokušaju da spasu sluh i živote, ćacilendanci bi mogli da se razbeže kud koji, a to bi značilo da je Ćacilend ostao nebranjen i lak plen za preuzimanje od strane svih onih koji žele Srbiju na kolenima.
Kao da stojimo u mestu i nije nam baš ni lako da hrlimo ka novoj godini ako je svaka prethodna bila sve gora i gora. Osim ekipi iz šatorskog naselja
Stoga pomenuti umetnici možda i ne moraju da pevaju, u stvari platite im da ne pevaju, neka sede kod kuće i uživaju u praznicima, pare dobili i napravili lep prihod za kraj godine, a stanovnici ispred skupštinske naseobine bezbedni, dakle, svi zadovoljni.
I Bugari digli ruke
Za nas ostale dočeka nema i nije se dugo desilo da prestonica nema organizovani doček Nove godine, a možda je tako i bolje jer realno ko bi mogao da se pravi da je sve uobičajeno i normalno dok iz ćacilendskog Mordora stižu topovski udari, pretnje klanjem i užasna muzika sa razglasa? Nema više ni one stare dobre frke oko novogodišnje rasvete, čak su i Bugari odavno digli ruke od nas i generalno je euforija oko dočeka nikad manja. Valjda se nema šta slaviti ako iza sebe imamo 16 žrtava korupcije i lopovluka, a ispred sebe sankcije i izolaciju koje sve više smrduckaju na devedesete godine.
Skoro kao da stojimo u mestu i nije nam baš ni lako da hrlimo ka novoj godini ako je svaka prethodna bila sve gora i gora. Osim ekipi iz Ćacilenda. Oni trenutno žive svoj najbolji život – da, blejanje na minusu u šatorima za dnevnicu je njihov krajnji domet – i verujem da nemaju ništa protiv da i sledeća godina bude barem ista ovakva, samo sa malo više šatora. I ako može bez Karleuše i Đorđa Davida. I lojalnost ipak ima neke granice.
