Sećate li se ministra Nikole Selakovića, glavnog junaka prethodne kolumne? Naravno da ga se sećate, ministar kulture je ovih dana u centru pažnje jer nam je pokazao nekoliko veoma bitnih stvari. Prvo, da funkcioneri vlasti misle da su iznad zakona, drugo, da misle da su van domašaja svih institucija i treće, da priznaju vlast i moć samo jedne institucije, a ona se zove Aleksandar Vučić.
Ako narečena institucija podržava ono što oni rade, ako ih čak i ohrabruje da rade to što rade i ako ih štiti u slučaju da neka druga institucija, koja se „odvezala“ i dala sebi previše slobode, krene na njih, nema tu šta bilo ko drugi bilo šta da se pita, the institucija je rekla svoje i tu se svaka priča završava.
Tako je mislio Selaković. Tako je mislila i the institucija. Ali je jedna druga institucija, Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, nastavila sa svojim upornim, bahatim i bezobraznim rađenjem svog posla, pa je protiv ministra, nakon saslušanja, podigla optužni predlog zbog sumnje na zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave u slučaju „Generalštab“.
Nikola Selaković je i ovog puta otišao na javni servis SNS-a, televiziju Informer, da saopšti kako je sve to zavera odmetnutog dela pravosudnog sistema, kako su u pitanju kriminalci i blokaderi kojima i nije krajnji cilj on, N. S., već pomenuta the institucija, u narodu poznatija kao A. V. Iza svega ovoga stoje opozicija, pojedini mediji i blokaderi, koji na rušenju države rade već godinama i ovo je samo veliko finale njihovih podlih planova da nasilno svrgnu vlast, koja je svoj legitimitet, inače, stekla sasvim pošteno i transparentno – bugarskim vozovima, doseljenim glasačima i srpskim batinašima.
The institucija je, sa druge strane, i u praksi pokazala da i sama smatra da je the institucija, jer je izjavila da će iskoristiti svoje pravo da pomiluje svakoga ko eventualno bude osuđen zbog Generalštaba, čime bi se Selaković pridružio predsedničkom rukom pomilovanim novosadskim batinašima koji su onomad devojci polomili vilicu.
Lepo društvance, a institut pomilovanja, koji je obično predstavljao lep izuzetak, za kojim bi srpski predsednici posezali pred novogodišnje praznike, sada polako postaje uobičajena stvar pomoću koje jedan čovek demonstrira svoju samovolju protiv čitavog sistema, i to ne samo pravnog.
Institut pomilovanja, koji je obično predstavljao lep izuzetak, za kojim bi srpski predsednici posezali pred novogodišnje praznike, sada polako postaje uobičajena stvar pomoću koje jedan čovek demonstrira svoju samovolju protiv čitavog sistema, i to ne samo pravnog
I ako će Srbija tako da funkcioniše ubuduće, dok isti ti funkcioneri ubeđuju Evropsku uniju kako je zemlja neverovatno napredovala u svemu, pa i u oblasti vladavine prava, samo oni to ne žele da vide, onda bi i tu trebalo da prestanemo da se foliramo i da prosto stavimo karte na sto. Znajući sa kakvom ekipom radi i ko su mu drugari… dobro, saradnici… ko su mu saradnici, mogao bi predsednik i sebi i njima da uštedi vreme.
Najbolje je da lepo odštampa i potpiše gomilu blanko pomilovanja i da svi kojima bi to moglo da zatreba imaju bar po nekoliko primeraka kod sebe u džepu, za ne daj Bože. Ovima u Ćacilendu, recimo, može odmah da baci sa terase Predsedništva. Ako nekome može da zagusti, to su oni.
A za ostale lepo da se napravi spisak i da se podeli ljudima pred praznike. Realno je bolje nego da dobiju po sto evra, jer sto evra dobiju i potroše, a kad imaju blanko pomilovanje ne moraju ni da čekaju 100 evra, nego mogu lepo da ukradu 1.000 evra. I ako ih bilo ko cima zbog toga, samo pokažu ausvajs, evo, predsednik odobrio, je l’ ima možda još nekih pitanja?
