Oni koji su prethodnih meseci kukali naglas jednako zbog petnaestominutnih, ali i zbog onih 24-časovnih blokada studenata i građana željnih pravde, evo već dve nedelje blokiraju centar Beograda i jednu od najprometnijih saobraćajnica u glavnom gradu. I ne smetaju im te blokade uopšte. Nema negodovanja, nema netrpeljivosti, nema ružnih reči i još ružnijih postupaka. Pravi praznik demokratije i poštovanje prava građana da protestuju i iskažu svoje mišljenje.
Niko ne zna, doduše, šta oni hoće i zašto su tu, niko ne zna ni koliko će ostati tu. Koliko je u pitanju jedna nezgodna ekipa možda najbolje govori to što se o njima ni u jednom trenutku nijednom rečju nije izjašnjavao ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji inače uvek ima mišljenje o svemu. O njima ćuti kao zaliven, znači naišlo se na tvrdo.
Za razliku od studentskih skupova, za koje se uvek znalo i kad počinju i kada se završavaju, muse kesedžije iz bijelih čadora podno Skupštine ne nameravaju skorije da odu iako ne znaju ni zašto su tu gde su. Dobro, znaju, zbog dnevnice, ali realni razlog i svrha ovog okupljanja i dalje izostaju. Kad ih neko nešto pita, postanu agresivni, ’ oće i d’ ujedu ako ih čovek snima ili im previše priđe, a policija ih o našem trošku čuva 24 sata dnevno. Ili možda čuva nas od njih, ni to još nismo utvrdili. Bilo kako bilo, čak im je i pomenuti predsednik, inače veoma hrabar čovek, samo iz daljine mahnuo par puta i potom se brzo sklonio odatle.
Zanimljivo je i da se u protekle dve nedelje nijednom nije desilo da na plato ispred Skupštine Srbije zaluta neka hitna pomoć pod rotacijom, kao ni slučajni prolaznici koji su, eto, baš tuda morali da prođu da bi odvezli trudnu babu u porodilište ili senilnog dedu u vrtić. Takođe se nije desilo ni da predsednik Srbije u besanim noćima računa koliko nas je blokada jedne od najfrekventnijih ulica u zemlji koštala u dinarima, evrima i BDP-u. Izgleda da ne sme ni to. A sigurno je nešto koštala, i tu ne mislim na dnevnice i troškove same ove umetničke instalacije, da ne kažem intervencije u prostoru. Kao što nas košta i zauzeće nekada jednog od najlepših parkova u zemlji, a sada jedne takoreći udžerice od parka, u kojoj se skupljaju zmije, pacovi i narkomani iz Beograda na vodi, uz naravno ćacije, batinaše i ostale kriminalce.
Zanimljivo je i da se u protekle dve nedelje nijednom nije desilo da na plato ispred Skupštine Srbije zaluta neka hitna pomoć pod rotacijom, kao ni slučajni prolaznici koji su, eto, baš tuda morali da prođu da bi odvezli trudnu babu u porodilište ili senilnog dedu u vrtić
I kao što je ovaj bizarni rezervat u Pionirskom parku predstavljen još bizarnijom sintagmom „studenti koji hoće da uče“, ne bi bilo nikakvo čudo da metastaza Ćacilenda ispred Skupštine bude opisana recimo kao „sasvim spontano i svojevoljno okupljeni građani koji žele da žive normalno uprkos protestima i blokadama ulica“. Tako što blokiraju ulice i ometaju normalan život građanima.
A možda je to samo još jedan strah vlasti koja se plaši svega i svačega, a posebno različitih scenarija. Od makedonskog, preko egipatskog do rumunskog i ukrajinskog, uvek je u pitanju neki opaki scenario koji domaći izdajnici prepisuju negde iz inostranstva i uvoze ga ovde sa ciljem da sruše legalno izabranu, legitimnu i najpošteniju i najbolju vlast na svetu. Tako na kraju ispade da, bojeći se ukrajinskog scenarija i Majdana, od glavnog grada oni sami napraviše kontramajdan (takozvani Janukovič scenario), iako to niko nije ni pokušao da napravi. Jedini je problem u svemu tome što su u tom lovu na veštice propustili da shvate šta se oko njih zaista dešava i da u inostranstvu oni koji su željni pravde, slobode i života bez korupcije sve češće govore o – srpskom scenariju.
