Decenijama je RTS blokirao istinu, a onda je blokada zaigrala i pred njihovim vratima i to bukvalno. Ne blokada istine, već fizička blokada onoga što se izdaje za javni servis, a što je već više od decenije uglavnom servis jednog čoveka, koji nažalost plaćamo svi.
RTS su jedne večeri naglo okupirali studenti, a vrlo brzo pridružili su im se i građani. Prvih dana, kada se još nije u potpunosti razumela ozbiljnost situacije, bilo je pokušaja pojedinih entuzijasta da na svoja mesta pošto-poto uđu, bilo tajnim prolazima kroz ćevabdžinicu, bilo u pratnji kordona policije, ali je kasnije postalo jasno da su one ranije unapred oročene blokade bile samo upozorenja, ali upozorenja koje je trebalo shvatiti ozbiljno. Jer studenti su, ako ništa drugo, do sada već nebrojeno puta pokazali da su i te kako ozbiljni.
Propaganda ne sme da stane
Daleko su iza nas vremena kada je Boško Obradović upadao u Radio-televiziju Srbije i vikao „Vodite me u Dnevnik!“, danas se to radi daleko ozbiljnije. Boško je sada u Čačku u ugostiteljstvu, a Dnevnik RTS-a je, izgleda, negde u Šidu, u studiju Sremske televizije. Ne znamo kako Bošku ide sa kafanom, ali RTS-u baš i nije dobro išlo sa tim iznuđenim Dnevnikom, koji se na kraju pretvorio u ništa manje iznuđene vesti. Daj šta daš, propaganda ne sme da stane.
U vestima je, nikada nećete pogoditi, dominirao jedan čovek, a njegove izjave smenjivale su se sa saopštenjima javnog servisa, koja kao da su došla iz najboljih (to jest najgorih) dana ove televizije, devedesetih godina. Tada je „TV Bastilja“ govorila o fašističkim falangama, mongoloidnim monstrumima i bestijalnim hordama (da, sve ovo su citati), a sada su studenti koji su Televiziju blokirali poređeni ni manje ni više nego sa nacistima, što pokazuje da iz blokade ništa nisu shvatili i naučili.
A studenti su javni servis blokirali tražeći naizgled jednostavne stvari, profesionalizam u izveštavanju i da se izabere novi Savet Regulatornog tela za elektronske medije, sa čim se, inače, već neko vreme odugovlači, a ceo prethodni pokušaj je bio praćen brojnim kršenjem zakona i procedura, zbog čega je sedmoro kandidata za članove Saveta povuklo svoje kandidature.
Paklen zahtev
Tražili su, dakle, nešto što je u Srbiji, uz zahtev da institucije rade svoj posao, jedan veliki no-no, a to je da javni servis, koji svi plaćamo, radi svoj posao objektivno i profesionalno. Koliko je to jedan užasan i maltene paklen zahtev, čije ispunjenje bi za mnoge predstavljalo pravu noćnu moru, pokazalo je to što je RTS umesto da zahtev ispuni rešio da uđe u otvoren rat sa studentima. Ko zna, možda ih to umilostivi kod svevišnjeg koji, ma koliko se oni trudili, nekako nikad nije skroz zadovoljan njihovim radom, možda zato što nikada nakon devedesetih godina nisu sebi dozvolili da padnu baš na nivo jednog Informera, Pinka ili Hepija. Do sada. Sada su u svega nekoliko dana zagazili ne jednom već sa obe noge u to blato, pa ostaje pitanje zašto su morali da se cimaju čak do Šida kad su lepo te vesti mogli da snime na Dedinju ili Voždovcu.
Još par dana blokade i ode RTS u full Informer mod, ne samo da će se emitovati iz njhovog studija, nego će Dnevnik da vodi Dragan J. Vučićević lično, da malo odmeni Vesnu Radosavljević, novinarku koja želi da radi, odnosno da čita gadosti o mladima koji su se drznuli da malo osvetle mrak u čijem su stvaranju zdušno učestvovali i ona i njena televizija. A da je samo RTS radio svoj posao kako treba, u srpskoj politici ne bi bio moguć pre svega Aleksandar Vučić, kao što ne bi bila moguća ni bilo čija vlast koja bi mogla da napravi toliko brljotina, a da sastavi ne četiri mandata, već četiri godine na vlasti. Ali RTS-u to izgleda nije imao ko da javi. Zadržali su svoje pravo da zabiju glavu u pesak i ne znaju ništa.
