Prethodne nedelje naširoko smo pisali o fenomenu Ćacilenda i njegovoj potencijalnoj upotrebnoj vrednosti, možda čak i u turističke svrhe. Jer kad niko ne zna čemu nešto služi, onda svako može da mu da i neku namenu, zar ne?
Nešto kao umetnost, samo što umetnost ima smisao, svi je tumače i daju joj razna značenja, a ona nas tera da razmišljamo i da preispitujemo stvari. Ćacilend, sa druge strane, nema nikakav smisao, a vlast pokušava da mu da neki smisao, jer u suprotnom ostaje samo pitanje kako smo ovo, dođavola, dozvolili? Dakle, u neku ruku nas zaista tera da razmišljamo i preispitujemo sebe i svet oko sebe, ali na kraju nekako ne dođemo ni do kakvog zaključka. Verovatno zato što ne postoji.
Na svu sreću, pošto većina ne može intelektualno da dobaci do tih visina, tu instalaciju i intervenciju u prostoru pojasnio je svima Aleksandar Vučić, vrhovni kustos Srbije i čovek koji je Ćacilendu ustupio prostor ispred sopstvenog radnog mesta kako bi mogli da realizuju svoj višemesečni performans. On je tokom simpozijuma lojalističkih kustosa Srbije, održanog u Nišu od 16. do 18. maja, saopštio da će praviti Ćacilende svuda po Srbiji, jer svuda ima dece koja hoće da uče (u nastavku teksta DKHĆDUČ).
Tako smo najzad dobili zvanično objašnjenje šta je Ćacilend u Beogradu i šta će biti ostali Ćacilendi koji će nići širom Srbije. Nije to nikakvo iživljavanje nad građanima prestonice, to je umetničko delo koje treba da skrene pažnju na problem DKHĆDUČ, a ne daju im. Ako ste, dakle, ovih dana prolazili pored belih šatora ispred Skupštine i videli tamo neke čudne ljude, sada je jasno da su šatori umetnička intervencija u prostoru, a ti ljudi koje ste videli, e to su umetnici performansa „Batinaš je prisutan“. Oni su omaž znamenitoj Marini Abramović, samo što kod nje performans podrazumeva da posetilac sedi i bulji u Marinu Abramović, dok je kod pripadnika umetničke kolonije „Skupštinski izvori 2025“ princip malo drugačiji, u njih ne smeš da buljiš jer se može desiti da te napadnu, pa da onda postaneš deo performansa „Šaebilo, šamegledaš! je prisutan“.
Performansi Marine Abramović podrazumevaju da posetioci sede i bulje u nju, a u umetničkoj koloniji „Batinaš je prisutan“ ispred Skupštine princip je drugačiji. U njih ne smeš da buljiš jer se može desiti da te napadnu
Tu su, dakle, sa jedne strane umetnici performeri, tu su sa druge strane DKHĆDUČ, fali samo da se formiraju još glumačka i pevačka sekcija tamo na Trgu Nikole Pašića i imamo pravi pravcati sajam talenata. Kao nekada davno, kada su srednjovekovne mecene podno zidina svojih zamkova okupljale slikare, vajare, recitatore, glumce, trubadure, pa se tu onda nedeljama dešavaju predstave, trubadurski nastupi, umetnici stvaraju umetnička dela, prelepa jedna atmosfera. Jeste da će ovde u najboljem slučaju biti performeri, DKHĆDUČ, Iva Štrljić i Jelena Karleuša, ali dobro, kakav mecena, takva i scena.
A i dobra stvar je što ovo, ipak, nije srednji vek, pa ako gosn mecena ne bude zadovoljan učinkom umetnika i umetnica u koje je uložio narodne pare, bar neće biti pogubljeni. Najgore što može da im se desi je da za kaznu dobiju zadatak da botuju po internetu ili da posete Ćacilend, da malo dignu moral DKHĆDUČ.
Na šta će ličiti ostale Ćacilend umetničke kolonije po Srbiji, ostaje da vidimo. Ako je suditi po dva lojalistička simpozijuma koja smo videli, ne treba imati prevelika očekivanja. Slabo je to, fali tu motivacije, želje i strasti, ma koliko nas vrhovni kustos ubeđivao da su to najveći simpozijumi koje je ova zemlja videla. Nisu, i to je svima jasno. A nemaju mnogo ni smisla, baš kao ni Ćacilendi, ma koliko nas vrhovni kustos ubeđivao u suprotno. Ne kaže džabe naš narod, ne pravi se pita od… Ćacilenda.
