Na pomenutom toponimu Šapić se pojavio da bi održao konferenciju na kojoj je trebalo da govori o uklanjanju splavova. Stvar je, međutim, vrlo brzo eskalirala, jer su se na istom mestu našli i građani iz novobeogradskih blokova koji, takođe tradicionalno, imaju neka nezgodna pitanja za privremenog predsednika Šapića, a on baš ne voli nezgodna pitanja.
Sve se završilo tako što je Šapić najpre pretio jednom od okupljenih, a drugome je oteo telefon iz ruku i bacio ga o zemlju, nakon čega je demonstrativno otišao. E sad, očigledno je da predsednik privremenog organa ima malih problema sa kontrolom emocija i ponašanja, kao što je očigledno i da na tome ne radi apsolutno ništa. Setimo se da, recimo, redovno maltretira nepodobne novinare pred kamerama, da se sukobljava sa građanima kad god se usude da mu se usprotive, ali i da šikanira čak i svoje saradnike kad se desi da ne mogu da ubodu USB memoriju iz prve, što baš i nije pošteno, jer ko je realno ikada ubo USB memoriju iz prve?
Srbija i Beograd, dakle, imaju potencijal koji bi trebalo iskoristiti. Ako je već tehnički gradonačelnik toliko pun energije, makar i negativne, zašto se to ne bi pretvorilo u našu komparativnu prednost? Ma baš zato što je negativna, ona se mora iskoristiti! Zamislite samo da Šapića pošaljemo u Brisel na pregovore sa mrskim Evropljanima i Albancima. Aljbinu Kurtiju bi razbio telefon, Žozepu Borelju i Miroslavu Lajčaku bi poručio da su strani plaćenici koji rade protiv Srbije, a onda bi poslao svoje neimare u Brisel da na zgradu Evropske komisije dograde jedno četiri-pet spratova, pa neka vide šta će ti fićfirići.
A da Šapića pošaljemo u Brisel? Da Kurtiju razbije telefon, Borelju i Lajčaku skreše u brk da su strani plaćenici koji rade protiv Srbije i pošalje svoje neimare da dograde nekoliko spratova na zgradu Evropske komisije, pa neka vide šta će ti fićfirići
Ovako imamo situaciju da je kvota da će Šapić do izbora prebiti nekoga otprilike 1,10, najviše 1,15, a to nikako nije dobro. Kako za nekoga ko će, moguće, biti prebijen, tako ni za samog Šapića i stranku koja ga kandiduje da i dalje vodi Beograd, a ponajmanje za Beograđane. Imati gradonačelnika koji je u svakom trenutku spreman da te izvređa, a bogme i da te išamara, nije nešto što bi prosečan građanin prosečne metropole poželeo.
Napišeš, na primer, tvit kako ti se ne sviđaju Dani porodice i pitaš ko plaća svu onu opremu koja danima zvrji prazna na gradskim trgovima, a Šapić te pozove da mu to kažeš u facu, ako smeš. Ili postaviš pitanje zašto table koje prikazuju raspored dolaska autobusa gradskog prevoza nisu precizne, a predsednik privremenog organa ti poruči da si antisrpski element kojeg plaća zapadnjački gej lobi kako bi urušio tradicionalne srpske vrednosti i radio sve što može protiv Srbije. A ti samo hoćeš da znaš kad će, makar približno, da stigne dvadesettrojka, koja će možda biti prepuna pa nećeš moći ni da uđeš. A i ako uđeš, ne znaš da li će joj otpasti točak, hoće li se zapaliti ili će se prepoloviti na dva dela.
Sa Šapićem, dakle, imamo jedan deža vi, kao i uoči prethodnih izbora. Svaki put kada bi izašao u javnost i napravio neki novi ispad, procenti su mu išli nadole i eto kako se to završilo. Nisu pomogli ni uvezeni instant glasači iz Republike Srpske, pa Šapić sada mora u novu kampanju, a živaca izgleda ima još manje. Zato, ko do 2. juna prođe bez razbijenog telefona, neka se smatra srećnikom i prepričava budućim generacijama kako je i šta preživeo.
