Sećam se da me je u obdaništu pitala drugarica: „Je l’ hoćeš da te slikam?“ Ja sam već tada voleo kameru i naravno da sam rekao: „Da!“ Ona je podigla svoju haljinu i rekla: „Slike iz Amerike!“ Molim vas da razumete da smo u obdaništu i da u tom uzrastu taj, „kan-kan“ gest nema nikakvo erotsko ili ne daj bože seksualno značenje, to je više igra – sad me vidiš, sad me ne vidiš. Imala je bele hulahopke i veliku belu haljinu. Sećam se da je bila veoma vesela i da se smejala i ja sam se smejao. Slike iz Amerike, nisam baš shvatao smisao igre, ali mi se dopadalo. Rimuje se. Mislim da sam tada to prvi put čuo.
U osnovnoj školi je jedan moj drugar otkrio skriveni dedin špil karata sa naslikanim pin-up devojkama. Ako ne znate šta je pin-up, to su vam naslikane vrlo lepe i zgodne devojke u izazovnim pozama. Predratne slike (Drugi svetski rat) i predratna izazovna poza. Danas bi to sve izgledalo pomalo naivno. Poza nije vulgarna, ali je lascivna. Devojka je obučena oskudno, ali nije gola. Svaka karta je bila druga devojka – plavokosa, crnokosa, crvenokosa itd. Ja sam se pomalo i zaljubio u sedmicu pik. Američki vojnici su doneli te slike ili karte sa sobom u Evropu za vreme rata i ja sam povezao da bi to verovatno mogle biti te čuvene slike iz Amerike. Malo bezobrazne slike. Slike iz Amerike. To je moja teorija kako je nastao taj izraz. Ja sam idiomatski arheolog amater.
Jedno od mojih otkrića je i čuvena razbrajalica prilikom igranja lastiša: Ema – Esesa – Pipija i onda nešto Pipi duga čarapa ili već neka rima. Nikad mi nije bilo jasno o čemu se tu radi? Dugogodišnjim terenskim istraživanjem sam otkrio da je to zapravo pesmica kojom se uči kako da se pravilno speluje reč Misisipi. Misisipi, čuvena reka u Americi i piše se MISSISSIPPI. Em-Aj-Es-Es-Aj-Es-Es-Aj-Pi-Pi-Aj. To je objašnjenje i sad ga i vi znate. Pitanje je da li je neka američka devojčica naučila neku našu ili je neki vojnik vežbao spelovanje pa su ga imitirali, to je teško utvrditi. U Americi ima takmičenje u spelovanju, što je za nas stare fonetike potpuno trošenje vremena.
Kad sam imao 10 godina bio je na Festu neki američki film o tipu koji crta grafite po Njujorku. Film je sniman na autentičnim lokacijama, gde se stvarno ti ljudi okupljaju. Na nekom trgu u Bruklinu, dokumentarno, čitava ta supkultura ili pop-kultura ili kako god se to zvalo. Prvi put sam video u tom filmu da ceo trg bude išaran grafitima, video sam gomilu najrazličitijih ljudi koji se muvaju i gledaju neke tipove u istim trenerkama koji puštaju muziku sa kasetofona i igraju brejkdens. Igraju ga na kartonu. Brejkdens – odmah smo se primili burazer i ja. Nemamo kasetofon i trenerke, ali imamo karton. I, naravno, pamtim iz tog filma neviđene grafite. To nisu samo reči na zidu, nego čitave slike, umetnička dela. Pisalo je na nekoliko njih Hip-Hop. Ja sam odmah to napisao u svesku, a nemalo zatim i u jednom liftu. Vandal. Posle tog filma se pojavio u Beogradu mnogo lep grafit i pisalo je FUNK. Dugo je stajao kod Brankovog mosta. Fank – muzički pravac što mu je kum velečasni Džejms Braun, vrhunska muzika. Grafiti su nekad bili pop-kultura. Pre toga jedino slično što sam video je bio veliki mural na zidu SKC-a, ljudi raznih boja kože, koji mašu jugoslovenskim zastavama i pisalo je: „Za bratske narode Latinske Amerike.“ Meni se i to dopadalo.
Kada je Švarceneger upao u blato, glupi vanzemaljac više nije mogao da ga vidi. Arnold iskoristi pruženu priliku i udari vanzemaljcu takav aperkat da je ceo Dom sindikata ustao na noge i aplaudirao. I ja, i ja sa njima. Mnogo nas je to veselilo, jer tad smo saznali da ako vanzemaljci udare možemo biti mirni, jer bar blata imamo koliko hoćeš
Kad smo već kod Festa i Amerike, mi smo klinci (13-14) i hoćemo na Fest. Ima nas petorica. Prikazuje se film Salam Bombaj, saznali smo za taj film jer je pobedio u Kanu i sad je veliki pritisak da mora da se pogleda. Nemamo karte, ali znamo čuvenog Acu Kothaja koji je imao nekakvu kancelariju negde u Domu sindikata. Aca je naša šema da uđemo u bioskop. U Domu sindikata su se puštale Festove projekcije za filmske radnike. Na vratima zamolimo da pozovu Acu. On se pojavljuje i pita nas: „Što ste došli?“ I mi svi u glas: „Salam Bombaj, pobedio u Kanu, veliki pritisak, moramo da gledamo.“
Gleda nas Aca i pita pomalo razočarano: „Da li vi znate o čemu se radi u filmu?“ Mi, naravno, površno znamo da se dešava u Indiji i da je glavni junak neki dečak… valjda? Aca odgovara umesto nas: „O dečaku koji teško živi u Indiji. Vi hoćete da gledate kako deca teško žive u Indiji?“ Sad mi ćutimo. „To volite da gledate?“ A mi opet svi uglas: „Ma ne, Aco, ne volimo mi to da gledamo, pa nismo mi bolesni, ali Kan, znaš pritisak, mora da se gleda?“
Aca nastavlja da nas tranžira: „Ja mogu da vas uvedem, ako baš hoćete da gledate kako deca teško žive u Indiji, ali bolje vam je da dođete za dva sata i da gledate kako se lepo živi u Americi.“ Aca je bio majstor marketinga. Nije morao više da nas ubeđuje, došli smo za dva sata i gledali film koji se zvao Predator. Ukratko Švarceneger se bije sa vanzemaljcem. Događa se u nekoj džungli, nema Amerike nigde. Jedina veza je što sve vreme vanzemaljac ubija američke vojnike. Švarcenegera ne uspeva da ubije, ali ga mlati bez milosti. Kako digne glavu, ovaj ga otrese o drvo. Nama žao. U jednom momentu Arnold upadne u blato, skroz, samo mu oči nisu blatnjave i sad vanzemaljac ne može da ga vidi, jer je premazan blatom. Glupi vanzemaljac. Priđe mu sasvim blizu, ali ga i dalje ne vidi. Švarceneger iskoristi pruženu mu priliku i udari vanzemaljcu takav aperkat da je ceo Dom sindikata ustao na noge i aplaudirao. I ja, i ja sa njima. Mnogo nas je to veselilo, jer tad smo saznali da ako vanzemaljci udare možemo biti mirni, jer bar blata imamo koliko hoćeš.
Pa sad ja vas da pitam: hoćete slike iz Amerike ili hoćete kako deca teško žive u Indiji?
