Ne, tema nije krajnje sumnjivi incident u Ćacilendu. Tema nisu ni besmisleni SNS skupovi po Srbiji na kojima je atmosfera kao na parastosu. Tema nisu ni „terorista“ Miša Bačulov i „sumnjive“ kutije na nadstrešnici.
To su dimne zavese, u slučaju Ćacilenda i bukvalne, koji bi trebalo da zamagle ono što je i dalje prioritet svih prioriteta. Odgovornost za ubistvo 16 ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu. I ne, nisu odgovorni ni izmišljeni teroristi, ni Mila Pajić, ni Bačulov, ni izmišljene bele kutije, ni Hrvati, ni Albanci, ni Klingonci, ni Evoksi, ni Štrumpfovi.
Odgovorna je isključivo i jedino vlast, koja prvo, eto, samo tu nadstrešnicu nije renovirala, pa se onda ispostavilo da, ipak, jeste, ali loše. Nije ni moglo drugačije, jer kad umesto kvalitetnog materijala ugrađuješ korupciju, kada umesto stručnosti angažuješ veze, nepotizam i kojekakve kumovsko-prijateljsko-dođeš-mi-dođem-ti kombinacije, katastrofa je neminovna. Pitanje je samo ko će to i kako platiti.
Da u poslednjih godinu dana nije došlo do eksplozije studentsko-građanskih protesta, neposlušnosti i besa, 16 žrtava bahatosti i javašluka bilo bi zaboravljeno istog momenta kada je ispred Železničke stanice odnet šut koji im je došao glave. I potrudila bi se vlast da se o tome govori što manje, ako može da se ne pominje čak ni u obliku pomena, jer i to bi za njih bila opomena koja ih podseća na to šta su uradili. Ali narod nije dao.
Podelila se Srbija u proteklih godinu dana hirurški jasno i precizno na one koji dočekuju i ispraćaju studente i one koji za šaku dinara dočekuju stranačke funkcionere koji više nigde ne mogu da mrdnu bez blindiranog službenog automobila i šest prstenova obezbeđenja oko sebe
Borba protiv zaborava i protiv konstantnog zakopavanja ove teme traje već godinu dana, a u tih godinu dana šta smo sve preturili preko glave, nove generacije će nam teško poverovati kad im budemo pričali. Kao što u prvi mah verovatno neće verovati ni studentkinjama i studentima, dok im ne pokažu snimke, kako su celu zemlju digli na noge i vratili davno zaboravljene vrednosti kao što su ljubav, poštovanje, pristojnost i solidarnost. Deci ove dece sutradan neće biti nimalo lako da nadmaše svoje roditelje, ali će im biti izuzetno lako da se njima ponose.
Neće nove generacije verovati ni univerzitetskim profesorima, dekanima i drugima koji su podržali borbu studenata, ni prosvetnim i radnicima u kulturi, ni pravnicima, ni ugostiteljima, sve u svemu, nikome ko je stao uz mladost ove zemlje kada je trebalo i kada je to ujedno bilo i najlepše, ali i najteže.
Podelila se Srbija u proteklih godinu dana hirurški jasno i precizno na one koji dočekuju i ispraćaju studente, jedino i poslednje što imaju, i na one koji za šaku dinara staju na stranu zla i dočekuje stranačke funkcionere koji više nigde ne mogu da mrdnu bez blindiranog službenog automobila i šest prstenova obezbeđenja oko sebe. Podelila se Srbija na onu koja je maltretirana, gažena i prebijana i na onu koja maltretira, gazi i prebija, opet za neku sitnu materijalnu ili kakvu drugu ćar. I ako je. Krajnje je bilo vreme da se skinu i rukavice i maske i da se tačno vidi ko je ko.
A ogolili su se i oni koji su se pretvarali i folirali godinama. Ubistvo 16 nevinih sugrađana postalo je, nažalost, lakmus-papir za mnogo toga, posebno za onu najbazičniju podelu na dobro i zlo. Ili si tamo ili ovamo, sredine nema. Jer ako na televiziji čovek izađe i priča kako nije kriv onaj koji pri čistoj svesti i zdravoj pameti pregazi ljude kolima na ulici, već onaj koji je pregažen, ti si svoju stranu izabrao. To nije pitanje propagande, zaluđenosti ili manipulacije. To je pitanje toga jesi li čovek ili nisi. I sada svi to jasno vide. Što i nije tako loše, jer kada pravda bude zadovoljena i krivci primereno kažnjeni, ceo sistem će morati da se gradi iz početka, a to će teško moći ako se opet bude gradilo na trulim temeljima.
