Dobrota iz Srpske napredne stranke uvek izvuče ono najgore. Dobro, bilo kakve okolnosti iz Srpske napredne stranke izvlače najgore, ali lepe i dobre stvari njih baš iritiraju i tada bivaju gori čak i od samih sebe, a to nije baš lako jer su standardi dosta visoki. Ili niski, kako se uzme.
Ne može se drugačije objasniti ponašanje vlasti i pratećih im satelita, medijskih i svih ostalih, nakon što se u Novom Sadu okupilo više od 100.000 ljudi da oda godišnji pomen sugrađanima koji su nastradali ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici u tom gradu.
Lažno izvinjenje
Samo ispred Železničke stanice okupilo se više od 100.000 ljudi, ne računajući sve one koji zbog gužve uopšte nisu uspeli da stignu do tog mesta. Za to vreme, državni vrh se, u ko zna kojoj po redu epizodi „Trećeg kamena od Sunca“, okupio u Hramu Svetog Save da fingira ono kako misli da bi moglo i trebalo da izgleda kada je nekome stalo do drugih ljudi i kada želi da im oda poštu.
Isto se tako pre nekoliko dana predsednik države i izvinio studentima i građanima, koje je u proteklim mesecima konstantno vređao i nazivao svim mogućim i nemogućim imenima pod milim Bogom, valjda misleći da će jedno neiskreno „izvini“ čarobno da promeni sve, ali nisu ni građani više naivni, jer sada se već dobro zna obrazac – čim se uprepodobi i izvinjava ili poziva na dijalog, znajte da će nakon toga da usledi neko nasilje.
Od velike Srbije do malenog svinjca u Ćacilendu put je bio dug, ali nekako sasvim logičan
I naravno da je usledilo. Nije mogao da ga zapodene u Novom Sadu, gde ni pored onolikog broja ljudi nije zabeležen ni jedan jedini incident, a tu su bile i brojne međunarodne kamere, ali zato odluku Dijane Hrke da započne štrajk glađu ispred Skupštine Srbije nije mogao da otrpi.
Nisu joj, doduše, dozvolili ni da štrajk započne ispred Skupštine, jer neki ljudi mogu tu da štrajkuju (tačnije „štrajkuju“) poput Uglješe Mrdića, ali neki baš i ne. Tako je šator Dijane Hrke postavljen na obodu Ćacilenda, Ćacilend je ubrzo ponovo napunjen šljamom sa dna kace, a taj šljam je onda okružen bataljonima u uniformama ne bi li ih zaštitili u pokazivanju srednjih prstiju i pevanju turbo-patriotskih pesama majci koja štrajkuje glađu jer želi da sazna ko joj je ubio dete.
I čim su se okupili ljudi da podrže majku koja više nema šta da izgubi, oni koji su za svoje zlo dobili štošta, krenuli su u provokacije i napade. Topovski udari, pirotehnika i stolice poleteli su iz mraka prema ljudima, jer ne može kralj prčvarnice, u koju se Pionirski park pretvorio poslednjih meseci, da ostane miran na uzurpaciju onog jedinog što mu je preostalo. On više nigde ne sme da mrdne bez 16 prstenova obezbeđenja, a ni Ćacilend ne bi bio bezbedan da masno ne plaća one koji tu obitavaju, bilo da su u uniformi ili ne.
Ali ljudi nisu reagovali na to i to je ono na šta oni nemaju odgovor. Previše je ovo dobrote u nekoliko dana za sve njihovo zlo. I to dobrote u tuzi, koja bi trebalo da bude najsvetija i da se poštuje, pa koliko god da ne voliš tu „drugu stranu“. Ali kada ti jedina reakcija na veličanstveni pomen bude da je događaj „pukao“ i da ćeš ti da napraviš bolji i veći, umesto da budeš rame uz rame sa narodom i oplakuješ svoje nastradale sugrađane, onda možeš biti siguran da si zaglibio ne toliko da je već odavno kasno za sve, već je taj kal potpuno spektakularan. Zato sunovrat i ne može da bude drugačiji nego da po svaku cenu, do poslednjeg plaćenika, braniš jedan park koji si uzurpirao od naroda i svoje zemlje i od njega napravio svinjac. Od velike Srbije do malenog svinjca bio je dug put, ali nekako sasvim logičan. Verovatno smo ga i zaslužili, pošto se nismo potrudili da sprečimo ni jedno ni drugo.
