29. novembar
Društva su nam „deža vi“, životi su nam „deža vi“, mi smo „deža vi“…
Ne volim da se ponavljam i gledam unazad, ali me naše stanje tera na to. Kao što već rekoh, svi smo mi stvorenja sistema. Mi smo slika naše sredine, ili kao njeno ispoljavanje (većina) ili kao njena suprotnost (manjina).
Naša sredina je sredina nasilništva (Basara i ja smo već odavno na istoj partituri na ovu temu). Fizička dominacija je vrhunska vrednost, posebno ako je prati institucionalna moć. Nasilništvo je naš jezik, naš tonalitet, naša poetika. Nasilje se glamurizuje, poštuje, nagrađuje, nasilje je seksi, „kul“, nasilje je nešto na šta se treba ugledati. Nasilje je u vazduhu, vodi, hrani, ustanovama, medijima, školama, firmama, porodicama… Čak i u avionu, sudeći po tome šta gledaju moji domaći saputnici na svojim telefonima i laptopima (uglavnom muškarci) dok letim u Srbiju i iz nje: gangsterske serije i filmovi, mafija, pištolji, mučenja, pucanje, ubistva… Kriminal i bahaćenje nam je mentalna dijeta.
Poslednje sredstvo za prevenciju nasilja je zakon; tada je već kasno, posebno ako su zakoni ukras za mačkin rep ili imamo dva zakona: jedan za „nas“ i drugi za „njih“. Nasilnici ne znaju drugačije, oni nemaju osećaj za druge i za posledice; nasilnici deluju po impulsu ili po interesu. Oni o zakonu ne razmišljaju, posebno ako je na njihovoj strani.
Prvo i najbolje sredstvo za obračun sa nasiljem je sistem: politički, obrazovni, medijski. Najbolji način za smanjenje nasilja je da se nagrađuje sve suprotno; nasilje ne sme da bude „kul“, seksi, aspirativno, patriotsko. Kada bismo stvarno hteli da budemo manje nasilno društvo (jer nema nenasilnog), naš politički sistem bi bio prvi koji bi se menjao jer on „curi“ na sve ostale delove sistema: medije, škole i fakultete, firme i porodice. Što znači da su naše realne šanse da živimo u društvu sa manje nasilja i dalje u domenu fantastike.
Nasilje se glamurizuje, poštuje, nagrađuje, nasilje je seksi, „kul“, nasilje je nešto na šta se treba ugledati. Nasilje je u vazduhu, vodi, hrani, ustanovama, medijima, školama, firmama, porodicama…
Nasilni sistem zna samo da eskalira jer ne zna ništa drugo; impuls i interes. Nasilni sistemi imaju dve putanje: jedna, permanentna eskalacija do masovnog prolivanja narodne krvi, i onda ili do brutalne diktature burmanskog tipa ili revolucije rumunskog; druga, permanentna represija, sa permanentnim nasiljem nižeg nivoa – „kamen za kupus“ strategija, osiguranje poklopca da se vrenje u narodu nikada ne razvije toliko da poklopac oduva. Umesto eksplozije, vrenje nas sve ukiseli. (Belo)Rusija je jedna takva kaca…
Ali, šta ako to ipak nije bure za kiseli kupus, nego ekspres lonac? Šta je ventil za paru kada pritisak postane prejak? I ko ga kontroliše? To ćemo videti u narednim mesecima… da li živimo u kaci za kupus ili u ekspres loncu.
30. novembar
Šta traje kroz vreme u većini zemalja, u svakodnevnom životu? Umetnost i nauka uvek, poneka zgrada s pričom i žrtve rata.
Žrtve imaju spomenike i spomen-groblja; zgrade traju samo ako ih pokolenja sačuvaju, ali su obično poznate po imenima dobročinitelja koji su ih napravili ili poznatim ličnostima koje su u njima živele; umetnici i naučnici su ti koji žive najduže, čija imena se prva pominju u kolektivnoj istoriji.
Retko ko nazove kafe ili restoran, posebno sa istorijskom temom ili rezonancom, po političaru ili kralju. Ponekad, ali ne često…
Ali zato imamo mnogo Verdija, Mocarta, Pikasa, Puškina, Opera, Pigmaliona, Rigoleta i drugih imena i naziva vezanih za umetnost. Za večno. Za nepolitičko. Za ne-dnevno. Za ono čime se ponosimo pred svetom i vremenom. Imamo Teslin muzej, i Lubardinu galeriju i Dositejevu i Šantićevu i kuću Mike Alasa (slažem se, i Milošev konak), u Srpskoj kafani su ovekovečene cipele Zorana Radmilovića, ne Pašića ili nekog političkog komesara, čak ni kralja.
Oni nemaju ni istoriju ni budućnost, oni imaju samo sada, samo ovaj kratki trenutak u kome je njihov lični besmisao konačno nekome koristan, bez obzira kome, za šta, bez obzira na posledice. Koristan je i plaća se. To su neistorijski ljudi, beznačajni kao i kapi lanjske kiše
Gledam sve ove lokalne predsednike režimskih partijskih o(d)bora, sve lokalne poslanike, sve male šerife i minorne kabadahije, sitne sumnjive „biznismene“ pijavički prilepljene za državnu sisu, bašibozuk upregnut u kola pogrešne strane istorije, kako neumno ili strastveno idu protiv svog naroda, bahati, besni, zajapureni, i utehu tražim u tome da ih se niko neće sećati onog trenutka kada se točak istorije okrene, kada im moć isklizne iz ruku, kada se njihovo ništavilo ogoli. Niko, sem njihovih najbližih, neće znati da su postojali, gde su im grobovi, niko po njima neće nazvati ništa, a ako se i pojave kao istorijska fusnota biće kao primer srama i izdaje svog naroda.
Oni nemaju ni istoriju ni budućnost, oni imaju samo sada, samo ovaj kratki trenutak u kome je njihov lični besmisao konačno nekome koristan, bez obzira kome, za šta, bez obzira na posledice. Koristan je i plaća se. To su neistorijski ljudi, beznačajni kao i kapi lanjske kiše.
Takve ne sahranjuje smrt, takve sahranjuje vreme.
1. decembar
Stara propaganda nije isto što i nova, sadašnja propaganda.
Stara je nudila svoju verziju realnosti, konkurentski sistem vrednosti koji je promovisan kao bolji nego oponentski. Komunizam je bolji od kapitalizma, fašizam od komunizma – i obrnuto, tvrdile su njihove pristalice. Problem sa neoliberalnim kapitalizmom je da je i dalje zaglavljen u tom modelu, uprkos stvarnosti koja ga negira – i to je još jedan od razloga zašto gubi igru u modernim društvima: idealizovana slika sveta koja pokušava da sakrije siromaštvo, nejednakost, prekarijatska zaposlenja, privatizaciju prirodnih resursa, tehnološko ropstvo, uništenje ekoloških sistema, degradaciju demokratije i komercijalnu trivijalizaciju života – sve ono što daje emotivnu municiju reakcionarnim snagama koje su prepoznale stvarne probleme modernih društava.
Nova, antidemokratska propaganda odslikava digitalni svet u kome živimo jer ne nudi nikakvu jasnu i realnu alternativu, nikakav „bolji“ sistem koji bi ispravio defekte neoliberalizma; ona ne propoveda alternativnu ideologiju ili zaokruženi ekonomski sistem – nikakav „izam“. Nova propaganda za digitalno doba, inače konstruisana u Putinovoj Rusiji – kako je to u svojim knjigama elokventno objasnio Peter Pomerancev – bazira se na bacanju sumnje na sve, na totalnu relativizaciju realnosti, na epistemijski i civilizacijski nihilizam koji ima samo negativan zvuk, koji samo želi da razbije, da razmontira bez nuđenja realnih rešenja, koji ne nudi nikakvu pravu alternativu izuzev topline „našeg“ krda i fantazija o nekoj boljoj istorijskoj prošlosti. Nova propaganda kaže „ne veruj nikome i ničemu; nema istine u svetu; sve je iluzija, sve je laž“. Sem naše tvrdnje da je sve laž, naravno…
Ništa u ovoj novoj propagandi nije stabilno, večno (sem okultnih vrednosti krvi i tla), ništa nije bolje jer je sve gore, ništa nije definisano jer u sve mora da se sumnja, sve je zavera i sve je protiv „nas“. Nema više nauke, nema znanja, nema struke, nema evidencije, nema istine… Društvo „postistine“ je društvo u padu. Zato imamo eksploziju teorija zavera svuda u svetu; čvrsto tlo racionalnosti nam se izmiče ispod nogu i zamenjuje ga magla zbunjenosti, anksioznosti, emocija, povodljivosti, razjarenosti, osećaja žrtve, tribalizma i, neizbežno – ideologije koja se hrani svime ovime – fašizma. Hitlerov nacizam je bio svetski uragan sa prepoznatljivim brkovima i frizurom, Putinov fažizam je svetski kancer; mnogo manje vidljiv, mnogo više podmukao, sa galaksijom metastaza…
Kada ne verujemo ni u šta, verujemo u svašta; kada se osećamo kao žrtve, tražimo osvetu; kada se udaljimo od racionalnih sigurnosti sveta oko nas, očajnički nam treba magija, jednostavne tople vradžbine koje nude jednostavna i brza rešenja, ma koliko nam istorija pokazivala da su te lepe čini u stvari prokletstva
Koristeći američku ideološku ostrašćenost, u suštini naivnost, da ništa ne sme da bude regulisano, posebno mediji, kao i komercijalnu alavost koja će za kratkotrajnu finansijsku korist dugoročno uništiti i samu sebe, novi propagandisti briljantno koriste neregulisane prostore globalnih društvenih mreža za razmontiranje moderne civilizacije u novo paganstvo, u haos i u nove sukobe. Kada ne verujemo ni u šta, verujemo u svašta; kada se osećamo kao žrtve, tražimo osvetu; kada se udaljimo od racionalnih sigurnosti sveta oko nas, očajnički nam treba magija, jednostavne tople vradžbine koje nude jednostavna i brza rešenja, ma koliko nam istorija pokazivala da su te lepe čini u stvari prokletstva.
4. decembar (reminiscencija na početak novembra, gledajući slike sa mobilnog telefona)
Uprkos svoj tehnologiji oko nas, uprkos mojoj ličnoj istoriji dodira sa istom, uprkos AI-u i svakakvim drugim „pametnim“ čudima koja nas obasipaju, uprkos Netfliksu, društvenim mrežama i drugim vampirima naše pažnje, uprkos mobilnim telefonima – nigde se i nikada ne osećam više ljudski, više primalno, više „suštinski“ nego u – cirkusu.
Cirkus nije samo nostalgija za preekranskim životom u kome su i male stvari bile velike (dok su danas i velike stvari male), već i verovatno poslednja ljudska veština koja još nije totalno komercijalno ekranizovana (sa Cirque de Soleil kao izuzetkom). Cirkus je ogoljeni svakodnevni čovek, prostor gde se ne zahtevaju rafinirana estetska načela ili obrazovanje kao uslov za uživanjem u plodovima ljudske kreativnosti.
Cirkus je, kreativno, brutalno sveden prostor baziran samo na biologiji i osnovnim zakonima prirode – sa gravitacijom kao kraljicom – koje je ljudska invencija pretvorila u začudnost i demonstraciju različitih rezultata upornosti i ponavljanja. Cirkuska atrakcija je mnogo organskija atrakcija, esencijalno ljudsko biće sa svojim esencijalnim telesnim veštinama i zato je bizarno autentična u ovom našem modernom svetu privida i izbegavanja napora – iako je cirkuska narativna oblanda sva u prenaglašenosti, pretvaranju i benevolentnoj laži, paradoksalno, u cirkusu ima najmanje laži. Kao i u boksu, i u cirkuskom ringu sve se na kraju svodi na mišiće, tetive, koordinaciju, snagu, reflekse, trening… Cirkuske veštine su antiteza digitalnom. Kontrola uma je fantastična stvar, ali je u naše sedentarno, pasivno i hedonističko doba kontrola tela i dalje primalna fascinacija.
Ovo je zanimljiva „retro“ osobina prostora koji, ako izuzmemo malo napredniji dizajn i svetlosne efekte, postoji u suštinski nepromenjenom obliku već hiljadama godina. Cirkuske akrobate i klovnovi su žive, pokretne skulpture koje su mi – u istoj meri kao i vrhunski stručnjaci u drugim oblastima – velika inspiracija jer pokazuju koliko je toga u nama, koliki je rezervoar kreativnog, fizičkog i mentalnog potencijala koji je najčešće protraćen u modernim močvarnim medijskim pustošima.
Cirkus je inspiracija za aktivni, otporni, kreativni život. Za neodustajanje, za permanentno podsećanje da nam je dostupno mnogo više nego što mislimo samo ako u to uložimo više napora. Bazična jednačina bazičnih istina: granice su mnogo dalje nego što mislimo u našim lenjim mozgovima…
Silke Pan je dobar primer, kao jedina svetska (koliko mi je poznato) akrobatkinja invalid. Rođena u Švajcarskoj i trenirana kao umetnik na trapezu, ostala je paralizovana ispod struka nakon tragičnog pada. Tu bi za mnoge bio kraj ne samo karijere, već i bilo kakvog smislenog života. Ne i za Silke. Posedujući potpunu kontrolu nad gornjim delom tela, svoju tragediju je pretvorila u trijumf: svoj nastup je preoblikovala u tačku kalisteničkog balansiranja na rukama, ali i jaku, duboku ljudsku poruku kroz dramaturgiju početka nastupa.
U ring dolazi u kolicima, u pratnji starijeg asistenta za koga ne znamo da li joj je otac ili mentor, on je nežno podigne iz kolica i prenese do izdignute platforme na kojoj izvede tačku. Njene mrtve noge su fiksirane posebnom horizontalnom šipkom. Čitav nastup je hipnotički i beskrajno inspirativan; tek posle sam shvatio da joj je nedostatak mase u donjem delu tela u stvari prednost…
Silke Pan, i cirkus kao fenomen, su fizičko otelotvorenje nepokolebljive, neumorne, neupitne upornosti i izdržljivosti. A to je, u mnogo čemu, već pola života. Nekada i ceo.
