Može li se živeti ceo dan od dva „jaja“, kako ih je krstio ministar trgovine Tomislav Momirović, i nije neka dilema, jednako kao što nije dilema ni da li se pravilno kaže „dva jaja“ ili „dva jajeta“. Jedini koji oko tih stvari ima dilemu je upravo – Toma Momirović.
Neko vreme ga nije bilo u javnosti i to i nije bilo tako loše. Pre toga Toma je bio u jednoj žestokoj seriji verbalnih promašaja i čini se kao da su ga u nekom trenutku malo poslali na dopunsku nastavu u Akademiju mladih lidera. Jer, koliko god da je u SNS-u žestoka konkurencija u davanju bizarnih izjava, ne možeš da lupetaš baš sve što ti padne na pamet, moraju neki kriterijumi da postoje, majku mu.
Nakon kraćeg odsustva, tokom kojeg ga ili nije bilo u javnosti ili je davao generičke izjave koje kao da mu je štancovao chatGPT, nedavno se vratio u punom sjaju! Na sreću ili na žalost, zavisi kako kome, opet mu se otvorila dizna, počeo je da sipa gafove i gluposti brzinom munje, baš kako je onomad njegov šef Aleksandar Vučić tvrdio da sipa istinu.
Momirović je, ako neko kojim slučajem nije ispratio, ovih dana najpre prosuo tvrdnju da dva „jaja“, koja koštaju 11 dinara po komadu, mogu da „drže čoveka“ ceo dan i da je u pitanju „nutritivno savršen obrok“, a potom je probao nevešto da se izvadi iz ove prilično bezosećajne brljotine, tvrdeći da nije zaista mislio da neko stvarno može da živi na dva jaja dnevno, ali da to nije tema. Na šta je, čak i vlastima poslovično naklonjena voditeljka jutarnjeg vikend programa na TV Prva Marija Savić Stamenić konstatovala da to jeste postala tema, al’ je Toma teška srca bio, pa joj na pitanje na kraju nije ni odgovorio.
Oni čija je mesečna plata veća od 750.000 dinara (Jorgovanka Tabaković), koji ne znaju ni koliko hiljada evra prihoduju (Dušan Bajatović) ili imaju podrume za luksuzna vina i funduse sa nezamislivo skupom garderobom i obućom (Aleksandar Vučić) svakako su najpozvaniji da procene koliki je nutricionistički minimum za dnevno preživljavanje običnih građana
I dok se kokoške širom Srbije verovatno pitaju „ko je ovaj picopevac i zašto nam dampinguje cene, zar da se mi ovde napinjemo za 11 dinara po komadu“, u još gorem položaju su građani koji već decenijama u ovoj zemlji istražuju sve moguće i nemoguće tehnike preživljavanja, upravo zahvaljujući ministrima poput Tome Mone. Jer, koliko god da se vlasti menjaju, jedna stvar se nikada ne menja, a to je da oni koji vladaju nekako nikad ne moraju da razmišljaju o ceni jaja, a još manje o tome koji je parizer najjeftiniji i gde se može naći. Nekako se uvek namesti da oni imaju previše svega i da su neumesno bogati u odnosu na ove druge koji nisu na vlasti. Kao što je i ministar Momirović priznao pred kamerama, oni ne moraju da gledaju kako da uštede na akcijama. Neki od njih vrlo verovatno u market nisu ušli godinama, možda i decenijama, osim da se eventualno u propagandne svrhe snime i fotografišu pored jeftinih proizvoda, koji su za njih veća egzotika nego kafa koju defekacijom proizvode indonežanske mačke cibetke.
Oni koji primaju mesečnu platu veću od 750.000 dinara (čitaj Jorgovanka Tabaković) ili ne mogu ni da pohvataju koliko plata i hiljada evra mesečno prihoduju (čitaj Dušan Bajatović) ili imaju podrume koji im služe samo za držanje luksuznih vina i funduse u kojima se nekim čudom uvek nađu samo nezamislivo skupi komadi garderobe i obuće (čitaj Aleksandar Vučić) svakako su najpozvaniji da procene koliki je nutricionistički minimum za dnevno preživljavanje.
Svi oni su, na kraju krajeva, bili tu i devedesetih godina, kada je većina građana svakog dana testirala koliko dugo može da izdrži bez hrane. I kada su čak i hleb i mleko bili luksuz, za koji su morali da se tuku i guraju u redovima. A sve to su im, svojom politikom, obezbedili neki ljudi koji su i danas na vlasti. A ako se tada moglo preživeti sa tim minimumom koji (ni)su imali, onda jaja od 11, humus od 79 i parizer od 300 dinara svakako jesu zlatno doba. Sve je to stvar perspektive.