Pred kraj godine koja je za nama, započeti su važni procesi gubitka legitimiteta vlasti Aleksandra Vučića i ličnog režima koji je uspostavio u proteklih više od dvanaest godina. Iako je za neke to predstavljalo iznenađenje, ili barem delimično iznenađenje, reč je o logičnom ishodu dugogodišnje vladavine SNS-a koja je s godinama sve više klizila u korupciju, kriminal i bezakonje, podjednako kao i u prostakluk, primitivizam i sveopšte bahaćenje novonastalih naprednjačkih elita.
Kosovska politika – nacionalna izdaja
Više od navedenog međutim, potpuni slom kosovske politike – a suštinski nacionalna izdaja koju je počinio Aleksandar Vučić i za koju će morati lično da odgovara – odlučujuće je doprineo navedenom procesu. Ova činjenica se najčešće zapostavlja. Zapravo, čini se da je „evropski“ deo srpske opozicije kao uostalom ni opozicioni mediji suštinski ne razumeju odnosno da zbog svog mentalnog sklopa i intelektualnog profila nisu sposobni da je pravilno prepoznaju. Ipak, istina je neumoljiva i glasi da nikada ništa ne utiče u toj meri na potpuni gubitak legitimiteta srpskih vođa i rukovodstava koliko jasno obelodanjena nesposobnost da se odbrane nacionalni interesi. Slobodan Milošević je tako suštinski pao onog trenutka kada je povukao vojsku sa Kosova i Metohije (istina uz obećanje i pravnu obavezu iz Rezolucije 1244 da će se srpske snage bezbednosti na Kosovo vratiti). Sve ostalo je bilo samo pitanje vremena i povoda. Aleksandar Vučić takođe je suštinski pao sa vlasti onog trenutka kada je 20. januara 2023. godine prihvatio protivustavni Francusko-nemački sporazum o implicitnom prihvatanju secesije srpske južne pokrajine. I u ovom slučaju, krajnja manifestacija tog gubitka vlasti samo je pitanje vremena i povoda, ali proces je pokrenut i on je jednosmeran.
Neće naravno svi čitaoci nužno deliti gorenavedeni stav. Ipak, bilo bi krajnje pogrešno zanemariti činjenicu da su Srbi spremni da oproste mnogošta ljudima na čelu države dok veruju da oni brane zemlju i njene nacionalne interese. Ovo tim pre što proces delegitimizacije vlasti usled nesposobnosti da se odbrane najvitalniji nacionalni interesi ne mora nužno ni da se odvija na svesnom nivou. Ali na svesnom nivou ili ne, uvek je prisutan. I to samo po sebi predstavlja dobru vest jer u ovom moru demokratske nedozrelosti čitavog društva i sada već potpune i višedecenijske ideološke dezorijentisanosti srpske nacije, važno je da se manifestuje i opstane instinkt za preživljavanjem. Dok je tako, stvari u istorijskom smislu nikada nisu izgubljene za jednu naciju, koliko god ona loše stajala u datom trenutku.
Bilo kako bilo, tragedija u Novom Sadu, koja se sa pravom mora nazvati ubistvom, predstavljala je povod koji je prelio čašu žuči koja se punila godinama unazad. Uz potpuni slom kosovske politike kao teskobnom muzikom u pozadini, mnogo je bilo laži i poniženja i previše je zla posejano da bi stvari ovako mogle večno da traju: stalne ucene i pretnje prema građanima, partijsko zapošljavanje, medijska slika i zagađen javni prostor, nasilje kao model ponašanja, Savamala, most kod Šapca, nedostajuća dva minuta snimka sa naplatne rampe, rušenje mimo procedura, gradnja mimo procedura, dizanje helikoptera mimo procedura, stalna, do izazvane mučnine, „vanredna“ obraćanja Aleksandra Vučića, održavanje tenzije kao načina vladavine i konačno… naših petnaest poginulih sugrađana pod nadstrešnicom tek rekonstruisanog javnog objekta kao i sve što je nakon toga usledilo – funkcioneri koji su istovremeno i batinaši, penzioner Ilija Kostić…
Jedina mogućnost da se dođe do slobodnih i demokratskih, tj. do pravih, izbora da opozicija učestvuje u njihovoj organizaciji što se jedino može oobezbediti formiranjem prelazne vlade
I ljudi su se digli. S punim pravom jer je stvar otišla toliko daleko da se danas naprosto radi o odbrani slobode. Opozicija, njeni poslanici i njeni odbornici na prvom mestu. I sada, kada je nekako postalo pomodno – ovde bi svakako trebalo dodati: površno i ne preterano inteligentno – nešto loše reći o opoziciji ili u načelu o političkim strankama, ovu činjenicu ne treba zaboraviti. Sve je od opozicije krenulo, tačnije, opozicije u Novom Sadu. I blokade – blokada suda u Novom Sadu – i akcija „Zastani Srbijo“ u 11:52. Digli su se nakon toga i studenti i na tome im svaka čast. Tu su glumci i prosvetari. A suštinski će biti potrebno da se podigne čitavo srpsko društvo što izvesno predstavlja glavni zadatak u prvim nedeljama 2025. godine.
Nepovratni proces
Kako god se međutim stvari budu odvijale, proces je započet i on je, sva je prilika, nepovratan. To je proces konačnog oslobođanja od straha i samim tim definitivnog gubljenja legitimiteta Aleksandra Vučića i njegovog nakaradnog režima. Utoliko nije od presudnog značaja da li će njihov konačni pad uslediti za dva meseca ili za dve godine (mada je naravno važno da se do promene dođe što je pre moguće), važno je da su se stvari pokrenule i da se više na staro ne mogu vratiti jer su okovi, u najmanju ruku, vidno naprsli.
Odgovor leži u smeni aktuelne i formiranju prelazne Vlade čiji bi jedini zadatak bio da radi na stvaranju uslova za konačno održavanje slobodnih i demokratskih izbora. To je jedini logičan i samim tim željeni ishod
Ova činjenica ne oslobađa međutim nikog odgovornosti, jer procesima, makar oni bili i jednosmerni, valja rukovoditi i upravljati. U ovom slučaju, i ubrzavati ih. Zato je, čini se, važno da se iskristališe jasan politički zahtev kao jedini mogući odgovor na aktuelnu i duboku političku krizu. Iz mog ličnog ugla, iz ugla stranke koju predvodim – Novog DSS-a, i koalicije čije sam zajedno sa POKS-om deo – Srpske koalicije NADA – odgovor leži u smeni aktuelne i formiranju prelazne Vlade čiji bi jedini zadatak bio da radi na stvaranju uslova za konačno održavanje slobodnih i demokratskih izbora. To je jedini logičan i samim tim željeni ishod. Drugog uostalom i ne sme biti jer revolucija i nasilno zbacivanje vlasti deluju podjednako kao nepoželjna i malo verovatna opcija, baš kao i ostanak Aleksandra Vučića i njegovog režima na vlasti.
Politički zahtev koji je ovde formulisan pride je istinski razuman i u potpunosti demokratski i samim tim pruža mogućnost da svi stanu iza njega. Jasno je naime da su izbori uvek izlaz iz političkih kriza, naročito kriza koje su izazvane gubitkom legitimiteta dotadašnje vlasti. Jasno je takođe da se SNS pokazala nesposobnom da organizuje prave izbore. Sve što Aleksandar Vučić ume, jeste da organizuje izbornu krađu. Stoga je jedina mogućnost da se dođe do slobodnih i demokratskih, tj. do pravih, izbora da opozicija učestvuje u njihovoj organizaciji što se jedino može oobezbediti formiranjem prelazne vlade.
Pored toga, jasno definisan politički zahtev doprinosi i uspehu dalje mobilizacije građana koja će u suprotnom – dakle u odsustvu jasnog zahteva – logično početi da slabi. A mobilizacija čitavog društva – političkih stranaka, studenata, prosvetara, glumaca, zdravstvenih radnika, zašto ne i rudara ili radnika Kolubare, povećanje pritiska ulice, jačanje vaninstitucionalnih načina borbe, blokade, možda i generalni štrajk – će biti ta koja će, ako bude dovoljno snažna, neminovno slomiti Alkesandra Vučića i njegov režim.
Kao što je rečeno, ovde je reč o slobodi koju valja odbraniti i zato u ovu borbu srpsko društvo mora ući svom snagom i najvećim mogućim jedinstvom ne gubeći iz vida dve činjenice. Prvo, bili svi mi u ovoj borbi uspešni ili manje uspešni, ona je već dala određene rezultate i proces pretvaranja Aleksandra Vučića u ružnu prošlost je nepovratan. Drugo, nakon smene ove vlasti neće biti ni vremena ni mesta za radovanje i veselje jer će borba za ozdravljenje Srbije biti podjednako teška kao i borba za smenu ove vlasti koji će iza sebe, u svakom pogledu, ostaviti neizmernu štetu.
Uz potpuni slom kosovske politike kao teskobnom muzikom u pozadini, mnogo je bilo laži i poniženja i previše je zla posejano da bi stvari ovako mogle večno da traju
Ali bitno je doći u priliku da borbu za ozdravljenje započnemo i bitno je znati šta tačno hoćemo. Nova Demokratska stranka Srbije zna šta hoće i ima jasnu viziju obnove države i društa kroz četiri glavna pravca – ozdravljenje srpskog društva; ozdravljenje srpske naconalne ideje; ozdravljenje srpske demokratije i ozdravljenje srpskog biološkog potencijala, sa nizom konkretnih mera različitog nivoa opštosti. O toj političkoj viziji i jasnom političkom programu se nadam da ćemo vrlo brzo biti u situaciji da razovaramo.
Miloš Jovanović, Novi DSS
