Ova osnovna matematička operacija (sa netačnim rezultatom) iz naslova teksta poslužila je, kao svojevrsni slogan/brojčana sintagma, engleskom književniku Džordžu Orvelu, u njegovom romanu 1984, da dočara, simbolički i slikovito, sposobnost totalitarnih režima (nalik na državu opisanu u knjizi) da putem represije i propagande kao istinito nametnu čak i ono što se protivi zdravom razumu. To što je režimu potrebno – postaje istina, jeste i biće istina, bez obzira u kolikoj meri (ne) korespondira sa stvarnošću, logikom, naukom, zakonima, običajima, moralom. Pa i zdravim.
Čuveno Orvelovo „trojstvo“ iz pomenute knjige: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je snaga.“ – aktuelnije nego ikad.
Živimo, nažalost, u zemlji u kojoj nas aktuelna vlast uporno ubeđuje da je 2+2=5 i koja je spremna da svakoga ko se drzne da kaže da nije tako – nazove izdajnikom, stranim plaćenikom, agentom neke strane obaveštajne službe, nepatriotom, štetočinom, ološem, zgubidanom, rušiteljem Srbije
Inverzija i svakovrsna manipulativna rekonfiguracija stvarnosti koju svi živimo nije jedina posledica neprekidnog spinovanja i medijsko-propagandističkog (u najnegativnijem smislu reči) delovanja koje aktuelna vlast sprovodi. Značajan broj građana Srbije, što voljno što nevoljno, veruje i/ili želi, pa i mora – prosto je različitim vrstama ucena i zastrašivanja nateran – da veruje u ono što mu se kroz medije servira kao realnost, kao istina.
S druge strane, ono što bi trebalo građane da čuva od te manipulacije i, slobodno se može reći, najbrutalnije propagande (koja obiluje lažima, ciljano plasiranim poluinformacijama, pa i čistim i namernim dezinformacijama) – institucije – danas i ovde, nažalost, postoje uglavnom samo u tragovima, a sve što se od njih kao živo pokazuje služi jedino da dodatno zamagli sliku, da stvori predstavu da živimo u društvu koje počiva na vladavini prava, zakonima i pravnoj jednakosti i sigurnosti za sve i svakoga.
Ružičasta duhovna praznina
Živimo, nažalost, u zemlji u kojoj nas aktuelna vlast uporno ubeđuje da je 2+2=5 i koja je spremna da svakoga ko se drzne da kaže da nije tako – nazove izdajnikom, stranim plaćenikom, agentom neke strane obaveštajne službe, nepatriotom, štetočinom, ološem, zgubidanom, rušiteljem Srbije. Totalitarizam se, brojni primeri na to ukazuju i o tome svedoče, najbrže razvija u duhovnoj praznini (u našem slučaju – dobrano obojenoj u ružičastu boju), a do te praznine se, da parafraziram Hanu Arent, najbrže stiže kroz brutalno ukrštanje ideologije, birokratije, tehnologije i terora.
Značajan broj građana Srbije, što voljno što nevoljno, veruje i/ili želi, pa i mora – prosto je različitim vrstama ucena i zastrašivanja nateran – da veruje u ono što mu se kroz medije servira kao realnost, kao istina.
Ideologije, ama baš nikakve, osim ideologije novca, odavno nema, birokratija (čitaj – istitucije države i njen aparat uprave) se otuđila, samoponištila, voljno se potčinjavajući jednom centru moći (čitaj – volji jednog čoveka), jedina tehnologija koja se delatno primenjuje je tehnologija manipulacije, a teror je, za sad, u kontrolisanim i koliko-toliko podnošljivim okvirima (bar onaj fizički, koji podrazumeva upotrebu gole sile i ograničen je na sporadične slučajeve ispoljavanja nasilja manjih grupa i pojedinaca prema neistomišljenicima).
Sve druge vrste javnih činjenja predstavnika vlasti koje bi se mogle okarakterisati kao neki od specifičnih pojavnih oblika terora su, međutim, svakodnevno prisutne. Pretnje, ucene, zastrašivanje na najrazličitije načine, medijski linč, narušavanje građanskih prava i sloboda, uvrede, otežavanje uslova poslovanja, ugrožavanje egzistencije – sve je to uveliko postalo deo naše svakodnevice, sa jednim jedinim ciljem pri čemu su oblici – da poništi svaki trag ljudskog dostojanstva, da obezliči i obezduši čoveka, svede ga na primarnu i golu emociju, na strah.
Želimo da živimo u normalnoj zemlji, u kojoj vladaju zakoni, podjednako za sve, u kojoj institucije rade svoj posao samo i jedino na osnovu tih zakona, u zemlji u kojoj se svako drži svojih ovlašćenja i nadležnosti
Upravo stoga, zbog straha koji se želi nametnuti (jer jedino je strah preostao kao sredstvo upravljanja), sve ovo u čemu obitavamo, sve manje biva onaj kruti, autoritativni oblik vladanja, a sve više klizi ka onom što se po svim parametrima može okarakterisati kao totalitarizam. Odatle, do ogoljene diktature, nije daleko, bez obzira koliko se to nekom činilo kao nemoguće.
Strah
Zbog straha, svako zbog svog straha, i zbog razloga (za svakog vrlo specifičnih) koji taj strah proizvode – ne čujemo jedni druge, ne želimo da razgovaramo (ali iskreno da razgovaramo) jedni sa drugima, ne želimo da prihvatimo da naša sujeta nije merilo našeg postojanja, naše nekakve izmaštane važnosti, niti našeg mesta u poretku stvari koji čine realnost. Ali moramo, svih nas radi moramo – da razgovaramo. Poslednji je čas. I moramo da utvrdimo ko je za šta odgovoran, i koliko je odgovoran. I to moramo. Pa ma ko da jeste.
Strah nam ne dozvoljava da probleme koje imamo zajednički rešavamo. Doduše, za neke, zbog onoga što su činili (a znaju dobro šta je to), kao i zbog onoga što nisu (u)činili – strah je vrlo opravdana emocija. Zbog toga, verovatno, i insistiraju na njemu, kao i na pretnjama za koje misle da će taj strah učvrstiti, kojima se pribegava čim prođe mirotvoračka pauza u propagandnom igrokazu kojim su osmislili da je moguće poreći, preoblikovati i za svoje potrebe i interese formatirati stvarnost.
Međutim, dogodilo se da tog i takvog, nametanog i svakodnevno indukovanog, straha nestane, da ga potisne zdrav razum, da se glasom onih koji su još toliko mladi da imaju i ideje i ideale, da veruju u njih, i da su spremni da se za njih bore – da se tim glasom, jasno kaže: Želimo da živimo u normalnoj zemlji, u kojoj vladaju zakoni, podjednako za sve, u kojoj institucije rade svoj posao samo i jedino na osnovu tih zakona, u zemlji u kojoj se svako drži svojih ovlašćenja i nadležnosti, i u zemlji kojoj je potrebno što pre vratiti empatiju, solidarnost, međusobno poštovanje i uvažavanje među ljude koji u njoj žive, bez obzira ko su, koje političko, versko ili ma koje opredeljenje imaju i zastupaju. Vratiti državu njenim građanima, svima, bez razlike, i to takvu u kojoj možemo da zaista budemo jednaki, i po Božijim i po ljudskim zakonima.
Molim sve one koji mogu, smeju i hoće, da sami sebi, naglas, kažu: rat nije mir, sloboda nije ropstvo, niti je neznanje snaga, kao što ni 2+2 nije jednako 5 – bez obzira šta o tome pišu neke novine, kakve programe emituju neke televizije, ili kako nam neko, pa ma ko on da jeste, uporno govori
