U modernoj istoriji Evrope, gledano iz političkog ugla, postojala su i postoje dva puta i dve tendencije.
Prvi je primer Velike Britanije. Tamo su promene dolazile postupno i postepeno, u kontinuitetu jedne s drugom, kompromisima između različitih činilaca, pogodbama i dogovorom. Do demokratije se stizalo korak po korak u dugom periodu istorijskog trajanja. Sami Englezi koren svog parlamentarizma vezuju za tzv. Magna carta libertatum („Velika povelja slobode“, 1215). Sa izuzetkom kratkotrajne Kromvelove republike sredinom sedamnaestog veka, ukupan politički razvoj u Engleskoj nije imao dramatičnih potresa, prevrata i revolucija. Ovo je i jedan od glavnih razloga zašto Ujedinjeno Kraljevstvo nema kodifikovan ustav, već se ustavna materija sastoji iz niza dokumenata, zakona i običaja koji, skupljeni zajedno, čine engleski ustav.
Dijametralno drugačijim pravcem kretala se moderna istorija Francuske. Od kraja osamnaestog veka, kroz čitav devetnaesti vek, unutrašnja previranja, politički sukobi masovnih razmera, ulične demonstracije, protesti i barikade, brojne pogibije i naroda i vođa, bili su (i ostali) osobenosti francuskog javnog života. Revolucije su se ređale jedna za drugom, kao na pokretnoj traci: 1789-1799, 1830, 1848, 1871. U međuvremenu i dva bonapartistička carstva: Napoleona Prvog (1804-1815) i Napoleona Trećeg (1852-1871). U dvadesetom stoleću, doduše, nije bilo nasilnih revolucija, ali jeste bilo oštrog diskontinuiteta: Treća republika, pa Četvrta i, najzad, Peta. Ova poslednja, ustoličena De Golovim ultimativnim zahtevom, ustavom po njegovoj meri, i narodnom aklamacijom umesto izbora (1958) takođe spada u kategoriju svojevrsnih revolucionarnih preokreta. Potom, studentska pobuna 1968, uzastopni nemiri srednjoškolske omladine za Miteranove vladavine, učestali štrajkovi javnih službi, blokade saobraćaja i državnih institucija, neredi etničkih zajednica, teroristički akti sa civilnim žrtvama, „žuti prsluci“ pre neku godinu… Sloboda i demokratija su se u Francuskoj osvajale narodnim revoltom na gradskim trgovima i barikadama, pritiskom i nasilnim sredstvima: veoma retko se dostizala mirnim metodima i političkim sporazumom.
Slučaj Srbije se razlikuje
Srpski slučaj je, očigledno, bliži francuskom nego britanskom. Mi smo se tokom poslednje dve stotine dvadeset godina uporno borili protiv uzurpatora vlasti, krunisanih i nekrunisanih, ali se nismo izborili za efektivnu demokratsku državu. Bilo je trenutaka svetlijih i tamnijih, no istinske slobode na dugu stazu nije bilo. Razdoblje od 1903. do 1914. odveć je ograničeno da bi se moglo smatrati stanjem sa dugovečnijim posledicama. Ono jeste uzor i ideal, možda i nadahnuće, ali nam ne može biti oslonac. Ni oslonac, ni temelj. Uostalom, velika većina u skorijim naraštajima o ovom dobu malo zna ili, češće, ne zna ništa.
Dakle, nama je svojstven mukotrpan hod ka demokratiji, hod koji dosad na cilj nije stigao. Ipak, mora nam se priznati istrajnost. Od onog vojvodskog protivljenja Karađorđevom apsolutizmu, preko buna protiv lične vlasti kneza Miloša, ustavobraniteljskoj političkoj akciji i delovanja mladih liberala na Svetoandrejskoj skupštini (1858). Nešto kasnije, pokret Svetozara Markovića, formiranje političkih stranaka, Timočka buna (1883). U krajnjoj liniji ovde se svrstava i Majski prevrat (1903). Sve do studentskih demonstracija 1968, opozicionih napora ranih devedesetih, tromesečnog protesta 1996/97, petooktobarskog događaja 2000, u naše dane. Bunt građana „Jedan od pet miliona“, protesti protiv iskopavanja litijuma i aktuelna pobuna univerzitetske omladine širom Srbije. Uvek sa istovetnim motivom i sličnom strategijom. S namerom da se obuzda i spreči samovolja vlastodržaca, da se ostvari kontrola i ograničenost vlasti, da se, konačno, živi u slobodi.
Mi smo se tokom poslednje dve stotine dvadeset godina uporno borili protiv uzurpatora vlasti, krunisanih i nekrunisanih, ali se nismo izborili za efektivnu demokratsku državu. Bilo je trenutaka svetlijih i tamnijih, no istinske slobode na dugu stazu nije bilo
Usuđujem se da utvrdim ovo: to je jedina konstanta srpske političke istorije od početka pretprošlog veka do sadašnjeg vremena. Svejedno kako se taj vladar zvao, kojoj ideologiji pripadao i čime opravdavao svoju autoritarnost. Nema tog majčinog sina protiv kog nismo ustajali, kom se nismo suprotstavljali i kom, na koncu konca, nismo doakali i skinuli ga s vlasti. Nekad milom, nekad silom. Dočim, istinsku demokratiju ne dočekasmo.
Evo nas, po ko zna koji put, ukoštac s jednim autokratskim režimom. S jednom razuzdanom i obesnom vlašću. Ponovo nam mlada generacija, srpska mladež, sasvim iznenadno i posve neodoljivo, pokazuje kako i kojim pravcem. Ono što mi, stariji, nismo bili kadri, uspevaju naši dvadesetogodišnjaci i dvadesetogodišnjakinje. Klinici za koje se mislilo da su zalutali u društvenim mrežama, izgubljeni u virtuelnoj realnosti, nezainteresovani za ono što se u fizičkoj stvarnosti događa. Mislili smo da ni o čemu pojma nemaju, da su balavi i infantilni.
Evo nas, po ko zna koji put, ukoštac s jednim autokratskim režimom. S jednom razuzdanom i obesnom vlašću. Ponovo nam mlada generacija, srpska mladež, sasvim iznenadno i posve neodoljivo, pokazuje kako i kojim pravcem
O, kakve li zablude! Kakve li greške u proceni! Kakvog li promašaja! Kakve nepravde!
Pa, oni su najsvesniji deo ovog naroda. Svesniji od svojih roditelja, sredovečne generacije, penzionera sa životnim iskustvom. Odrasli su podlegli vulgarnoj propagandi, podmetnutim lažima, opsenama i opsesijama. Odrasli se drogiraju prizemnošću, prostaklukom i pornografijom što se plasira preko vlastodržačkih televizijskih programa i kanala. Odrasli slepo veruju u rusko pokroviteljstvo i kinesku dobrobit. Odraslima ne smeta samovlašće predsednika Srbije. Odrasli šire idolopoklonstvo i prihvataju svaku mrvicu što im njihov vasilevs udeli. Ponizni i puni zahvalnosti. Odrasli mu skandiraju i tapšu. Oni mu se dive do imbecilnosti.
Mladi su prema njemu apsolutno indiferentni. Ili ga zezaju u zdrav mozak ili ga totalno ignorišu. I njega i njegove skutonoše. Oni hoće, ako mi je dozvoljeno da ih tumačim, uređenu zemlju, odgovornu vlast i efikasne institucije. Hoće jednake šanse za svakog, priznanja po zasluzi, poštenje, ravnopravnost, slobodu, demokratiju. Hoće najbolje obrazovanje, društvenu emancipaciju, otvorenost i toleranciju. Ne reaguju na jeftine provokacije o Srebrenici i Kosovu. Kod njih nema estradnog patriotizma i praznog busanja u srpske grudi. Za njih je nacionalna pripadnost prirodna stvar i za njih i za svakog drugog. U okruženju ili u vaskolikom čovečanstvu. Oni ne umeju da mrze i nisu netrpeljivi. Nisu ni isključivi, ni zaslepljeni. Ali znaju šta hoće.
Ne reaguju na jeftine provokacije o Srebrenici i Kosovu. Kod njih nema estradnog patriotizma i praznog busanja u srpske grudi. Za njih je nacionalna pripadnost prirodna stvar i za njih i za svakog drugog
I vlast je na čelu s majčinim sinom (njegov izraz o samom sebi) pred ovim talasom mladalačke energije i odlučnosti nemoćna. Dezorijentisana i zbunjena. U neviđenoj panici, bez pravog poteza. Zato srlja iz gluposti u glupost. A klinci ne posustaju. Niti im pada intenzitet, niti gube momentum. Trpe udarce, bolne i bezumne, i koračaju napred, u budućnost kakvu žele.
Njihov se patriotizam ogleda u nameri da ostanu u Srbiji i ne odu u inostranstvo u potrazi za boljom srećom i blagostanjem. Njihov je patriotizam Srbija za ugled. Dobro organizovana, solidarna i slobodna. Pravedna, iznad svega.
Pobunjenim srpskim studentima ni opozicija nije neophodna. Ali su oni neophodni opoziciji. Ko razume, shvatiće. Ko ne razume, nestaće.
Da li će pobediti? Da li će uspeti? Hoće li vlast naterati na uzmicanje, odustanak? Je li ovo taj prelomni trenutak čekan duže od dva stoleća?
Pitanja što bude nadu. I izazivaju strepnju. Oba osećanja u jedan mah.
I vlast je na čelu s majčinim sinom (njegov izraz o samom sebi) pred ovim talasom mladalačke energije i odlučnosti nemoćna. Dezorijentisana i zbunjena. U neviđenoj panici, bez pravog poteza. Zato srlja iz gluposti u glupost. A klinci ne posustaju
Ne volim reč sinergija. No, upravo nam je ta reč sad najpotrebnija. Preciznije, akcija koju ta reč podrazumeva. Da bismo menjali Srbiju, moramo se okupiti, sabrati, ujediniti u tom nastojanju. Studenti su otvorili pitanja, stvorili atmosferu, uzdrmali monolit vlasti. Za uspeh, međutim, imperativ je narodna sabornost. Većinska saglasnost za fundamentalnu promenu političkog, društvenog i moralnog ustrojstva u kom želimo da živimo. Potrebna je svest o tome da je svaki partikularan, pojedinačan, esnafski interes ostvariv jedino pod uslovom sveobuhvatne transformacije zemlje i jedinstvenog pokreta koji bi tu transformaciju sproveo u delo. Jasna i jednostavna slika o tome kako Srbija ubuduće treba da izgleda. Znamo šta nećemo. Znamo li šta hoćemo?
Ideja, volja i organizacija. To su ključevi pobede. Ako nam je Srbija na prvom mestu. Za Gospoda miloga, poštovani čitaoče, mi se svojom himnom obraćamo Bogu pravde! Mi u pravdi tražimo zaštitu i spas. Nama je, već vek i po, pravda narodni putokaz. I nedostižan cilj. A do pravde se dolazi političkim instrumentima. Dobrim zakonima i odgovornom vlašću. Uverenjem o opštem blagostanju. Sloboda i jednakost su prvi uslovi za pravednu državu. Sveto trojstvo.
Pomozimo se sami, pa će nam i Bog (pravde) pomoći. Najzad.
