Nema ni idealnog sveta, ni idealnog naroda, ni idealne države. Ali, ukoliko ne tragamo za idealnim, ni optimalno nećemo dostići.
„Ako je nemogućno apsolutno dobro za apsolutan broj, onda – najveće dobro za najveći broj.“ Ovo je poznata misao britanskog filozofa utilitarizma Džeremija Bentama s početka devetnaestog stoleća. Stoji i danas. Neoboriva istina. Kano klisurina.
Pametni, ponavljači i zatucani
Elem, kad jednom padne ova vlast, a pašće kad-tad, i zameni je nekakva drugačija, šta očekujemo da će se desiti? Da li će se i u šta će se promeniti Srbija? Kako bismo želeli da nam zemlјa izgleda, a da to ne bude spisak lepih želјa? Petooktobarsko iskustvo bi nam moralo biti za nauk. I putokaz. Pametni uče na tuđim greškama, ponavlјači na svojim. Zatucani nikad i ne shvate gde su i kad greške počinili.
Svima su nam puna usta pravde, ravnopravnosti, solidarnosti, institucija što bi trebalo da rade svoj posao… Ustavnosti, zakonitosti, odgovornosti, striktnih nadležnosti i podele vlasti. Lepo, nema šta. Za svaku pohvalu.
Slušam o tome, iznova i iznova, ne godinama već decenijama. Čitavog života. Otkad znam za sebe.
I?
Ništa se, ili gotovo ništa, od toga nije obistinilo.
S kratkotrajnim i delimičnim stankama, živim u autoritarnosti. U autokratiji. U sistemu u kojem je sve podređeno jednom vlastodršcu. I jednoj partiji. Nema ni jednog jedinog čoveka ili žene u Srbiji ko je upoznao nešto različito od samodržavlјa i partijske države. Osim, naravno, onih koji su iz ove zemlјe otišli u beli svet.
Nama su sloboda, demokratija i jednakost mislene imenice. Nedostižni ideali, dragi, ali magloviti. Pomalјaju nam se negde na udalјenom horizontu, negde u izmaglici, u nekom nama nepoznatom vremenu i prostoru. U nekoj nepoznatoj dimenziji. Omilјenoj maštariji.
Novi društveni ugovor
Dakle, klјučna pitanja su šta i kako. Šta bismo hteli i kako do toga da stignemo?
Još je stari Ruso pisao o društvenom ugovoru. E, upravo nam je to neophodno. Društvena saglasnost, maksimalna saglasnost, o osnovnim principima, postulatima, vrednostima koje ćemo, pretočene u zakone, svi poštovati i po njima postupati. Zvuči trivijalno, možda i izlizano, no nije. Obratno je. Takav sporazum je najteže postići i dosledno primeniti. Istorija nam rečito pokazuje da su takvi narodi napravili najveći uspeh.
Mi se, naprotiv, bezmalo čitav jedan vek mučimo sa samodržavlјem. Nametnutim samodržavlјem. Od Aleksandrovog ličnog režima, vladavine kneza Pavla, Brozovog kulta ličnosti do Miloševića i aktuelnog vlastodršca. Mi nismo birali autokratiju, ali smo se vremenom na nju svikli. Ako nam nije prijatna, bar nam je bliska.
Aleksandar je ubijen, Pavle napustio zemlјu, Broza jedva ispratismo na večni počinak, Miloševića skinusmo s vlasti narodnom pobunom. Doduše, posle deset godina nezamislive destruktivnosti. I unutrašnje i spolјašnje. Potom smo uplovili u narednih deset godina dozirane demokratije. I dalјe s jakom ulogom predsednika države.
U političkom sistemu, kao što je ovdašnji, u kom je predsednik jedini izabrani nosilac vlasti direktno izabran po imenu i prezimenu, njegov legitimitet i autoritet izviru baš iz te činjenice. Uz to, ustav mu omogućuje znatan politički uticaj i moć. Primera radi, on raspušta parlament i raspisuje parlamentarne izbore. Parlament, sa svoje strane, jedino može pokrenuti postupak za predsednikovo razrešenje i to dvotrećinskom većinom. Nјegovo diskreciono pravo ne samo na pomilovanje osuđenog pravosnažnom presudom suda, već i oslobađanje optuženog od krivične odgovornosti (tzv. abolicija) govori o njegovoj superiornoj poziciji u odnosu na sudsku granu vlasti.
Ponavlјam, predsednik Srbije raspolaže zakonskim pravom da svojim suverenim aktom pojedina lica, po svom nahođenju, simpatiji ili ćefu, oglasi krivično nedodirlјivim i stavi ih iznad zakona. Ovaj aktuelni to čini ovih dana, sasvim bestidno, pred našim očima. Nemoćni su i sudovi i građanstvo. Nemoćni su i studenti.
Ko nadzire nadzirače
Ergo, prvo je pitanje hoćemo li da živimo u zemlјi „čvrste ruke“ jednog vlastodršca ili u sistemu stroge i konsekventne podele vlasti? Za onu prvu soluciju kontrola nam nije potrebna. Nije ni preporučlјiva. Za ovu drugu, demokratsku, efikasna i delotvorna kontrola predstavlјa srž i i imperativ. Ali, kakva kontrola, ko bi je vršio, kakvim mehanizmima?
Sloboda medija. Divno zvuči, zaista. Zavodlјivo. No, opet ista teškoća. Kako do nje doći, kako je jamčiti, kojim sredstvima sprečiti upliv vlasti u medijsku sferu i obezbediti objektivno obaveštavanje javnosti? Ispostavlјa se da je skoro nemogućno zaustaviti vlast u uticaju na medije ukoliko ona reši da uspostavi dominaciju. I na ovo smo se navikli. Zato se retko bunimo. U nemalom broju poklanjamo veru režimskim medijima, pristajemo na njihovu manipulaciju i padamo na njihovu najnižu informativnu ponudu.
Društvena solidarnost.
Iskustva razvijenih država kazuju da je progresivan (eksponencijalan) sistem oporezivanja najmoćnije oruđe u ovom smislu. Prosto, što se više zarađuje, poreska stopa se procentualno povećava preko tzv. poreskih razreda. Ovo u Srbiji nikad nije ni bila ozbilјna tema. Zašto?
U zaklјučku: promena ustava i zakona, promena političkog ustrojstva su tek prvi koraci. Preliminarni. Moraćemo da menjamo svoje navike, mentalitet i merila vrednosti. Svoja shvatanja i uverenja. Jednostavno zato što su postojeća naopaka. Moralno problematična, praktično nekorisna. Istorijski neutemelјena, u savremenosti neplodonosna.
Narod se ovde suviše oslanja na intervenciju države, to jest vlasti. Koliko puta si, poštovani čitaoče, čuo kako lјudi kažu: „To mora država da reši“? Kad zovemo vlast u pomoć, dajemo joj moć nad sobom. Kad primamo milostinju od vlasti, moramo biti ponizni pred darodavcem.
A sad ono najnezgodnije pitanje.
Šta nam je preče? Demokratija ili nacionalni interes? Za demokratiju valјda znamo. Ali, ko, na osnovu čega i s kojim obrazloženjem definiše šta jeste nacionalni interes, a šta nije? Kod nas su nacionalni prioriteti postavlјeni još u Miloševićevoj epohi i otad se u biti nisu menjali. Primili smo ih zdravo za gotovo, bez dovolјnog znanja, uvida i preispitivanja. I svi ponavlјaju istu priču. Otvorenog razgovora, nekmoli društvenog konsenzusa, nikad nije bilo.
Dalјe, kojoj civilizaciji, kao narod, pripadamo? Jesmo li deo Evrope i Zapada, novokomponovani rusofili ili želimo nekakav treći put? Neotitoistički, možda? Znamo li mi, uopšte, šta sve podrazumeva zapadna civilizacija, šta Rusija, a šta treći svet? Ili robujemo besmislicama iz komunističke prošlosti?
Najzad, evo još jednog bitnog pitanja koje zadire u naš nacionalni identitet. Da li je današnja Srbija naša otadžbina stara osam vekova i krunisana sopstvenom krunom od Prvovenčanog do danas ili je današnјa Srbija poslednji ostatak u krvi raspale SFRJ? Po slovu važećeg ustava, dalo bi se pretpostaviti da je ovo drugo, mada eksplicitno nije navedeno. Uočlјivo je odsustvo „istorijske preambule“ kakvu poseduju savremeni ustavi, recimo, Polјske i Hrvatske. Koji je razlog bio što je ustavopisac te 2006. izbegao da se jasno odredi o ovom suštinskom pitanju? Bilo bi blagotvorno da jeste.
Znaci slabosti, a ne snage
Postoji, međutim, jedna stvar koja nas sistematski sputava i ne dozvolјava nam da svoje potencijale razvijemo na pozitivan način. To je naša davnašnja bolјka međusobnog optuživanja, međusobnog potiranja i međusobnog nepodnošenja. Uslov uspešnog društva, i njegovog prosperiteta, jeste ubeđenje o ravnopravnosti svakog stava i svakog interesa. Audiatur et altera pars, rekli bi stari Latini. Dogod se budemo uzajamno tretirali kao „izdajnici“, „strani plaćenici“, „agenti iz inostranstva“, tavorićemo i lutati na bespuću. Jer time sami sebi vezujemo ruke, sami sebi činimo nažao. Omraza, isklјučivost i subjektivnost u Srbiji su uzele toliko maha da nema druge nego da se tih zala okanemo. Povrh toga, patimo od pristrasnosti, gledanju sebi kroz prste, samohvalisanju. To su jasni znaci slabosti, a ne snage. Svi su nam na ovoj zemalјskoj kugli krivi, naši susedi u neposrednom okruženju najkrivlјi. Sa svima smo u zavadi i opterećenim odnosima. Samo mi, nijedan pojedinac među nama, nikad i ni za šta, nismo krivi. Pravdamo ono što se ne sme nipošto pravdati, tražimo objašnjenja i izgovore. I opet – manifestacije slabosti.
Patimo od pristrasnosti, gledanja sebi kroz prste, samohvalisanja. To su jasni znaci slabosti, a ne snage. Svi su nam na ovoj zemalјskoj kugli krivi, naši susedi najkrivlјi. Sa svima smo u zavadi. Samo mi, nikad i ni za šta, nismo krivi
Tesla i Pupin, Milanković, Andrić, te globalne veličine našeg roda, nisu naša zasluga već sopstvena. Nјihova postignuća su individualna i lična, nisu kolektivna. Nisu naša. Mi na njih možemo biti ponosni, ali nas njihovi rezultati neće učiniti bolјim no što jesmo. Isto vredi i za Đokovića ili Jokića. Oni su, nesumnjivo, sportisti svetskog glasa. Ali, za ime Boga, radi se o tenisu i košarci, ne radi se o drugim oblastima lјudskog interesovanja. Nemojmo brkati pojmove. I to je izraz slabosti.
Mnogo puta sam pisao o vlastitom liku u ogledalu. Pojedinačnom i grupnom. Tu leži odgovor. U ogledalu. Realnom i trezvenom. Strogom i zahtevnom. Suočenju sa sopstvenošću. Potom društveni ugovor. Naposletku, sukanje rukava. Rad, s planom i organizacijom. I racionalnom podelom poslova. Bez samoobmanjivanja i samozavaravanja. Bez iluzija i ulepšavanja. Od zabijanja glave u pesak, ni noj nije ikakvu vajdu imao. Čovek pogotovu.
Prestanimo s laganjem u svoju korist. Pogledajmo jedni druge pravo u oči i dogovorimo se, iskreno i pošteno, u kakvoj zemlјi hoćemo da živimo. I mi i ova deca što mesecima protestuju protiv realnosti koju smo mi stvorili i u kojoj ih teramo da žive. A oni neće. Oni bi da menjaju zato što im ovo ne valјa. Oslušnimo njihove glasove. Zastanimo i preispitajmo se. Ne srlјajmo kao junci u plast. Nije dobro kad je mladost zrelija od odraslih.
Samospoznaja i dogovor. To je moj predlog. I moja molba. I moje rešenje.
Inače nam se loše piše. Veoma loše…
