Istorija je učiteljica života. Ova prastara latinska mudrost biće mi vodilja u pisanju ovih dvonedeljnih članaka. Šta je mogućno iz prošlosti naučiti? Šta nam je istorijsko naravoučenije, i u pozitivnim i u negativnim primerima iz prohujalih vremena? Šta je istina, šta mit, a šta obmana, u istoriji i iz istorije?
Biće na ovom mestu pomena događaja, fenomena i ličnosti našeg, srpskog, podneblja i porekla. Ali će biti i priča o onom što se u Evropi i svetu događalo, a moglo bi nam biti dragoceno kao iskustvo. Možda i kao putokaz. Jer onaj što živi u neznanju lako će ponoviti grešku koju je znanjem lako mogao izbeći.
Istorija, to je istinita pripovest o prošlosti. Njeni su protagonisti ljudi poput nas, sa svojim traumama, zabludama i ogrešenjima. Sa svojim talentima, dostignućima i opsesijama. Istorija nije šahovska igra u kojoj se figure pomeraju uvek na identičan i unapred određen način. To nisu armije olovnih vojnika bez svesti i emocija, mase, pučine grdne uslovljene u ponašanju i sudbini strogim zakonima determinisanosti. Svaki je istorijski slučaj, slučaj po sebi i za sebe. Ma kako i koliko ličio na neki drugi. I kad se ponavlja, istorija nikad nije istovetna. Nije identična. Naći će se, naravno, podudarnosti, otkriće se sličnosti, biće određenih pravilnosti u istorijskom toku, ali apsolutne predvidljivosti neće biti. Ko god to pokušao, čini nasilje nad istorijom.
Koje su bile posledice Bontuove afere na političkoj sceni u kojoj su predstavnici vlasti uzeli novac namenjen izgradnji prve pruge u Srbiji? I kralj Milan Obrenović i Srpska napredna stranka drastično su izgubili poverenje naroda. Naprednjaci se od ovog udarca, u stvari, nikad do kraja nisu oporavili
Istorija nije čista nauka. Nije nauka u najstrožem smislu. Njen je metod nedovoljno pouzdan kako bi istoričarski nalazi uživali onaj stepen tačnosti koji zahtevaju prirodne nauke. Princip dokazivosti i princip proverivosti, u istoriji su daleko od apsolutno sigurnih. Ovo, razume se, ne znači da je istorija totalno relativistička, mada, prečesto, biva upotrebljena za potvrđivanje ili podupiranje određenog ideološkog stava ili nacionalnog osećanja. I religijska verovanja su imala, i imaju, prevashodnog uticaja na istorijsku verodostojnost.
Otud se postavlja prethodno pitanje. Hoće li ovi moji napisi biti sugestivni i pristrasni? Hoću li, bar nesvesno, čitalačku publiku navesti na svoju vodenicu? Mogu obećati samo jedno. Namerno je neću obmanjivati. Niti ću prećutkivati, kriviti ili izvrtati ono što činjenično znam. Ipak, voleo bih da moji budući članci na ovom mestu budu poučni. I poučni i otrežnjujući.
Danas će sutra biti juče. Kaže se da je stvarnost bremenita prošlošću, opterećena sadašnjošću i zagledana u budućnost. Ima u tome trun istine.
Mi smo, kao narod, pokazali tokom poslednjih decenija visok stepen nepoznavanja sopstvene prošlosti. Zloupotrebljavana je, krivotvorena, prikazivana tendenciozno. I tendenciozno i lažno. To je glavni razlog što smo udarili pogrešnom stazom i što doživljavamo poraz za porazom. Nikad glasnije busanje u srpske grudi i nikad više nacionalnih promašaja. Kolosalnih promašaja. Gubimo trku, vezu sa emancipovanim svetom, sa svojim korenima i pravcem kojim smo, uprkos svemu, onomad pošli.
Moja će uloga biti u tome da razbijam stereotipe i predrasude. Da na istoriju gledam trezveno, ako ne i objektivno. Uravnoteženo do mere mojih sposobnosti i mojih uverenja. Pišući istoriju decenijama, borim se sa sobom. U pokušaju da odgonetnem suštinu. Samu bit, zlatnu nit čovekovog postojanja. I postojanja i trajanja.
Bontuova afera – kontroverzna izgradnja prve železnice u Srbiji
Koja mi je tema prva na um pala? Ne znam ni kako, ni zašto, ali mi se sama javila. Radi se o pitanju izgradnje prve železnice u Srbiji ranih osamdesetih godina 19. veka i političke kontroverze koja je tom prilikom nastala. U našoj istoriografiji ovaj je događaj poznat kao Bontuova afera. Afera je izbila za vreme vladavine kneza Milana Obrenovića. Upravo u tom razdoblju, on se krunisao za kralja. Tim činom je Srbija od kneževine postala kraljevina.
Istorijski kontekst je bio ovaj. Godine 1881, Milan je sa Austrougarskom zaključio tzv. tajnu konvenciju kojom je obavezao i sebe i Srbiju na bezuslovnu poslušnost i lojalnost Beču, odričući se, u znatnoj meri, nezavisnosti Srbije u međunarodnim odnosima. U Srbiji je na snazi bio ustav iz 1869. po kom je izvršnu vlast držao monarh i vlada po njegovom izboru i pod njegovom kontrolom. Narodna skupština, čiji su poslanici birani u jednom poludemokratskom sistemu, imala je samo savetodavnu moć.
U takvim okolnostima, knez Milan je, preko posrednika, zaključio jedan zajam sa francuskim investicionim fondom (bankom) na čijem čelu se nalazio inženjer po obrazovanju, Pol-Ežen Bontu. Zajam se odnosio na izgradnju prve srpske železničke pruge. Celokupno finansiranje je preuzela Generalna unija s tim što je Srbija izdala svoje državne obveznice kao zalogu. U opticaju je bila, za ono doba, astronomska cifra od dva miliona franaka. Opozicija predvođena Pašićevim radikalima oštro je napadala Milana i njegovu vladu optužujući ih za potpisivanje štetnog ugovora i organizovanu korupciju. Bruka je pukla i istina izbila na videlo u trenutku bankrota Generalne unije, ne samo zato što su obezvređene državne obveznice Srbije, već i zato što je otkriveno da je Generalna unija bila puki paravan za bečku Lendesbank. Ko je sve od predstavnika vlasti uzeo pare ispod ruke nikad nije do kraja dokazano. Senka sumnje pala je, sasvim logično, na samog srpskog suverena i na njemu najbliže ministre. Tamna senka.
Kako je Timočka buna promenila Srbiju i naprednjake
Koje su bile posledice Bontuove afere na političkoj sceni Srbije?
I kralj Milan i Srpska napredna stranka koja je u tom periodu bila na vlasti milošću krune, a ne pobedom na izborima, drastično su izgubili i popularnost i poverenje naroda. Naprednjaci se, u stvari, od ovog udarca nikad do kraja nisu oporavili. Još nekoliko godina jesu formirali ministarske savete, ali se njihov kraj nazirao. Na drugoj strani, veoma je porastao uticaj Pašićevih radikala, što ih je ubrzano omasovljavalo čineći ih daleko brojčano najjačom političkom organizacijom u zemlji. Godine 1883. izbila je Timočka buna protiv kralja i vlade, uz ohrabrenje samog Nikole Pašića i njegovih partijskih drugova iz njegovog rodnog Zaječara i okoline. Buna je u krvi ugušena, što je dodatno unizilo ugled i srpskog monarha i Srpske napredne stranke. Potom je 1886. izazvan nepotreban rat protiv Bugarske, koji se okončao sramnim porazom srpske vojske u bici kod Slivnice. Naprednjaci su bili prinuđeni da odstupe, a formiran je liberalno-radikalni kabinet u više uzastopnih mandata. Najzad, u decembru 1888. izglasan je jedan slobodouman ustav koji je u Srbiju uveo sistem parlamentarne demokratije. Narodna skupština je postala zakonodavan organ, a vlada se formirala na osnovu skupštinske većine i bila direktno odgovorna skupštini. Uvedeno je gotovo opšte pravo glasa (za muškarce) sa minimalnim cenzusom u poreskoj obavezi.
Neće sve ići glatko u potonjoj deceniji i po. Kralj Milan je abdicirao 1889. u korist svog maloletnog sina Aleksandra. Aleksandar je izvršio državni udar 1894. uvodeći svoj lični režim. Bivši kralj Milan se u jednom periodu vratio u Srbiju, preuzeo komandu nad oružanim snagama, i vladao u sadejstvu sa sinom, sve dok nije došlo do razlaza. Sin je oca proterao iz Srbije.
Jedan kompromisan ustav, sa osetno ograničenijim ingerencijama dvodomnog parlamenta, usvojen je 1901. No, dve godine kasnije u oficirskoj zaveri pogubljeni su i kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga. Ubrzo je na snagu vraćen inoviran ustav iz 1888. pre nego što je novi kralj Petar Karađorđević iz Ženeve stigao u Beograd. Po dolasku, odmah je stražarno sproveden u Narodnu skupštinu kako bi dao zakletvu na ustav i potpisao je.
Srbija je definitivno zakoračila u političku modernost težeći svom evropskom idealu. Nažalost, ovo zlatno razdoblje u srpskoj istoriji kratko je trajalo. Nepunih deset godina. Dva balkanska, Prvi svetski rat i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem 1918. skrenuli su Srbiju s tog pravca. Jugoslovensko ujedinjenje plaćeno je skupo. Prvo je pala demokratija, zatim parlamentarizam, naposletku je ponovo uveden kraljev lični režim. Tad, januara 1929, svoju apsolutnu vlast proglasio je Aleksandar Karađorđević. Nikad više Srbija nije bila istinski demokratska.
Konstatujem ovo sa žaljenjem. I pustom nadom da ćemo demokratiju jednog dana dočekati.
