Opšti je utisak da predsednik “svih građana“ ne samo u poslednje vreme, ali naročito baš poslednjih dva meseca priča svašta, bez reda i poretka. Nepromišljeno, zlonamerno, uplašeno, kontradiktorno. Nekoliko poslednjih izjava povodom studentskih protesta, međutim, pokazuju i ograničenost uma, apsolutno nerazumevanje šta se i zašto oko njega događa. Reći da se žalost posle nečije smrti obeležava 40 dana i nikako više, te izgovoriti da ćutanje studenata i građana u ponoć oko Nove godine predstavlja čistu glupost s obzirom da se nesreća u Novom Sadu dogodila pre podne pokazuje da njemu namerno ili, slučajno, izmiče pravo značenje ćutanja. A upravo zbog tog simboličkog značenja tišina ga toliko razdražuje.
Rekla bih, ipak da je slučajno, jer neko ko je mladost proveo u navijačkim skandiranjima i makljažama, a studije bubajući gradivo koje nije razumeo ispuštajući sasvim iz vida šta zapravo pravo i pravda znače, te neko ko je ostatak života proveo mrzeći i hraneći svoj hipertrofirani ego bezgraničnom vlašću- taj neko nema kapacitet da shvati simboličko značenje stvari i događaja. Tišina nas podseća ne samo na smrt 15 ljudi ispod nadstrešnice, pale zbog korupcije i nestručnosti, već zato što svojim značenjem pokriva sve zločine ove vlasti počinjene poslednjih godina i što to shvataju mladi i pametni na kojima svet ostaje. Zato je ta tišina gromoglasna.
Neko ko je mladost proveo u navijačkim skandiranjima i makljažama, a studije bubajući gradivo koje nije razumeo ispuštajući iz vida šta zapravo pravo i pravda znače, ko je ostatak života proveo mrzeći i hraneći svoj hipertrofirani ego bezgraničnom vlašću- taj nema kapacitet da shvati simboličko značenje stvari i događaja
Simbol se izražava pojedinačnim a znači opšte, čulnom slikom koja iza sebe ima ideju. Pojedinačne smrti nevinih petnaest ljudi, ožaljenih, svakodnevno i masovno, tišinom prerasta u moćni znak i emociju koji referišu na razaranje svega vitalnog, vrednog, moralnog, zdravog i pametnog tokom dvaneastogodišnjeg bahatog vladanja ovim društvom. Sećanje na ovaj konkretan događaj je sećanje na sve koruptivne radnje, na saradnju sa najbrutalnijim kriminalnim grupama, na prećutkivanje smrti u Savamali, avionu, tenku, rudniku, zatvorima, školama, parkovima. Nosioci pobune, studenti, više su od određene društvene grupe. Oni simbolizuju protest prema uništavanju obrazovanja i neprekidnom pokazivanju prezira prema znanju i stručnosti kao posebno važnom koraku u rušilačkom pohodu vlasti prema svemu što garantuje istinski život i rast jednog društva. Tišina koja bode uši, pokreće srce, nagoni suze u oči je znak prezira i neprihvatanja svega onoga što je dovelo do rušenja nadstrešnice. Tišina je protest. Ona kaže: nećemo vas više, vi ste prošlost. Tišina je simbolični parastos svemu što je bilo, što je ubijeno i mrtvo delovanjem ove vlasti.
Sećanje na ovaj konkretan događaj je sećanje na sve koruptivne radnje, na saradnju sa najbrutalnijim kriminalnim grupama, na prećutkivanje smrti u Savamali, avionu, tenku, rudniku, zatvorima, školama, parkovima
Simboli su jači od batine, mnogo moćniji od blebetanja, makar ono dolazilo sa svih ekrana od najmoćnije osobe u državi. Ta osoba ne može i ne ume da shvati pravo značenje događaja, ali oseća da nešto nije u redu, a šta, ne zna, jer su simboli za nju neuhvatljivi. Opšti pojam pravde koju studenti neprekidno pominju ne može da pojmi um u kome postoje kobre, lojalisti i banditi i razne šeme manipulacije. Simboličko značenje tišine izmiče jer je suviše moćno i kao emocija, i kao stav, i kao želja, i kao gest. Ako bi se slučajno prepoznala simbolička dimenzija protesta tišinom, onda bi se verovatno shvatio i obim i dubina sopstvenih nepočinstava. Tišina ne pristaje na pretnje. Ona ne želi ni da vidi, ni da čuje onoga koji preti. A to boli!
