7. mart
London je Vavilon, grad na Zemlji koji je verovatno najpunija slika te planete u svemu dobrom i lošem što je uspela da kao skup civilizacija uradi do sada, ali pre svega kao slika neverovatne etničke i kulturne raznovrsnosti. U Londonu živi i svoje jezike govori oko 300 nacionalnosti i etničkih grupa. Razne tačke Londona tako postaju i fokusne tačke za razne kulturne interese.
Samo na kamenobac od Kings Kros stanice, u maloj ušuškanoj aleji sa jakim reminiscencijama na musavi Dikensov London, neupadljivo egzistira jedan od najuzbudljivijih world music prostora u britanskoj prestonici: Jamboree. I ime je neka vrsta znaka: iako u severnoameričkom slengu označava „super žurku“, poreklo reči je neodređeno i povezuje se sa različitim jezicima i tradicijama, od Hindi i Svahilija, do američkih urođeničkih plemena. Baš kako i priliči mestu: svačije je na najbolji mogući način…
U Jamboree-u se svakoga dana svira i peva, sve muzike i na mnogo jezika: i keltska, i latino, i engleski folk, i džez, i gospel, i klezmer… i, naravno, balkanska. Ni sâm nisam bio svestan koliko je u Londonu orkestara koji inspiraciju nalaze sa naših prostora, čak i kada nemaju naše muzičare. Muzika je ono što ih nosi. Ovo sve povrh sada već prepoznatih virtuoza kao što su Paprika orkestar u kome sviraju majstori poput Miloša Miloševića ili Rastka Rašića.
Repertoar je mešavina nama poznatog i nepoznatog, ali i dalje „poznatog“: isti ritmovi, slične melodije i isti valjajući neparni pulsevi – ono što su Turci zvali „aksak“ („ćopavi“) ritmovi – koji nam duše razvlače isto kao što harmonikaši razvlače svoje harmonike: Niška banja, Čae Šukarije, Užičko kolo i Ederlezi
Vikendom su u Jamboree-u „džem“ sesije u koje može da uskoči bilo ko. Ove subote, na balkanskoj sesiji u orkestru ima Britanaca, Mađara, Bugara, Rumuna, nekoliko muzičara sa Bliskog Istoka i, čisto da ne prođe bez nas, i naša ćerka.
Repertoar je mešavina nama poznatog i nepoznatog, ali i dalje „poznatog“: isti ritmovi, slične melodije i isti valjajući neparni pulsevi – ono što su Turci zvali „aksak“ („ćopavi“) ritmovi – koji nam duše razvlače isto kao što harmonikaši razvlače svoje harmonike: Niška banja, Čae Šukarije, Užičko kolo i, obavezno, Ederlezi – ozbiljna, kosmička hipnotika koja savija i valja prostor kao pogaču, čiji horski deo udara kao vruć malj po grudima, koji i totalne strance negde tera da se poluuznevereno osvrću oko sebe, pokušavajući da shvate šta im se to dešava i zašto je vazduh odjednom postao tako čudan… I svi dišu dublje.
Tragična je to muzika, čak i kad je vesela. Kao i naši balkanski životi, kao i sama paprika u nazivu našeg najpoznatijeg londonskog orkestra: i slatka i ljuta u isto vreme.
8. mart
Novi „nesvrstani“ su sada takozvane „srednje sile“ (middle powers): Britanija, Kanada, Australija, Indija, možda Brazil… a ako računamo i celu EU, onda u tome više nema ničega „srednjeg“ – pod uslovom da dotični igrači to shvate.
To je jedini blok koji može da se odupre malignoj multipolarnosti tri velike vojne sile: Amerike, Kine i Rusije. Ako ne budu shvatili da moraju zajedno, kao i u vreme „hladnog rata“, loše im se piše. Veliki sada opet jedu manje za doručak. Bivši kolonizatori sada i sami moraju da se brane od vojne ili ekonomske kolonizacije. Jedina snaga im je u brojnosti i slozi. I u jakim, pametnim liderima s progresivnom misijom, ne u tehnokratama čvrstoće kockice ratluka i s karakterom paškanata.
Dobro bi i njima sada došao jedan Tito…
10. mart
Zanimljivo je da najdublje i najozbiljnije dinamike Balkana najpreciznije opisuju farse.
Nekoliko decenija posle Šovinističke farse, film Svadba ponovo – uspešno, otkrivajuće i dosta dokumentaristički, ali i terapeutski – muze stereotipe našeg kulturnog bliznaštva sa Hrvatskom.
Film je do sada videlo preko dva miliona gledalaca, što ga čini jednim od komercijalno najuspešnijim na našim prostorima u modernim vremenima (ne računamo državno sponzorisane epopeje Veljka Bulajića). U Hrvatskoj je, koliko se zna, film i zvanično gledaniji od Titanika.
Večerašnja londonska premijera u legendarnom Odeonu na Lester Skveru – mestu najpoznatijih svetskih premijera – rasprodata je za jedan dan, što je svojevrsni rekord dvorane za filmove koji nisu holivudske megaprodukcije.
Film Svadba za Srbe i Hrvate nije samo komedija, već i terapija. Istresa iz naših ljudi, sudeći po gromoglasnom smehu dijaspore sa čitavog Balkana, mnoge frustracije, iritacije i emocionalne represije
Svadba za Srbe i Hrvate nije samo komedija, već i terapija. Istresa iz naših ljudi, sudeći po gromoglasnom smehu dijaspore sa čitavog Balkana (večeras se u publici čuo i makedonski, kao i svi akcenti srpskohrvatskog), mnoge frustracije, iritacije i emocionalne represije nataložene tokom decenija razornih trauma nanetih regionu od strane naših idiotskih, lopovsko-nacionalističkih i isto toliko farsičnih političara. Svadba je lako, ali neophodno i blagotvorno, otprašivanje naših identitetskih polica zaprašenih decenijama propagande.
Nekome će Svadba zasmetati zato što otvoreno i oportunistički gađa sve naše poznate kolektivne stereotipe. Međutim, kao što propagandisti dobro znaju, stereotipi su često samo banalne istine. Retko koji stereotip uspešno rezonuje ako u njemu nema makar i zrna društvene realnosti. A tih rezonanci je večeras bilo na „palete“. Kao i Šovinistička farsa, kao i Dragojevićeva Parada, kao i Državni posao, kao i Kusturučini i filmovi Steve Filipovića, svakome ko je odrastao i živeo u našim krajevima i prošao kroz naša turbulentna vremena, Svadba deluje i kao dokumentarni zapis; ovde, kao „home video“ jedne srpske i jedne hrvatske „elitne“ porodice u specifičnom ikoničnom trenutku njihovih, inače opulentnih, ali praznih života.
Kao i uvek, a i večeras, umetnost krpi i lepi i štepa ono što politika i religija cepaju i paraju i nema boljeg lepka od zdravog, gorko-slatkog smejanja na sopstveni račun. To je bila i poruka Dragana Bjelogrlića večeras: Svadba jeste zanatski vrhunska komedija, ali je mnogo više od toga i projekat pomirenja dva naroda koji su – gledano odavde, sa balkona londonskog Odeona i očima izmeštenim iz trovačnice balkanske svakodnevice – ista korpa hleba, piva, cigara i kondoma, u malo drugačijim pakovanjima.
11. mart
Istorija nas uči da su maligni lideri kao crne rupe: praznina sa enormnim gravitacionim poljem koja u sebe usisava sve što joj priđe, praznina koja proždire sve neoprezno, naivno i neurotično što u njoj vidi rešenje ili spas.
Naša masovna spremnost da verno, čak fanatički, sledimo ovakve ličnosti, više govori o nama nego o njima: „kriza sledbeništva“, kako je to nedavno nazvao politikolog Moizes Naim. Ne možemo da krivimo samo lidere, jer mi te lidere biramo i podržavamo, ili tolerišemo. Naša skolonost ka obožavanju i sleđenju ličnosti koje su emocionalni ekvivalent gradne oluje je razlog za većinu naših istorijskih i sadašnjih problema.
Mi smo postali deca, infantilizovani modernim medijima, radikalizovani društvenim mrežama, uplašeni brutalnošću neoliberalizma i neofeudalizma, deca koja se u mraku grčevito hvataju za bilo koga ko liči na mamu ili tatu. Ko god tvrdi da ima brza i jednostavna rešenja, i iznosi ih sa mnogo samouverenosti, deluje kao svetionik. Ali, kao što se dobro zna u psihologiji liderstva, samopouzdanje nije i kompetencija (confidence is not competence). Skloni smo da sledimo oštećene umove ili oportuniste, ne zbog rešenja koja mogu da ponude, već zbog nade. Nada je najjača droga.
Mi građani smo krivi: strah, trivijalnost i loša kontrola emocionalnih impulsa – trening kroz koji nas neoliberalizam propušta već mnogo decenija – traže svoj izlaz u likovima za koje glasamo, kojima verujemo i koje sledimo
Ništa novo ovde, stara ljudska tendencija koja predstavlja srž istorije. I heroji i zlikovci imaju iste obrasce inspirisanja sledbenika, samo sa drugačijim civilizacijskim predznakom. I Hitler i Čerčil su ljude motivisali svojom ličnom harizmom, i velikim istorijskim narativima, i vrelim jezikom, i „posebnom sudbinom“ svojih naroda u borbi „dobra i zla“ – samo je u jednome od njih seme ludila i samozablude bilo manje i manje destruktivno. I za svoj narod i za civilizaciju.
Nigde se to ne vidi drastičnije nego u nedavnom eksperimentu koji je uradio britanski Kanal 4 analizirajući DNK Adolfa Hitlera. Jedini verifikovani Hitlerov telesni uzorak je, ispostavilo se, parče tapacirunga sa sofe na kojoj je izvršio samoubistvo, natopljeno njegovom krvlju. To parče tkanine je američki pukovnik Rozvel Rosengren isekao svojeručno kada su ga ruski vojnici pustili u Hitlerov bunker nakon pada Berlina, da bi ga od njegove porodice kasnije otkupio Muzej Getisburga u Pensilvaniji.
To pokazuje još jednu neočekivanu istorijsku priču: koliko smo kao civilizacija naučno i tehnološki napredovali od tada; naučna fantastika je sada stvarnost: nekoliko mrlja telesne tečnosti otvara vrata u prethodno nezamislive nivoe analize pojedinca.
Kanal 4 je u pomoć pozvao genetičarku profesorku Turi King, koja je uspešno identifikovala posmrtne ostatke engleskog kralja Ričarda Trećeg, i eksperta za Naci Nemačku, istoričara Aleksa Keja sa univerziteta u Potsdamu.
Rezultati analize su spektakularni ne toliko po priči koju naši geni mogu da ispričaju, u ovom slučaju u velikom skladu sa drugim istorijskim izvorima, već – za mene – po tome što opet ukazuju na naše opšteljudske, često evoluciono oblikovane, kognitivne pristrasnosti i iskrivljenja koja dovode do toga da, kao masa, pravimo velike greške i sami sebe uvaljujemo u katastrofe.
Profesor King je pronašla da mutacije u Hitlerovom genetskom materijalu ukazuju na jaku mogućnost – u gornjih 1 odsto po izraženoj verovatnoći – da je bio na autističnom spektru, sa velikom verovatnoćom ka ADHD-u i šizofreniji. Dakle, ne dokazuje da je imao sve ovo, ali da je statistički vrlo verovatno da je mogao da ima.
Ono što je još više pouzdano – uključujući i medicinske izveštaje nemačkih lekara dok je bio u zatvoru pre uspona na vlast – je da je patio od Kalmanovog sindroma: genetske mutacije koja izaziva zakasneli pubertet i često kasno i nepotpuno „spuštanje testisa“. U oko 5 odsto dečaka ovo izaziva i ekstremno mali penis. Eto razloga zašto je jedna engleska propagandna pesmica za vreme rata ismevala „jednomudnog Hitlera“. Ovo takođe može da objasni i njegov bizarni (nepostojeći) seksualni život.
Najgori zaključak koji bi idiot iz ovoga mogao da izvuče je da su svi ljudi na spektru mali Hitleri ili izvor problema. Oni su takođe i geniji – kao Alan Turing, koji je doprineo pobedi protiv Hitlera. Porodične okolnosti, okruženje u kome smo odrasli, iistorijski momenat i ljudi kojima se okružujemo, sve utiče na to u kom pravcu ove „tendencije“ mogu da krenu.
Na nešto slično, bez genetike, je nedavno pokušao da ukaže i irski istraživač patoloških stanja na pozicijama moći Ian Hjuz za Univerzita u Korku (čiji je verovatno najslavniji diplomac glumac Kilijan Marfi).
U svojoj nedavnoj knjizi Poremećeni Umovi: Kako Opasne Ličnosti Uništavaju Demokratiju, Hjuz ne samo da objašnjava kako politika i sve druge pozicije moći privlače „mračnu trijadu“ (psihopatija, narcisoidnost, makijavelizam), već i šta se dešava sa našom civilizacijom sada, zašto smo počeli da ovakve ličnost ponovo dovodimo na vlast i koje su posledice toga za sve nas.
Hitler, Staljin, Pol Pot… ali i moderni ludaci, narcisi i monstrumi koje svakodnevno gledamo u vestima samo su nastavak duge linije opčinjenosti ljudske vrste fizičkom snagom, karizmom i moći. U svetu demokratskih pravila i globalne vladavine prava, ove tendencije su suzbijane
Hitler, Staljin, Pol Pot… ali i moderni ludaci, narcisi i monstrumi koje svakodnevno gledamo u vestima samo su nastavak duge linije opčinjenosti ljudske vrste fizičkom snagom, harizmom i moći. U svetu demokratskih pravila i globalne vladavine prava, ove tendencije su suzbijane; u svetu koji ih aktivno nagrađuje, imaćemo ih sve više, misli Hjuz (obavezno poslušajte podkast!), i sa time se, na žalost, slažem.
Mi građani smo krivi: strah, trivijalnost i loša kontrola emocionalnih impulsa – trening kroz koji nas neoliberalizam propušta već mnogo decenija – traže svoj izlaz u likovima za koje glasamo, kojima verujemo i koje sledimo. Nada uvek pobeđuje racio. Nada ima i svoju, tamnu, gadnu stranu. Slepa nada oslepljuje za realnost, za posledice naših odluka.
Najveći monstrumi su uvek u našim ogledalima.
12. mart
Indicije da su balkanski kriminalci skrivali kokain u srpskoj ambasadi u Portugalu stavlja smrt srpskog amabasadora Olivera Antića, padom sa morske litice, u malo drugačiji kontekst… a i simboliku mesta na kome se sve desilo, „Đavolja Usta“ („Boca do Inferno“) u vrlo mondenskom Kaškaisu. Đavo voli luksuz…
Da li bilo koga to još iznenađuje? Da li će nas iznenaditi i svašta što će se saznati u budućnosti? Srbija – kao i neke druge slične države – nije društvo u kome postoji sprega vlasti i kriminala, već kriminal poseduje sopstvenu državu. Nije to koruptivna veza; država je mehanizam, „vozilo“ za izvođenje kriminala, alat i platforma. Kriminal upravlja državom.
U našem stalnom laganju sebe, pretvaraćemo se da smo šokirani, iako duboko dole svi znamo da je za njih i takve sve to deo regularnog radnog dana
Kriminal državu poseduje kao što neko poseduje stan, auto, ili – u njihovom miljeu – ženu. Celo društvo je potopljeno i služi kriminalu, radi za njega. Restorani, kafei, hoteli, prodavnice, biznisi, infrastruktura, banke, državne institucije… Šta god da pipneš u takvoj državi, pipaš kriminal – sa časnim i malobrojnim izuzecima. Kada govorimo o privatizovanoj državi, ne treba zaboraviti da ova fraza ne znači samo zarobljenost države interesima kapitala, već – kao u našem slučaju – kriminala.
Državne institucije tako postaju i izvori prihoda i zaštite za kriminalni kartel na vlasti. Simbioza je potpuna. Pojam suvereniteta se u ovom slučaju menja i postaje samo pitanje očuvanja teritorije za obavljanje delatnosti, odbrana „našeg ćoška“, našeg „reketa“, rat se vodi kao i u svakom obračunu bandi: da se zaštiti biznis. Državna himna je samo zakletva „kapu di tuti kapi“.
Svakome ko razume prirodu našeg režima i ljude koje oko sebe okuplja ništa od ovoga nije novo. Tek će se saznavati. „Iznenađenja“ koja će isplivati na površinu ako režim padne će godinama puniti strane i sate medija.
U našem stalnom laganju sebe, pretvaraćemo se da smo šokirani, iako duboko dole svi znamo da je za njih i takve sve to deo regularnog radnog dana. Samo su im radne uniforme, menza i vozni park mnogo skuplji i bolje dizajnirani…
