18. mart
Kakav je osećaj biti protiv sopstvenog naroda?
Kakav je osećaj kada te izbacuju iz kafana ili ti skandiraju studentske slogane kada iz njih izlaziš, kada ti pljuju pred noge na ulici, kada te gađaju jajima, kada nos ne smeš da promoliš bez zaštite policije, kada ti se slike povlače po društvenim mrežama hvatajući te na delu, kada te kao Tipsarevića u Majamiju „dinstaju“ na elitnim tribinama, ili kao Šapića filetiraju kao suši pred japanskim gostima?
Kakav je osećaj da više nisi poželjan, da ti se prostor bahatosti i privilegija ubrzano smanjuje, kao i ti, kao i svest o sopstvenoj veličini? Kako psiha reaguje na izopštenost, na porugu, na vređanje, na prezir?
Nekoliko je uobičajenih načina i svi su vidljivi u ponašanju režimlija.
Jedan je da se još dublje beži u halucinaciju moralne i ideološke superiornosti. Stavovi se učvršćuju, betoniraju, radikalizuju, spremnost za kompromis vetri, mozak ne dozvoljava da se ličnost surva u samoprezir i pokajanje i umesto toga sve većom brzinom gradi želju za osvetom, za gaženjem izazova, za ponižavanjem, za obračunom… Ekstremi to više nisu, sve su normalniji i čak opravdaniji. Druga strana, što je više prezira, sve više zaslužuje to što će joj se desiti…
Drugi je još dublje potapanje u „moje“ pleme, u isti taj režim od koga je stečena tolika vajda, zbijanje redova zarad fizičke i svake druge zaštite. Još veće obožavanje Vođe, još veće angažovanje „na terenu“, sigurnost u aparatima sile, policiji, tužilaštvu, skrivanje iza propisa, dekreta i štitova interventne brigade. Kao i gore, još veća posvećenost, još veća radikalizacija, još veći ekstremizam i skrivanje u grupi…
Treći način je pripremanje odstupnice, kao što se vidi sa nekim koalicionim partnerima režima. Igraju i dalje za njega, ali verbalno i ponašanjem tu i tamo daju na znanje narodu da nisu možda baš toliko lojalni, da nisu lancima vezani za režimski tenk, da nisu oni baš toliko kao „oni“ i da se za svaki slučaj, ako režim zaista padne, to treba da uzme u obzir. Da se besu otupi oštrica. Da mogu da kažu „pa evo i ja sam bio na protestima“, makar i formalno, makar i kao cinično pozorište za osiguravanje sopstvene guzice od hirova sudbine.
Četvrti je najbanalniji, jer su i zlo i herojstvo banalni u smislu da ih čine obični, „regularni“ ljudi. Na strani režima, ti ćute, blesavo se osmehuju kada ih vređaju na ulici ili pred kamerama, smotaju svaki sendvič i svaku kintu koja im se pruži, kriju lica šakama ili kapuljačama, pokušavaju da nestanu, da se utope u pejzaž, da se ne vide, sem kada treba da se naplati, da se nešto ućari, da se ni po čemu ne zapamte jer život je kurva i danas ti malo daje, a već sutra počne da se sveti. Oni se nikada ništa nisu pitali, oni samo slušaju naređenja, oni gledaju u zemlju i ćute, mutavi za vreme, za istoriju, za sopstveni narod, utrnuli za život i nadu….
Poslednji su profesionalci. Kriminalci, sumnjivi „biznismeni“, podvodači, dileri, navijači… Ništa lično, samo se brani „reket“. Kinta radi, ko plati klati, zna se odakle vetar duva, pusti to brate, a i super je šorka, šta da radim s tim čekićem, mora malo da se „provoza“, ej bre radim za državu, „kerovi“ su s nama, kinta, brate, kinta…
„Ako hoćeš da znaš kakve su neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih, nevinih ljudi po zatvorima a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti nabolje kazati.“
Zato meni „Ćacilend“ zvuči pogrešno; previše mi je to slatko, naivno, previše podseća na saharinsku, alanfordovsku, ublaženu, infantilizovanu, diznijevsku verziju pakla. Za mene je to „Ćacišvic“: koncentracioni logor srpske propasti u koji su uterane i žrtve i mučitelji, podmićivanjem, pretnjama, obećanjima ili samo prilikom da budu „neko i nešto“.
Tačno prekoputa stana Ive Andrića, pljujući na sên našeg nobelovca, srpska Kirka iz njegovog komšiluka napravila je obor sa svojim poslednjim preostalim svinjama, ograđenim – kako i priliči – olupanim, štrokavim traktorima.
Da li bi, kao što ide priča, nobelovac na ovaj prizor reagovao isto kao i kada ga je sobarica jednom zatekla na balkonu – dok je radio na Ćupriji – drhteći i mrmljajući sebi u bradu: „To je strašno! To je užasno!“Koliko bi, da je „Ćacišvic“ video sa svog prozora, Andrić bio užasnut intelektualnom i estetskom bedom srpskog krimonacionalizma, primitivizmom, prostaklukom i mrakom, živim, smrdljivim i gadnim dvojnikom svoje Proklete avlije, tu nadomak njegovog balkona, u parku nevinog naziva i strašne, tragične sudbine?
„Ako hoćeš da znaš kakve su neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih, nevinih ljudi po zatvorima a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti nabolje kazati.“
24. mart
Uprkos njihovim skupim odelima i štucovanim bradama, uprkos luksuznim automobilima, uprkos naduvanim usnama i ocrtanim obrvama, uprkos kič putovanjima u Dubai i svetlucavim koktelima, estetika režima je musavost i raspad.
To se najbolje vidi po nekadašnjoj zgradi SIV-a (jugoslovenskog Saveznog izvršnog veća – „yugospeak“ za Vladu), sada poznate kao Palata Srbija. Kakva zemlja takva i palata.
Tito je ostavio blistavi, ispolirani kamen na kome nije bilo ni fleke. Belina kamena je bila u fantastičnom kontrastu za zelenilom kojim je okružena. Elegantne konture ispružene zgrade su projektovale rafiniranu zvaničnost toga doba, koja je sada zamenjena tupom, musavom birokratičnošću i mrzovoljom. Čitava zgrada odaje utisak neopajane komode, nekada stilske, na koju već dugo pada prašina.
Nije to slučajno. Režim je briga samo za svoj džep. Zgrada je već napravljena, pa nema mnogo ugrađivanja, a i zašto bi održavali „Titovu zgradu“? Fasada je prokrezavila nekako, pukotine su vidljive sa bulevara, omatorila je i posivela, vidi se da nije više ponos vlasti nego neželjeni relikt prošlosti, neka vrsta moranja, nevoljnosti, samovoljnosti i nedostatka brige za pristojnost, brige za projekciju jedne uređene i pristojne države sa zanimljivom istorijom.
I estetika oglasa za stanove u Beogradu na vodi i sličnim novomafijaškim naseljima je estetika turbo-folka ili estetika Volstrita. Staklo blista sa daljine, da se vidi, arhitektonski „štras“ za ispraznu elitu kojoj je površina jedina dubina za koju znaju…
Pare i pažnja su sada na Savi, ne na Dunavu. Staklo je u modi, ne kamen, „dubaistički“ pejzaž šablonske arhitekture koja se promoviše oglasima u kojoj je svaka osoba očigledno milioner ili njihova (njegova) glamurozna zavisna osoba. I estetika oglasa za stanove u Beogradu na vodi i sličnim novomafijaškim naseljima je estetika turbo-folka ili estetika Volstrita. Staklo blista sa daljine, da se vidi, arhitektonski „štras“ za ispraznu elitu kojoj je površina jedina dubina za koju znaju…
26. mart
U toku je lov na kičme, kaže jedna moja poznanica…
Potpuno predvidljivo, prvi znaci ozbiljnog ugrožavanja režima doveli su do jedine reakcije za koju takvi režimi znaju: eskalacije sile.
Kičma je najveći neprijatelj autoritarnima jer uobičajeni metodi podmićivanja i zastrašivanja ne deluju. Kičmu, kada nađe jake razloge da se uspravi, teško je ponovo saviti; može samo da se polomi: otkazima, pre svega, za one koji rade u državnim službama, ili bukvalno, na ulici, za one koji su van domašaja uobičajenih pipaka režima.
Ljudi s kičmom su užas za represivne sisteme. Kičma je zaraza koja se mora sprečiti pre nego što se pretvori u političku epidemiju. Koliko sistem izgleda nemoćan, bedan i neefektivan kada se suoči s nekim kao Milica Skorić koja se i tokom policijskog privođenja na protestu kod Đeram pijace smeje i hoda uspravne kičme, kao slobodna osoba, lakog tela i bistrog pogleda.
Na njenom radaru se to privođenje, čin male građanske žrtve u borbi za bolje društvo, uopšte ne registruje. Njena kičma je jarbol za zastavu, njen osmeh je zastava. Njen duševni mir u momentu lične i kolektivne drame je duševno rastrojstvo za vlast. Uspravnu kičmu ne savija strah – odvratan, gadan, razjarujući fenomen za one koji govore samo jezik sile.
Mnogo više od besa ili vređanja, ništa toliko ne izluđuje siledžiju kao ignorisanje.
30. mart
Da li iko više zna kako izgraditi bolje društvo?
Na koju ćemo stranu, kada režim ode?
Studenti znaju, ali neće da kažu, misle jedni…
Studenti ne znaju, ali neće da kažu, misle drugi…
Studenti ni sami nisu sigurni, i oni su podeljeni, misle treći…
Sve što se hoće je da „institucije rade svoj posao“.
Ali, koje institucije i koji posao?
Da tužioci tuže i sudovi sude – ali kome?
I u Turskoj i u Gruziji, sudovi sada rade prekovremeno. Ali ne sa dobrom namerom.
Ako je osnovna pretpostavka da to važi za lopove, siledžije, narko-dilere, korumpirane političare i službenike – za sve vrste kriminala, a ne za građanske aktiviste i novinare – onda govorimo o sistemu koji se zove liberalna (ne libertarijanska) demokratija.
Ako se zalažemo za jednakost pred zakonom, transparentne institucije, poštovanje Ustava, poštovanje prava radnika, slobodne medije i slične koncepte, opet govorimo o istom.
Ako želimo „civilizovano građansko društvo“, pa… ima samo jedan poznat politički način da ga napravimo. Kao i gore.
Ako smo svi jednaki pred zakonom onda „Prajd“ više nije problem. Onda i musliman može da bude premijer ili predsednik države. Ako je po Ustavu crkva odvojena od države, onda ne bi trebalo da bude veronauke u školama. Ako smo ponosni na to što su studentski protesti „ujedinili region“, onda nam ekonomsko i političko pripadanje tom regionu treba da bude primarni cilj.
Demokratija nasuprot autoritarizma; Evropa nasuprot nacionalizma. Nemoguće je studentski protest pretvoriti u specifičan rezultat bez političkih odluka i političkih poteza. Čak i da do smene režima dođe silom, na ulici, spontano, kao reakcija na njegovo sve ogoljenije nasilje, „dan posle“ mora da ima u sebi političke ideje i odluke
Sve su ovo politički izbori. Sve su ovo ideološki izbori.
Demokratija nasuprot autoritarizma; Evropa nasuprot nacionalizma. Nemoguće je studentski protest pretvoriti u specifičan rezultat bez političkih odluka i političkih poteza. Čak i da do smene režima dođe silom, na ulici, spontano, kao reakcija na njegovo sve ogoljenije nasilje, „dan posle“ mora da ima u sebi političke ideje i odluke. Koje? Da li studenti to znaju? Da li su spremni da se oko toga dogovore? Da li imaju dovoljno jedinstva da gledaju u istom pravcu?
Potpuno razumem da je iz propagandno-komunikacionih razloga i zarad postizanja šire društvene koalicije, sada pametnije ćutati o tome. Previše je narod pocepan na međusobno isključive opcije. Studentski metanarativ narodnog pomirenja baziranog na potisnutim emocijama ventiliranim kao podrška „našoj deci“ se do sada pokazao kao uspešna mobilizaciona taktika. Ali taktika nije strategija. Strategija je zbirni cilj svih taktika: u ovom slučaju, kako izgraditi bolje društvo od ovoga koje imamo. Inače se taktike pretvaraju samo u performans.
Kao što kaže jedan od otaca moderne poslovne strategije, Rodžer Martin, „strategija je izbor“. Dejvid Ogilvi je još radikalniji: „strategija je žrtvovanje (drugih opcija)“. A nebiranje je takođe izbor, iako ne deluje tako…
Ako nam je izbor prosvećena demokratija bazirana na jednakosti, transparentnosti i funkcionalnim institucijama koje će ovo braniti (a pozivam bilo koga da proba da ispuni studentske zahteve u bilo kom drugom političkom sistemu) onda bi trebalo da svako može da na protest dođe sa evropskom zastavom. Niko ne treba da bude vređan i pretučen zbog toga, jer… za to se u suštini pešači i protestuje.
Kao što sam već rekao nekoliko puta, ne treba nama nikakva zvanična podrška Evrope; ona će doći kada studentska opcija pobedi politički. Znam da mnogi ne vole ovo da čuju; da Evropi zameraju na licemerju, kao da nije takođe licemerno u isto vreme i želeti i ne želeti da nam se mešaju u unutrašnje stvari. Hoćemo da Evropa smeni Vučića, ali nećemo evropsku rodnu i polnu jednakost? Hoćemo da se Evropa odrekne režima, ali mi nećemo da se javno odreknemo onih koji Evropi prete ratom i koji podržavaju taj isti režim? Opet bismo hteli da nam „ćale“ reši problem, ali da nas posle toga ostavi na miru?
Kao i mi, ni Evropa nije monolitna stvar; i tu ima korumpiranih i nesposobnih, ali i onih dobronamernih, onih koji podržavaju protest i demokratske promene kod nas. Kao što i Srbija ne znači samo AV režim već i stotine hiljada na ulicama protiv njega, tako i Evropa za nas ne bi trebalo da znači samo podršku za rudarenje litijuma i stabilokratiju po svaku cenu. Ako mi sada cilj našeg besa i istorijsko osećanje osujećenosti, koje režim već decenijama zloupotrebljava vrlo efektivno da nas ubije u pojam, okrenemo ka Evropi, onda je to novi autogol koji će pokazati da mi kao narod jednostavno nismo u stanju da razmišljamo racionalno, da ćemo najbolje naše interese braniti IZ Evrope. Moderna geopolitička situacija zahteva vrlo jasan izbor: Amerika, Rusija, Kina ili Evropa. Sami ne možemo, a kada sedimo na više stolica, sve je jasnije, muda su nam u procepu.
Da opet citiram Ramba Amadeusa, naš cilj je da postanemo Evropa, sami. A onda je ulazak u nju lakša stvar, biciklom ili ne.
1. april
Na međunarodni dan budala i ludiranja, videh i vest o novoj državno podržanoj grupi za „saradnju“sa rasejanjem (ili dijasporom, što neki iz rasejanja ne vole kao izraz), sastavljenu od tvrdih nacionalista („patriota“, kako vole da sebe zovu, jer drugi, jelte, to nisu…) i osnivača paramilitarnih jedinica, predvođenu ministrom istog portfelja koji je, koliko čujem, po struci konobar.
Toliko o tome.
U međuvremenu, masovna srpska dijaspora koja je pobegla od tih istih „patriota“, paramilitarnih jedinica i konobara koji postaju partijski ministri, održava svakoga vikenda širom sveta skupove podrške studentima, lobira svetske institucije i medije da obrate pažnju na dešavanja u zemlji, organizuje tribine po svetskim univerzitetima i, sada, dočekuje i pomaže studentski biciklistički karavan slobode koji putuje za Strazbur, zemlju po zemlju i grad po grad.
Ne verujem da će ta režimska grupa za „saradnju“ biti mnogo raspoložena da priča i o tome.
