10. oktobar
Najbolji način da se opišu svi koji danas rade u obrazovanju je – „sekularni monasi“.
Moraju da veruju u nešto veće od svakodnevnog… da imaju osećaj poziva, vokacije, više svrhe… moraš da patiš i da se zadovoljiš malim… život ti je rad, rad i rad, dugi dani bavljenja drugima, ne sobom… drugi su tu samo kao kazna i test trpljenja i vere… nemaš para i od tebe se ne očekuje da ih imaš. Sve što ti ostaje je nada.
Jedan od velikih paradoksa neoliberalizma je da se bazira na znanju, a potcenjuje i njega i one koji ga prenose – sem ako može da se komercijalizuje i mnogo naplati. U srži ove ekstremističke ideologije je da mrzi državu i njenu potencijalnu progresivnu ulogu u društvu, mrzi egalitarnost i osećanje zajedništva – sem ako se ne izražava kroz komercijalni trend, modu ili drugu potrošački definisanu „grupu“.
Zato su osnovne i srednje škole u većini neoliberalnih sistema poluraspadnute, kao i njihovi obrazovni rezultati, kao i životi edukatora u njima. Zato su fakulteti pretvoreni u biznise koji opstaju samo ako mogu da se takmiče na (međunarodnom) tržištu, ako postanu „brendovi“, ako privlače one koji mogu da priušte svemirske školarine – koje onda služe privlačenju malog broja visokoplaćenih akademskih zvezda, koje onda doprinose izgradnji fakultetskog brenda… i tako dalje, u istom začaranom krugu.
U međuvremenu, sve što nije deo ove „zvezdane“ priče za generisanje profita, pati. Male plate, veliki zahtevi; eksploatacija bazirana na osećanju misije profesora. Sekularni monasi, verujući u bolji svet, u ideal, koji žrtvuju sebe za viši cilj.
Neki drugi sistemi, ne otvoreno neoliberalni u drugim društvenim aspektima, boluju od ideološke zaraze i beslovesno kopiraju neoliberalne obrazovne modele u kojima neprivatizovana i egalitarna društvena infrastruktura – a obrazovanje je najvažnija od svih – pati i strada jer joj je teško izračunati „vrednost“ – sve dok se ne pomisli na negativnu društvenu vrednost neobrazovane populacije.
Zato nam tih nekoliko prosvećenih i racionalističkih enklava poput Skandinavije ili Singapura i deluju toliko bizarno. Tu, gde se najbolji studenti regrutuju za obrazovni sistem; gde su edukatori dobro plaćeni; gde je sistem složen po principima moderne nauke i uvida nedostupnih čak i pre dvadesetak godina, i stalno evoluira; gde se obrazovanje jednostavno poštuje, na mnogo jasnih i praktičnih, svakodnevnih načina. Jedan od njih je da reč učitelja ili profesora ima veću težinu pred zakonom, administracijom i državom uopšte. Gde zaslužena diploma, posebno visoka, ima magično upisano vrednosno značenje.
Loše obrazovanje je takvim vladarima polisa osiguranja, odbrana, močvarni šanac oko njihovog zamka, prepun živog blata i haosa; šanac koji samo malobrojni, tada već previše slabi i umorni za borbu, mogu da pregaze
Ali, ima i gore. Ima sistema, a i nama su poznati, gde se ubijanje obrazovanja radi namerno, kao metodologija vladanja i kontrolisanja stanovništva. Lakše je vladati prostima. Lakše je manipulisati neobrazovane. Lakše je potpaliti neprosvećene. Loše obrazovanje je takvim vladarima polisa osiguranja, odbrana, močvarni šanac oko njihovog zamka, prepun živog blata i haosa; šanac koji samo malobrojni, tada već previše slabi i umorni za borbu, mogu da pregaze.
Obrazovanje za njih mora da bude pustinja nekompetencije i ideološke ostrašćenosti, prostor kontrole i indoktrinacije, nešto što – ako već mora da postoji – mora da se radi s jezuitskim fanatizmom. U ovom scenariju, obrazovanje ne sme da ima pozitivan efekat, a ako ga i ima, mora da bude funkcionalan, ne diskurzivan, ne kritički – i obavezno ideološki obojen.
U oba slučaja, plamen – sve više plamičak – prosvetljenja je danas na mnogim mestima samo slaba sveća koju teškom mukom neguju malobrojni sekularni monasi potopljeni u veru u beskonačnost ljudskih potencijala, ne samo zarad boljeg sveta, već i zarad iskupljenja sopstvene duše.
12. oktobar
U trenucima opšte zbunjenosti, kada nešto veliko i istorijsko padne ispred nas i ne znamo kako da ga definišemo, kada nas politika izneveri svojim praznim tehnokratskim frazama, mi se okrećemo piscima i pesnicima da nam daju reči koje to opisuju tako da ga ne samo razumemo, već i osetimo u kostima.
Takva je sada sudbina čuvene rečenice izraelskog pisca Amosa Moza o sukobu Izraela i Palestinaca: problem je toliko težak za rešavanje jer je u pitanju „sukob dva prava i dva kriva“. Obe strane su u pravu u nečemu i obe strane su u krivu u nečemu… Nema jedne unitarne, moralno superiorne istine koja sedi samo na jednoj strani.
Dosta se sada pominje ta Mozova rečenica, ali od strane onih racionalnijih, koji zaista žele trajno rešenje. Nažalost, oni su sada, tako izgleda, i dalje u manjini. „Biblijska osveta“ trenutno izgleda kao jedina poruka koju zaraćene strane žele da pošalju jedna drugoj.
13. oktobar
Daleko sam od takozvanih teorija zavere (koje i nisu teorije, već u najboljem slučaju sulude hipoteze bez ikakvih solidnih dokaza) koliko to uopšte može biti striktni racionalista koji je bazično tkanje sveta video i svojim očima i tu mašinu za tkanje – i u dobrom i u lošem smislu – i sam vozio jedno vreme. Istina je mnogo prozaičnija nego što to misle „teoretičari“, ali je zato i užasnija…
Zato počinjem da mislim da pored osnovnog postoji i dodatni razlog zašto globalna politička elita nije u stanju da reši izazov koji civilizaciji postavlja „platformska ekonomija“ i njene paukove „društvene“ mreže. Osnovni razlog je da ne mogu sve dok se kreću u granicama neoliberalizma, posebno onog koji svoju moć crpi iz ultraradikalne američke varijante – gde je većina platformi i bazirana. To se jednostavno tamo ne radi, u sistemu koji trenutno legalno, a dugoročno ni politički, nije u stanju da kontroliše krupni finansijski i tehno kapital.
U neoliberalnom sistemu koji mladim generacijama ne može da ponudi ništa od onoga što je socijalna demokratija mogla njihovim očevima i dedovima – stabilno zaposlenje, solidne plate, pristojan život u predgrađima i stalno rastuću potrošačku moć – društvene mreže su distrakcija od radikalnog organizovanja
Drugi razlog je povezan, ali je suptilniji. U neoliberalnom sistemu koji mladim generacijama ne može da ponudi ništa od onoga što je socijalna demokratija mogla njihovim očevima i dedovima – stabilno zaposlenje, solidne plate, pristojan život u predgrađima i stalno rastuću potrošačku moć – društvene mreže su distrakcija od radikalnog organizovanja.
Nove generacije su izgubile pristup svim tim resursima. Sa dolazećom klimatskom katastrofom, tek će ih izgubiti. Sve što ostaje su distrakcije, „izduvavanje“ mentalne i emotivne energije na beskonačne trendove, mode, kulturne ratove i opijanja beskrajnim dozama adiktivnih sadržaja. Atomizovani, izolovani, kobajagi povezani… Društvene mreže kao brana protiv revolucije, kao rešetka za rasipanje energije.
Da li će nove generacije, pre svega na Zapadu, biti dovoljno mudre da shvate ovu igru? Ili su generacije treniranja impulsa za tržište i za horizont primarnosti profita i individualnosti postale toliko korozivne da je progresivno zajedništvo sada samo bajka?
14. oktobar
Pre dva dana je u sali srpske crkve u Londonu svoj roman Mika predstavila Jelena Angelovski, spisateljica, profesorka srpskog jezika u Švajcarskoj i majka dece koja žive na dva jezika.
Mika je lep roman, nominalno za decu, u stvari za sve, deo edicije „Azbučni red“ koju je u „Službenom glasniku“ pokrenuo prerano otišli Goran Petrović. Ideja je intrigantna i kreativna: svi romani u ediciji imaju istu strukturu – trideset poglavlja, i svako počinje jednim slovom azbuke.
Miku treba pročitati. Ali ono što je meni lično bilo zanimljivo i za šta nisam znao (a to je samo moja krivica) je Jelenina druga knjiga koja je te večeri takođe bila dostupna: Štelovanje glave.
Štelovanje krstari istom teritorijom kao i moj Čaj od šljiva, samo u drugoj zemlji. Zanimljivo je da smo i Jelena i ja odabrali neobične, čak bizarne, zemlje za novi život. Švajcarska je, kao i Engleska, na mnogo načina Evropa koja nije Evropa…
Delimo još jednu stvar: induktivno razmišljanje, posebnu senzitivnost za fenomenologiju i prepoznavanje većih principa u pojedinačnim dešavanjima. Nema u knjizi mnogo esencijalizma, ali ima civilizacijskog promišljanja istog tog fenomena Saidove „imigracije kao fikcije“ koju treba dešifrovati i pročitati. A deca joj daju još jedan poseban akcent…
Jelena to radi lakom rukom, vrlo šarmantno i duhovito. Slično onome što sam ja pokušao da uradim u Čaju, Jelena radi u Štelovanju: prikazuje da multikulturalnost uvek znači dva ogledala – jedno je zemlja u koju smo došli, drugo smo mi. Istina je negde u kombinaciji te dve refleksije.
Za mene, vrlo lep dodatak domaćoj komparativnoj literaturi dijaspore.
16. oktobar
„Far right is far wrong“ – fraza je koja dobija na popularnosti u Britaniji.
Ponovo sam u Beču, ponovo u asocijacijama, ali ovoga puta obojenim poslednjim austrijskim izbornim rezultatima na kojima je „duboka“ desnica isplivala na vrh.
Opet kombiji sa imenima naših majstora po ulicama, opet utisak da sam u Beogradu i Novom Sadu u istom trenutku, opet table s nazivima ulica u Frakturu – nekada smatranim „pravim nemačkim pismom“ dok ga nacisti nisu zabranili 1941. pod optužbom da je „jevrejsko“ i prešli na Tannenberg…
Jedino što je sigurno jeste da će neki amoralni oportunista ili ideološki fundamentalista, opet, kidnapovati nacionalni ponos za ličnu korist
Upravo ove table, sa ovom pričom iza sebe, govore o našim svakodnevnim borbama za naše kolektivne duše. Beč je internacionalni grad, ne samo jedan od najvećih srpskih, sa mnogo neevropskih lica na svakom koraku: u brojnim etničkim restoranima (i glavnom železničkom stanicom sa svojim restoranskim pasažom kao mikrokosmosom ovoga), u osoblju u radnjama, u taksijima, na ulicama…
Utisak je pomalo londonski, ali sa vrlo tipičnim srednjoevropskim vizualima.
Šta je dakle, Beč, šta je Austrija? Šta želi da bude? Koliko će strah od drugih, od „najezde“, od „razvodnjavanja naše kulture i naših vrednosti“, biti jak, koliko će refleks stada u nesigurnim vremenima – a on nabuja baš u takvim vremenima – prevladati i ošamutiti i opiti tog arhetipskog „malog čoveka“, i sô i meso društvenog lonca koji ponekad proključa u čorbe svakakvih ukusa, ali uglavnom na vatri koju i potpale i potpiruju oni koji ta jela ne jedu.
Austrija i cela Evropa bore se između užasne istorije oblikovane tragičnim greškama i neizvesne budućnosti ograničene nejasnim, nesigurnim idejama.
Jedino što je sigurno jeste da će neki amoralni oportunista ili ideološki fundamentalista, opet, kidnapovati nacionalni ponos za ličnu korist.
