25. april
Prisluškujem na Terazijama telefonski razgovor mladića koji šeta ispred mene i prijateljima opisuje kako su dva penzionera spopala njegovog drugara u troli, zbog bedževa koje je imao na jakni. Nazivali su ga zaluđenim glupakom, jadnikom i budalom. U jednom trenutku, izgledalo je, bili su spremni i da krenu u fizički obračun.
Još jedan dan u Beogradu, verovatno i na mnogim drugim mestima u Srbiji. Prošlost i budućnost opet licem u lice, prošlost reži na relaksiranu budućnost, strahovito joj je odbojna ta prirodna lakoća odbijanja da se pasivnost i mrtvilo, ma koliko tragični i ružni bili, dovode u pitanje.
Duhovno i idejno mrtvi nemaju budućnost, samo želju za što dužim trajanjem sadašnjice. Ustajalost je pitanje identiteta; promena je napad na ličnost, na mene, na sve što sam bio i što mi je malo ostalo, jer znam da u novom nema mesta za mene. Sada me On mazi i tepa mi, časti ponekad takođe, važan sam mu, važan sam nekome… U novom svetu nisam niko, samo tužna, olinjala, sažaljenja dostojna olupana školjka koja ama baš ništa ne razume, ništa ne zna, ništa ne može da dâ tom novom svetu… a ako stvari krenu po lošem, može i sve da izgubi.
Gubitnici se strašno plaše da izgube sve što su već izgubili.
29. april
Mlada devojka, skoro dete, već mesecima potopljena je u dramu i u tragedije.
Kao student veterine, na rukama je nosila kuju koju je autobusom pregazio vozač koji se bezobzirno probijao kroz proteste. Pas joj je bukvalno umro na rukama.
Vozila je biciklom do Strazbura, dan i noć, sa svojim kolegama, u jednom od najvećih i najvažnijih novih srpskih hodočašća, u pokušaju da se sile našeg sveta umile da pomognu narodu da napravi bolju budućnost.
Onda je, mučki, od pozadi, bez ikakvog povoda, bez najave, uprkos pokušaju naroda da to spreči, raspaljena pendrekom po glavi ispred novosadskog DIF-a. Otac, koji je takođe udaran, i prijatelji su je onesvešćenu preneli u bolnicu.
Koliko bola može da istrpi jedna mlada devojka, i kako procesuje taj bol? Da li joj dođe da se povuče u sebe, da se okane zemlje u kojoj živi i ode u neku bolju ili da se još više učvrsti u želji da tu zemlju konačno promeni? Da ne može da sačeka da se vrati među svoje kolege, među energiju i optimizam dugo čekane promene? Hoće li je smrt na njenim rukama i bol i modrice i iscrpljenost hiljadu kilometara pedalanja iscrpeti ili otvrdnuti, raspasti ili sastaviti u još jaču ličnost? Ne znam, ali znam da je „policajac“ koji je to uradio izgubio pravo da se smatra čovekom.
Koliko bola može da istrpi jedna mlada devojka, i kako procesuje taj bol? Da li joj dođe da se povuče u sebe, da se okane zemlje u kojoj živi i ode u neku bolju ili da se još više učvrsti u želji da tu zemlju konačno promeni?
Ako je tačno da je On toliko toga izobećavao raznim opasnim tipovima, da se „zadužio“ kod raznih globalnih i lokalnih „kamataša“ i da mu je život u opasnosti ako to sada ne može da ispuni, onda očekujemo još više poteza očajnika koji neće izaći na dobro.
A za životinje u panciru koji zabalave na svaku priliku da polome kosti nekom detetu, jedno upozorenje: ništa nikada nije sakriveno dugo, jednom kada zaštita nestane. Vetar istorije je neumoljiv. Ta crta, jednom kad se podvuče, ne može da se izbriše. A onda…
30. april
Kao i mnogo šta drugo trenutno u Srbiji, Evropa potpuno ignoriše šokantnu pojavu u sred Beograda, tačno ispred Saveznog parlamenta. Nigde trenutno u Evropi nema ničega sličnog. Da ima, bilo bi na naslovnim stranicama svih EU novina, u svim TV biltenima, na svim društvenim mrežama.
Tačno ispred sedišta vrhovne vlasti (nominalno i ustavno, ali kod nas ne i faktički), postavljen je paravojni (parabojni?) kamp. U neobeleženim velikim belim šatorima borave neki nepoznati veliki ljudi u crnom. Niko, zvanično, ne zna ko su. Samo su nešto mnogo ljuti, mrštavi, opasni…
Ono što procuri, čak i od policajaca koji su u kontaktu sa kampom, je da su mnogi od njih „lica poznata policiji“; muškarci, a izgleda da su samo ili drastično pretežno muškarci, koji ne pričaju mnogo, ali zrače mnogo tu opasnu tišinu nevolje u pripremi. Priča se da se i međusobno potuku; svrbe ih pesnice; priča se da se i svašta konzumira; priča se i da nisu goloruki…
Sve ovo je misterija samo za naivne. Dobro se zna i ko su i čemu bi trebalo da posluže. Bataljon Orki za odbranu Saurona. Barad-dur ne sme pasti…
U komšiluku, medved reži i u našem pravcu, zmaj uvek preti vatrom ako se uznemiri, narandžasti orangutan u svojoj beloj rupi preti svima. A Evropa? Ona trenutno mutira iz lenje tromosti posle dugotrajne paše u nešto drugo, nešto što izgleda agilnije i pokretnije
Malo pomalo, režim nasilje gura u rasplet naše situacije. U toku je igra lisica protiv lasica, vukova protiv vidri, zmija protiv mungosa. Šlemova i štitova protiv… pa, samo mladog mesa i kostiju. Očigledno opasnog protiv neočekivano otpornog.
U komšiluku, medved reži i u našem pravcu, zmaj uvek preti vatrom ako se uznemiri, narandžasti orangutan u svojoj beloj rupi preti svima. A Evropa? Ona trenutno mutira iz lenje tromosti posle dugotrajne paše u nešto drugo, nešto što izgleda agilnije i pokretnije. Da li dovoljno brzo i u šta tačno, videćemo…
30. april
Kada pljuneš svetu u oči, nije iznenađenje ako ti on uzvrati.
Ne, ne mislim na naš srpski inat koji nas je toliko koštao u novijoj istoriji. Mislim na Ameriku.
Novi fenomen u turizmu se zove „izbegavanje Jenkija“ (Yankee avoidance), ili što bi rekli klinci na ulici, „Jenkiji, dvojka“. Putovanja u Ameriku, i turistička i poslovna, drastično se smanjuju.
Sve zbog Trampa i opasne klime koju je doneo sa sobom, zbog atmosfere kvazifašističke opresije u kojoj putnici u Ameriku sada moraju da brišu svoje postove sa društvenih mreža ako su na razne načine bili kritični prema narandžastom manijaku (ne pada mi na pamet da putujem tamo, pa me baš briga…) ili Americi.
Američka imigracija ni u takozvanim normalnim vremenima Obame nije bila mnogo prijatna, što i sam mogu da svedočim, ali se to sada pretvorilo u rusko-korejsku strahovladu u kojoj sadistički imigracioni oficiri, kako im se ćefne, mogu nekoga da zadrže i čak uhapse, bez nekih velikih razloga; dovoljno je da im nismo simpatični. I onda pravo u brutalne ćelije sa golim betonom. Desilo se to nedavno i (belim) Englezima i (belim) Kanađanima… a sa drugačijom bojom kože rizik je još veći.
Zbog toga su u martu ove godine putovanja opala za više od 11% u odnosu na prošlu godinu, više od 17% za putnike iz Zapadne Evrope (skoro 30% odsto za Špance i Nemce) i preko 30% za automobilske prelaske iz Kanade. Buking hotela u Njujorku za drugu polovinu godine je opao za 20%. Jenkiji, dvojka.
Američka imigracija ni u takozvanim normalnim vremenima Obame nije bila mnogo prijatna, što i sam mogu da svedočim, ali se to sada pretvorilo u rusko-korejsku strahovladu u kojoj sadistički imigracioni oficiri, kako im se ćefne, mogu nekoga da zadrže i čak uhapse, bez nekih velikih razloga
A tek će da bude, kukaju turistički „radnici“ u USA, koje će sve to koštati, po projekcijama, bar deset milijardi dolara ove godine. Čak 80% Amerikanaca takođe planira da smanji ili prilagodi svoja putovanja po zemlji ove godine, zbog ekonomske neizvesnosti, pa će to dodati na pritisak.
Pošto vuk ćud neće da promeni, očekujmo cunami sjajne američke propagande koja će u najboljem stilu „vesterna“ mitologizovati zemlju i njene čuvene destinacije. Propaganda je sve što populisti znaju, a nema većeg, bolje finansiranog i dugotrajnijeg populizma od marketinga.
1. maj
Pa da li nam je baš toliko stalo do roštilja, majku mu! Koliko roštilja smo već proždrali i koliko nam još treba?! Neka druga vatra i neki drugi roštilj se sada duva od strane studenata i od građana koji su uz njih. Tu se provodi Prvi maj.
Ne možemo da slavimo praznik rada u zemlji koja je obesmislila i rad i struku i znanje i dostojanstvo radnika i svaku vrstu dostojanstva građanina. Praznik rada je praznik jednakosti i praznik borbe protiv represije. Nije vašarska pijanka.
Ako za Prvi maj nismo sa studentima ili na građanskim zborovima, nismo ni za rad, ni za radnike, ni za dostojanstvo rada, niti taj Prvi maj zaslužujemo…
