28. decembar
Gledajući predsednika Srbije u poslednjih nekoliko nedelja, sve više se podsećam sjajne knjige Sve je bilo zauvek, sve dok više nije, antropologa Alekseja Jurčaka o raspadu Sovjetskog saveza.
Dok je u SSSR-u izgledalo do poslednjeg trenutka da je sistem večan, a kolaps je svima došao kao iznenađenje, mi ćemo izgleda tog iznenađenja biti pošteđeni. Znaci sloma sistema su svuda oko nas, interno i internacionalno.
Predsednik Srbije je sada talac u sopstvenoj zemlji, u sopstvenom gradu, odsečen od naroda i od realnosti svojom psihopatologijom, sve manjim krdom sikofanata koji mu hrane iluzije jer se od njih još bogate, sve otvorenijom falangom kriminalaca kojima je rad za režim sada jedini način da ostanu na slobodi. Predvodnik je – mada je to bilo očigledno odavno, samo se sada još više izoštrava – samo manjeg krda „mufljona“, trofejnih mufljuza koji negde liče na bizone, negde na hijene, uglavnom na volove, ali sve manje na ljude…
On više nigde ne sme da kroči bez bataljona Žandarmerije oko njega, čak ni u mali Bački Petrovac, još jedna tužna bina njegove sve olinjalije pantomime. Sada je važno imati što manju binu da bi on na njoj izgledao veći i jači – taj bataljon tamo izgleda kao vojska – mala scena je sada potrebna za projektovanje hipernaduvanog ega. Na velike scene on više nema pristup.
Isto to se desilo i u Ćacilendu danas, na dan studentskog prikupljanja glasova građana za organizovanje vanrednih izbora. Više od 400 punktova na preko 100 lokacija u Srbiji je odjednom postalo nedostižno za njegovu do sada svemoćnu partiju, nemogući organizacioni poduhvat koji pokazuje koliko mu se leglo rasulo, koliko su mu se birači osuli, koliko mu se reputacija nesuđenog oca nacije – na kraju, samo oca stravične i smrtonosne korupcije – prosula.
Predsednik Srbije je sada talac u sopstvenoj zemlji, u sopstvenom gradu, odsečen od naroda i od realnosti svojom psihopatologijom, sve manjim krdom sikofanata koji mu hrane iluzije jer se od njih još bogate, sve otvorenijom falangom kriminalaca kojima je rad za režim sada jedini način da ostanu na slobodi
Dok su građani u kolonama satima čekali da se potpišu na studentskim štandovima, protiv njega, on se okružen kordonima naoružanih legionara usudio da se pojavi samo u smrdljivom i štrokavom „Padinjaku u parku“, specijalnom odeljenju Zabele u prirodi u kome boravak kao nagradu dobijaju kriminalci sa dobrim vladanjem: u ovom smislu definisanim kao poslušnost Gazdi. Svaka sikofancija je sada dobrodošla – od naroda je više ne dobija – makar i lažna, robijaška.
Nije smeo na ulice, nije smeo da razgovara sa narodom koji nije doveden iz provincija autobusom „po službi“, nije sposoban da ljudima pogleda u oči, da priđe štandu i da građane – nepotcenjivački, nesarkastično, nepatronizujuće, neuvredljivo – pita zašto to rade, šta bi on to trebalo da popravi da bi i oni popravili svoje mišljenje o njemu. Zna on vrlo dobro da je to nemoguće, posebno za njega. Jednostavno, takav je. Ako se narod s time ne slaže, ako ga narod više ne voli, utoliko gore za narod.
Njegova „zemlja“ su sada masovni mediji koje i dalje kontroliše, veštačka, virtuelna realnost koja ne zahteva specijalne naočari, samo specijalni mozak, prostor koji je frekvencijski i dalje veliki, ali je fizički mali; tesna, mračna studija sa svojim klimavim scenografijama koje se ofiraju čim im čovek priđe bliže i nije više podložan magiji ekrana, intimni, zdudani prostori u kojima dekoltei napirlitanih voditeljki pod utiskom (i pod svačim još) deluju još dublje, njihov jezik tela još više flertujući, dok tesni sakoi njihovih zadriglih muških kolega i njihove navijačke frizure „na opasno“ deluju smirujuće, bezbedno, „ispravno“…
U svojoj glavi i u tim studijima on je zauvek… sve dok više nije.
30. decembar
Sada znamo da evolucija – kao i veliki društveni mehanizmi – deluje po principu „poremećene ravnoteže“ (punctuated equilibrium): duži periodi stabilnosti, prekinuti velikim, paradigmatičnim promenama koje drastično menjaju postojeće stanje.
Promene u dominantnim životinjskim vrstama (od reptila ka sisarima), političkih i ekonomskih sistema i drugim „sistemima“ tokom dužeg vremenskog perioda se dešavaju tako što se ili energije promena postepeno sakupljaju dok ne postane neumitno da se, poput erupcije, radikalno realizuju, ili se nešto desi u okruženju što drastično promeni pravila i teren igre. Kao taj asteroid za dinosauruse… kao digitalna tehnologija za SSSR… kao kolaps SSSR-a za Istočni Blok… kao bombardovanje za Miloševića… kao nadstrešnica za SNS.
Odvikli smo se od šireg demokratskog aktivizma, od širih koalicija zajedničkog delovanja, jer su nas naši režimi istrenirali da o aktivizmu razmišljamo samo kroz NVO optiku, samo kao nešto što radi mali broj „zaluđenika“, koji su pri tome, možda, i strani plaćenici
Isto je i sa evolucijom delovanja studentskog pokreta. Od samog početka, veliki i paradigmatični momenti promene društvene i političke klime u zemlji bili su praćeni trenucima tišine i prividne neaktivnosti. „Estetika labuda“: mirno i dostojanstveno na površini, dok ispod noge frenetično rade…
Mnogi su se, nakon inicijalnih masovnih, ikoničnih skupova i hodočašća narodne katarze, zabrinuli za dalje planove studenata. Imaju li ih? Šta je sledeće? Šta je posle? Zašto se ništa ne dešava da se iskoristi momenat?
Građanski zborovi su u početku bili zbunjujuća ideja proširenja aktivizma i na same građane, pre svega zato što na to nismo navikli. Odvikli smo se od šireg demokratskog aktivizma, od širih koalicija zajedničkog delovanja, jer su nas naši režimi istrenirali da o aktivizmu razmišljamo samo kroz NVO optiku, samo kao nešto što radi mali broj „zaluđenika“, koji su pri tome, možda, i strani plaćenici. Narodni aktivizam je bio otupljen sveprisutnom propagandom i dugogodišnjom opštom apatijom u kojoj je izgledalo da je sve besmisleno (da su naši režimi „zauvek“…)
Onda se pokazalo da zborovi i nisu tako loši i da su postali neformalni centri građanskih aktivnosti širih razmera, prva armatura novog društva posle mnogo godina.
Onda je opet došla pauza i nekoliko emotivnih skupova čisto da se održi plamen… do akcije potpisivanja zahteva za vanrednim izborima pre dva dana.
I, opet, energija se podigla, broj potpisa je spektakularan, novi i važan kvalitet je broj starijih građana koji su bez straha, očigledno vrlo namerni, stajali u redovima da „se potpišu“. Mnogo je raznih (uglavnom tajnih) istraživanja javnog mnjenja kod nas u poslednje vreme, očigledno je svima stalo da očitaju puls naroda, ali ova akcija je jedno od najvećih – i to javnih – kvalitativnih istraživanja možda i ikada kod nas. Svaki štand je bio jedna fokusna grupa, sa u proseku oko hiljadu učesnika.
Režim deluje sve slabije, sve izgubljenije i zbog toga, sve agresivnije. Ostaje da se vidi šta će to značiti na ulici ukoliko izbori ne budu opcija. I da li će evolucija naše promene tada doseći tačku u kojoj će joj se dodati još jedno slovo na početku
Četiri stotine hiljada građana smatra da su izbori najbolji način da se reši pitanje sveopšte krize u zemlji. To je referendumski nivo učešća. To ne može da se ignoriše.
Režim će, naravno, upravo to uraditi, panično gurajući društvo u pravcu lažnog mira, kupujući vreme za još pljačkanja i završetak megapljačke pod nazivom Expo i nacionalni stadion. Ali, tendencija je da je svaki novi poremećaj našeg prividnog ekvilibrijuma još radikalniji, sa još više naroda i još više želje za promenom.
Nova studentska punktuacija naše žabokrečine sada dobija čvršće i politički definisanije oblike. Manje je sumnje u „sledeće korake“. Režim deluje sve slabije, sve izgubljenije i zbog toga, sve agresivnije. Ostaje da se vidi šta će to značiti na ulici ukoliko izbori ne budu opcija. I da li će evolucija naše promene tada doseći tačku u kojoj će joj se dodati još jedno slovo na početku…
31. decembar
Nema jurnjave oko „dočeka“ u Londonu, nema te grozničavosti „da se lepo provede“, blama da „nemamo gde za doček“, opsesije šminkom i garderobom i sličnih gluposti neprirodnih jednom introvertu i matorom ciniku koji je konačno našao grad u kome se oseća komforno… Manje-više, dan kao i svi drugi.
Napolju je mraz, prvi put ove godine smo gulili led sa auta, Škotska i Severna Irska imaju ledeni talas sa snegom… Parkovi u Londonu, obično mirna i sigurna mesta, posebno oni na brdima sa kojih se vidi centar grada i brojni vatrometi, biće zatvoreni, zbog bezbednosti. Previše je noževa među siromašnim mladim muškarcima…
Britanija je u depri, nova vlada se nije baš pokazala, komunikacijski je zaprepašćujuće nekompetentna, zemlja je u vrlo lošem stanju i nikome nije jasno šta je plan da se iz toga izađe. Nema nacionalnog konzensusa oko bolno potrebnih novih stanova, boljih bolnica i škola, energetske politike koja bi smanjila cene struje i grejanja, ekonomske politike koja bi podigla standard i opšte intelektualne matrice i mašte za poboljšanje društva u drugoj četvrtini 21. veka.
Britanija je u depri, nova vlada se nije baš pokazala, komunikacijski je zaprepašćujuće nekompetentna, zemlja je u vrlo lošem stanju i nikome nije jasno šta je plan da se iz toga izađe
I to malo ulične dekoracije za Božić, skromnije nego u vesela vremena Tonija Blera, ne podiže raspoloženje već još jače podseća na sve što je moglo, a nije, i sve što ne bi trebalo, a jeste. Kao i novogodišnje seoce u Ćacilendu…
Lepe želje za 2026, u Londonu, ne pevaju tako lepo i istinito kao pre. Lepše su i verovatnije, sa buđenjem naroda u Srbiji.
1. januar
Godina treba da počne sa herojima, da je obeleže i da je inspirišu.
Dosta sam već citirao Hanu Arent o tome da je zlo zaista banalno, i da nema skorašnje veće potvrde od toga od sadašnjeg srpskog režima i njegovih satrapa i Ćacilenda.
I heroizam obično dolazi od običnih ljudi, ali je baš zbog toga, zbog ljudske prirode koja je brza na korist, i mnogo ređi i zaslužuje mnogo više časti.
Ispravno je Vreme odlučilo kada je za ličnost godine proglasilo Dr Nenada Lajbenšpergera, konzervatora u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture koji je uprkos strašnim pritiscima odbio naredbu režimlija da zgradu Generalštaba izbriše iz registra zaštićenih kulturnih dobara. Po cenu, navodi se, da ostane bez posla ili „nešto još gore“.
Drugim rečima, Dr Lajbenšperger je stavio glavu na panj. Gledao je gangsterima u oči i nije trepnuo. Kao ni njegove brojne kolege. Ostaje da se vidi kako će se završiti ovaj slučaj sa međunarodnim reperkusijama, ali za istoriju ostaje čin lične hrabrosti nasuprot činovima ličnih podlosti režimskih mufljuza.
Svi smo mi kapisle potencijala, posebno snažne kada smo zajedno
Svi smo mi kapisle potencijala, posebno snažne kada smo zajedno. Mnogo smo važniji nego što i sami mislimo, posebno nego što nam naši predatori stalno govore, da nas spreče da se organizujemo i mi zarežimo na njih, umesto samo oni na nas.
Istim pravcem, a to su moji drugi heroji za početak godine, idu i učenici 5. Beogradske gimnazije koji su u praksi pokazali kako se osvešćeni pojedinci bore protiv mita i korupcije: kada im je „ćaci“ profesorka – da bi ih podmitila da prekinu sa protestima – svima poklonila veće ocene, oni su to odbili.
I opet, priroda režima se vidi i u ovom primeru: ne zna se i ne može ništa drugo sem podmićivanja ili pretnje. Režim i njegove sluge nemaju više nikakvu sposobnost razgovora ili dogovora jer u njihovom svetu ne postoji pojedinac, samo podanik, i to onaj bedan, koji bi za sitno prodao i rođenu porodicu i njenu budućnost.
U susretu sa ličnostima, mufljuzi su impotentni.
2. januar
Kišova Enciklopedija mrtvih je, iznenađujuće, postala intelektualna paradigma za novu akademsku disciplinu koja se bavi „digitalnim posmrtnim životom“ (digital afterlife). Još jedno naše poznato ime koje oblikuje razmišljanje sveta.
Kišovu priču je u ovom smislu upotrebio Karl Uman, profesor na švedskom Upsala Univerzitetu i autor knjige o „Posmrtnom životu podataka“ (The Afterlife of Data).
Šta se zaista dešava sa svim našim tragovima, postovima, videima, podkastima, lozinkama i svim drugim digitalnim podacima – našim „digitalnim ličnostima“ – nakon naše smrti, posebno ako nismo te lozinke podelili sa našim naslednicima? Ko ih kontroliše? Ko je njihov „vlasnik“?
Zapanjujuće je, ali većina zakonodavstava na planeti, uključujući i najrazvijenije zemlje, nema ovo u svojim propisima. Suštinski, sve to je vlasništvo privatnih platformi na kojima smo ostavili sve te sadržaje. One i dalje na tome mogu da prave profit, na razne načine, ili da ograniče pristup.
Za nekoliko decenija, broj profila umrlih korisnika Fejsbuka će biti veći nego živih. You Tube i Instagram idu u istom pravcu… Moderna vremena su nas odvojila od mrtvih jer su ih sklonila daleko od naših domova, u posebna mesta koja zovemo grobljima, ali u prethodnim civilizacijskim vremenima naši preci su i fizički bili sa nama, zakopani ispod i u zidovima kuća. Nikada nisu odlazili iz naših života.
Internet i društvene mreže su sada to vratili na nove načine, a veštačka inteligencija – sa svojim sve većim mogućnostima kloniranja lika, glasa i razmišljanja individua – to pretvara u novu digitalnu nekromantiju. Umro sam, ali sam i dalje tu, i sa mnom može da se priča… „Industrija digitalnog posmrtnog života“ (Digital Afterlife Industry – DAI) se formira sve brže, u cilju novih izvora profita.
Digitalne platforme su ta nova enciklopedija mrtvih. Istovremeno, one su i najveća arhiva ljudskog ponašanja i razmišljanja koju smo ikada kreirali, sa do sada neviđenim stepenom granularnosti, gde su egzistencije i elita i običnih ljudi zabeležene u neizmernim slojevima detalja
U Kišovoj priči, ta fiktivna enciklopedija sadrži apsolutno sve informacije o svakoj osobi koja je ikada živela. Digitalne platforme su ta nova enciklopedija mrtvih. Istovremeno, one su i najveća arhiva ljudskog ponašanja i razmišljanja koju smo ikada kreirali, sa do sada neviđenim stepenom granularnosti, gde su egzistencije i elita i običnih ljudi zabeležene u neizmernim slojevima detalja. Koji se sve civilizacijski uvidi kriju u tome, šta bi na svemu tome mogli da zaključe budući istoričari, sociolozi, antropolozi, psihijatri, statističari i drugi naučnici? To nikada ranije nismo imali…
Naša kolektivna civilizacijska istorija sedi i spektakularno se dnevno umnožava na milionima servera razasutih po planeti, u vlasništvu kompanija koje se mogu pobrojati na prste jedne ruke. Oni odlučuju šta će da sačuvaju od ove zajedničke civilizacijske tekovine i šta – i koga – da brišu kada im ponestane mesta ili investicija. Oni su vlasnici naših digitalnih ličnosti i „digitalnih posmrtnih ostataka“ (digital remains). Budućnost naše kolektivne istorije, kako je sumorno zaključio Uman, je privatizovana.
Ne znajući, Danilo Kiš je ne samo nama već i čitavom svetu ostavio analogiju koja osvetljava granice i paradigme razmišljanja o toj našoj budućoj istoriji. Ako je uopšte bude.
