4. oktobar
„Ovaj konobar je kao antibiotik – pojavljuje se na svakih šest sati“, kaže Tarikov otac, na šta Tarik i ja eksplodiramo…
Kroz velike staklene prozore pored nas, valterovski noćni pejzaž Sarajeva, neonska ravnica koja čudno, odatle sa Zmajevca, podseća na Las Vegas. More belih svetlosnih čioda u mekoj čoji noći, akcentovane bleštećim reklamama sa šoping centara i treptavim crvenim tačkama signalnih svetala na visokim zgradama i kranovima.
Tarik, rođeni Sarajlija iz mahale, najbolji je vodič kroz grad za koga ja znam. Ne samo da zna istoriju, već i svaki kamen, kuću, vakuf, džamiju, han, tržnicu i radnju – i njihove priče. Zna ko i dalje na Baščaršiji radi kujundžiluk svojom rukom, a ko sahane, ibrike i džezve uvozi iz Turske. Gde su skrivene bašče i čajdžinice.
Jedna od njih, kod Džirla je nešto najpribližnije Narniji u stvarnom životu, najviše zbog minijaturne veličine samog prostora i čitavog svemira životne priče svetskog pustolova Džirla – fizički apsolutno izgubljenog člana grupe Grejtful Ded, koga verovatno još traže po Americi. Duga bela kosa i štucovana brada, iskre u očima, zakošeni, ali beskrajno šarmantni osmeh i telo vitko i pravo kao strela. Danas je sav u višnja boji, uber-cool gradski mačak u stilskom duksu i trenerci koji govori neki svoj jedinstveni strani jezik koji, za divno čudo, svi stranci razumeju!
Tarik i on kao da su rođena braća. Meni pridržava jaknu na način koji je nemoguće odbiti a da ne bude uvreda.
Ispred čajdžinice, dve mlade strankinje sede i heklaju „alfresko“, vrlo popularna stvar trenutno među mladim generacijama na Zapadu. Internetom kruži „mema“ iz nekog gradskog prevoza gde buljuk sredovečnih i starijih žena sedi u vagonu i bulji u mobilne dok mlada osoba na kraju vagona stoji i hekla. Em korisno, em „tihovanje“…
U čajdžinici smo mi i momak iz Perta. „Daleko si od kuće, druže“, kažem ja. „Vala jesam“, kaže on. Na engleskom, naravno; ono „vala“ je „indeed“ i samo u Sarajevu znači „vala“ umesto uobičajenog „zaista“. Džirlov planinski čaj je fantastičan.
Tarikov otac, i sam oličenje zdravlja uprkos godinama, nekada је boravio u Britaniji na stručnoj obuci za kompjuterske sisteme, i odatle nosi mnogo priča koje su nam sada zajedničke. Rat je preživeo jer je nekada opravljao televizore i drugu elektroniku, pa je u ratu popravljao radio-stanice. Inače ga ne bi bilo jer je u nedostatku oružja na početku njemu bilo određeno da pogine kao topovsko meso…
Sarajevo (a i Srbija) je jedan od najvećih evropskih primera surovosti geografije, jedne od najbazičnijih i najvećih surovosti u našim životima baš zato što je toliko arbitrarna. Par sati vožnje severno, južno i zapadno (za Srbiju i istočno) i u Evropi si, zvanično. Minijaturna stvar u planetarnim okvirima, i nemilosrdno, bespogovorno, besmisleno surova u lokalnim.
Mnogo istraživanja pokazuju da je najjači parametar za određivanja kvaliteta nečijeg života mesto rođenja, geografski.
Sudbina, to je atlas.
5. oktobar
U istorijskim periodima kao što je sadašnji, kada se menjaju civilizacijske paradigme, kada kao što kaže Gramši, „staro umire a novo još nije rođeno“; „u interegnumu u kome se pojavljuje mnoštvo morbidnih simptoma“, postoji čitava trka u metaforama i analogijama koje pokušavaju da objasne šta se dešava (nekada i zašto).
U početku smo koristili izraz „postmoderno“, u opštem smislu relativizacije svih prethodno fiksnih sistema vrednosti; Liotar govori o smrti „velikih narativa“ kao što su globalne religije i ideologije, ali uspon neoliberalizma kvari jednostavnost ovog mišljenja ne samo zbog svoje globalne rasprostranjenosti, već i zato što njegovi libertarijanski branioci u svemu sem u nazivu podsećaju na religijski kult. „Kriza kasnog kapitalizma“ je još jedna opisna etiketa.
„Staro umire a novo još nije rođeno“… Umeđuvremenu imamo mode, „meme“ i TikTok trendove kao očajničke pokušaje da u naše živote, makar i zakratko, ubrizgamo makar malo osećaja stabilnosti, pravca i smisla, da postoji nešto čvrsto – ma koliko trenutno – na šta možemo da oslonimo našu egzistenciju
Poznati sociolog Zigmund Bauman ima trenutno najupotrebljavaniju metaforu: „tečna modernost“ ili „tečna vremena“ (liquid modernity), koju je Umberto Eko ugradio i u naziv knjige svojih eseja o „tečnom društvu“. U takvim vremenima je sve, uvek, u stanju promene, u previranju, u nedostatku fiksnih parametara, u kovitlacu bez jasnih kontura, što znači u stanju nesigurnosti, nestabilnosti i anksioznosti.
„Staro umire a novo još nije rođeno“… Umeđuvremenu imamo mode, „meme“ i TikTok trendove kao očajničke pokušaje da u naše živote, makar i zakratko, ubrizgamo makar malo osećaja stabilnosti, pravca i smisla, da postoji nešto čvrsto – ma koliko trenutno – na šta možemo da oslonimo našu egzistenciju.
„Tečno društvo“, rastakanje ekonomske, političke i društvene stabilnosti zbog sadejstva tehnologije, ideologije i klimatologije, priziva prodavce brzih sigurnosti i večnih istina, koje su najčešće naše biološke, plemenske, impulsne i hormonalne istine: ljudi se evolutivno nisu promenili i u trenucima straha – a danas živimo u takvom – instinktivno beže u pleme, u pećinu i u bilo koju priču koja, ma koliko neverovatno, obećava laka rešenja.
„Zmijsko ulje“ nikada nema tačku iscrpljenja.
7. oktobar
Balkan, Sicilija i mnoge slične sredine imaju taj zanimljiv fenomen, takozvane Gugl babe: zabrađene staramajke koje po ceo dan sede ispred kuće, skeniraju život oko njih i lica koja ga čine i znaju sve tajne svog kraja, svačiju kuću, svačije avanture, veselja, zavisnosti i probleme.
Momentalno, ti totemski čuvari društvenog uređenja znaju ko je nov, ko je pijan, ko je krenuo u štetu ili se iz nje vraća, šta je novo u kraju i, čak, šta se sprema… Njihova memorija je algoritamskog tipa, magične regresione analize koje u svemu vide obrasce, veze, narative, zaključke i sudove. „Gugl babe“ su često glavni izvor ogovaranja i reputacionog rizika i s njima je uvek pametno biti ljubazan i na „rukoljub“.
Društvena strana ljudske prirode izražena u tendenciji da nadziremo jedni druge u mnogim sredinama se tretira kao nešto negativno, nepoželjno, vredno podsmeha ili kritike. Kao lošija strana naše prirode.
Zato mi je interesantno kako su Englezi pokušali da od ove karakteristike našeg društvenog ponašanja naprave nešto društveno korisno, da otupe reputacionu oštricu zabadanja nosa u tuđe stvari, stigmu ogovaranja i svega drugog što bazdi na ugrožavanje tuđe privatnosti – onoga što poznati engleski idiom zove „gvirenje kroz zavesu“ (curtaintwitching).
Društvena strana ljudske prirode izražena u tendenciji da nadziremo jedni druge u mnogim sredinama se tretira kao nešto negativno, nepoželjno, vredno podsmeha ili kritike. Kao lošija strana naše prirode
Kao praktičan narod koji u principu ne voli konflikte (kao još jedan način izbegavanja kontakta s drugima), Englezi su našli način da pozitivno „preimenuju“ ovaj fenomen. Njihova veština u marketingu je i ovde pomogla.
Šema komšijskog osmatranja je ozvaničena i institucionalizovana pod nazivom „Komšijska pažnja“ (NeighbourhoodWatch). Mada se izraz „watch“ u ovom kontekstu najčešće prevodi kao „nadzor“, ovde mu se duševno pripisuje značenje „brige“, „paziti na nekoga“. Komšije se zvanično registruju za šemu na vebsajtu i dobiju nalepnice koje stave na prozore. Da drugi znaju da pazimo… briga i upozorenje u jednom.
Pošto je emocija podloga svakog uspešnog marketinga, razlozi upotrebljeni za ovaj pozitivni „spin“ su bezbednost i razvoj duha lokalne zajednice. Dobro je, smatra se, da komšije paze jedni na druge; veliki je ovo grad, svašta u njemu može da se desi; najbolje je ako se nevolja spreči, ne leči; ako loši ljudi znaju da je naš kraj pod nadzorom nas koji živimo ovde; da nikakve nepodopštine neće proći neprimećeno, neprijavljeno i, nadamo se, nekažnjeno.
Zanimljiv koncept: palanka kao bedem civilizacije…
9. oktobar
Za četrnaest godina vladavine nekompetentne i ideološki ostrašćene neoliberalne vlade u Britaniji, stvari su u skoro svakom aspektu života otišle nagore, ponekad i šokantno. Čuveno osećanje „fer-pleja“, tako prisutno među britanskom srednjom klasom, kao da je izvetrilo. Utisak je da sada svako pljačka svakoga, posebno firme potrošače.
Za razliku od Balkana, ovde se to radi fino, u rukavicama, što je još perfidnije. Pljačka s osmehom na licu i obaveznom frazom – koja je sada postala univerzalni primer predatorske licemernosti – „da nam je vaše poverenje vrlo bitno“. Najčešće se to radi kroz takozvane mračne obrasce (dark patterns) ili mračne prakse.
Nedavno smo obnavljali osiguranje auta i shvatili da veoma poznati i voljeni „agregator“ ponuda za osiguranje sada po automatizmu skladišti i pamti broj naše kreditne kartice (za ovo obično treba eksplicitna dozvola) i automatski obnavlja osiguranje za sledeću godinu – sem ako se aktivno ne otkaže. I za jedno i za drugo je potrebno zvati korisnički centar, a iskustvo govori da je za ovakve situacije proces namerno dizajniran da bude komplikovan, mukotrpan i iscrpljujući. Da više njih odustane. U marketingu se to zove „mračna frikcija“.
Bilo koji poziv korisničkom servisu sada počinje dugim iščitavanjem pravnih klauzula čiji je cilj ili da smanji bilo kakvu pravnu odgovornost firme ili da upozori na pravne posledice za potrošača ukoliko ne uradi stvari onako kako je predviđeno kompanijskim pravilima. Poziv korisničkom servisu je sada kao poziv sudu da čujemo šta se dešava s našim slučajem… Očigledno, ili je zaštita profita postala najvažnija stvar na svetu ili smo mi, potrošači, počeli da varamo i lažemo, što jeste trend i još jedna posledica rasturanja nekada napredne zemlje. Uglavnom, oba scenarija.
Za razliku od Balkana, ovde se to radi fino, u rukavicama, što je još perfidnije. Pljačka s osmehom na licu i obaveznom frazom – koja je sada postala univerzalni primer predatorske licemernosti – „da nam je vaše poverenje vrlo bitno“
Britanija, posebno Engleska, sve više podseća na onu Dikensovu: galopirajuće siromaštvo, ekstremne socijalne razlike, okrutni, srednjоvekovni zatvori, lešinarsko pikiranje svakakvih biznisa na polusvesno truplo potrošačkog „tela“, nedostupnost dobrih škola, stanova, javnog transporta…
Kao i Srbija, i Britanija je ludački centralizovana, sa Londonom kao krunom (da je zemlja za sebe, London bi imao ekonomiju veličine Švedske ili Norveške i bio među dvadesetak najvećih na svetu). Ali, čim mrdneš van njegove ekonomske sfere, posebno u obalne gradove, stvari su vrlo mračne.
Ali, makar je vazduh čist i parkovi su i dalje lepi. Za sada, ako se ne uvedu neke nove „mračne prakse“…
