13. avgust
Plaža ogoljuje mnogo više nego samo fizički.
Oslobođeni dnevnih konvencija odela i urbane rutine, u prostoru izmeštene percepcije i nesvakodnevnih stimulusa koji su uglavnom fizički, telesni, ljudi su na plaži često „oljušteni“ do svoje antropološke suštine; retko gde se ključni vektori ljudske vrste mogu videti tako dobro kao tu.
Plaža je neka vrsta socijalnog pijanstva, vreme kada telo i emocije preuzimaju volan ponašanja, kada dezinhibicije procvetaju i – kao i uvek kada one vladaju – mogu da krenu i u boljem i u lošijem pravcu.
Jedan od tih vektora je potreba da se bude u grupi. Očekivalo bi se da će jedna od manifestacija bekstva od rutine biti i bekstvo od ljudi, od gužve, od natrpanosti okruženja „drugima“ – ali ne! Naprotiv.
Ljudi na plaži hrle tamo gde su drugi. Kao zombiji, trpaju se u bazene oko hotelskih barova dok ih ne pretvore u gigantske lavore u kojima može samo da se stoji i besciljno osvrće oko sebe, u jalovom očekivanju da će se sada – samo zato što smo tu – desiti nešto novo i interesantno.
Nije bolje ni na uređenim plažama, gde se koncept privatnog prostora topi kao kugla sladoleda na istom tom suncu. Plaže kao mravinjaci, kao mrtva jata sardina zgurana u svoje izdužene peščane konzerve, pogleda fokusiranih ne na pučinu već na šta god da je poslednji hit popularne literature na društvenim mrežama – ili još gore, na ekran mobilnog.
Buka grupe je zvučna zavesa koja kamuflira prazni eho u našim glavama, u našoj usamljenosti, u našoj zbunjenosti i izgubljenosti u paradoksalnim porukama za bolji život u kasnom kapitalizmu
Grupa kao sigurnost, kao pilula za smirenje, kao potvrda ispravnosti izbora, kao protivteža osećanju izopštenosti koje moderni čovek oseća kada je sam, sa svojim anksioznim mislima. Grupa kao bekstvo od sopstvenih strahova, od osećanja nemoći jedinke u modernom društvu koje nas, paradoksalno, tera da i dalje budemo teritorijalni i sebični, ali u grupi.
Buka grupe je zvučna zavesa koja kamuflira prazni eho u našim glavama, u našoj usamljenosti, u našoj zbunjenosti i izgubljenosti u paradoksalnim porukama za bolji život u kasnom kapitalizmu. Grupa je psihološki bensedin.
Ljudska sklonost ka pripadanju plemenu najbolje se vidi u vojsci, u zatvoru, na stadionu i na plaži.
13. avgust
Ista ta plaža je, mislim, i jedan od najboljih dokaza za zadržavanje nastave fizičkog u školama do početka studiranja, kao i vrednosti domaćeg kuvanja.
Balkanska deca i mladi su uglavnom vitki i okretni, toniranih tela i zategnute kože, od basketa, fudbala, odbojke, rukometa, atletike i tenisa, kože ispod koje mišići igraju kao kod rasnih trkačkih životinja. Nema na njima mnogo, ako uopšte ima, sala, celulita, skvrčene kičme i slabog „jezgra“. Naši mladi su uglavnom hodajuće opruge…
Nije isto sa omladinom iz razvijenih zemalja, posebno Аnglosaksoncima.
Da bi se bavio sportom u Britaniji, moraš da platiš i da ideš daleko. Vrlo je malo basket terena, pa nema gde da se igra; tamo gde ih ima, mora da se plati i da se organizuje vreme. Bazeni su skupi i nema ih mnogo, pa veliki deo britanske omladine ne zna da pliva, posebno siromašni. Isto je i sa fudbalom, u zemlji koja je poznata po tome. Spontanost sporta koja je tako normalna na Balkanu retka je u Britaniji. Sve je teže dostupno, dalje, skuplje. Nasleđe socijalizma nas, makar ovde, i dalje održava u formi…
Balkanska deca i mladi su uglavnom vitki i okretni, toniranih tela i zategnute kože, od basketa, fudbala, odbojke, rukometa, atletike i tenisa, kože ispod koje mišići igraju kao kod rasnih trkačkih životinja
Jeftina procesovana hrana-đubre glamurizovana od strane „influensera“, previše ekrana i kultura opijanja koja je uglavnom normalizovana u Britaniji, proizvode tela na kojima celulit leluja već u ranom tinejdžerstvu; tela su teška i testasta, tela za sedenje i ležanje, ne za kretanje. Fizički izgled u Britaniji nije mnogo važan, i to se vidi od detinjstva.
Konačno, idoli britanske omladine su manje sportisti (manje nego u Srbiji) koliko čitav univerzum onih koji su postigli nešto u galaksiji interesa koje jedno razvijeno i kompleksno društvo ima. Idoli su i gejmeri i biznismeni i pop zvezde i dizajneri i aktivisti i novinari i – verovali ili ne – intelektualci…
Na taj način, ista dinamika glorifikacije sporta – i njegova univerzalna dostupnost – koja nas na Balkanu trenira da razmišljamo plemenski i hormonalno, nama pomaže da u mladosti makar za neko vreme (dok nas ne zgaze srednje godine, pečenja, roštilji, gibanice i špriceri) imamo tela bogova, tela iz anatomskih priručnika, tela iz poezije i tela iz snova…
15. avgust
Sve me ovo gore podseća i na još jedan od paradoksa modernog sveta, na čudnu i bizarnu statusnu i intelektualnu cirkularnost odnosa prema hrani u našim društvima.
Siromašni žitelji Srbije često jedu kvalitetnije i zdravije nego britanska srednja klasa, a posebno bolje nego britanski siromašni. Većina naših kuva sveže skoro svaki dan i koristi neke od najjeftinijih i najzdravijih namirnica – pasulj, kupus, grašak i boranija padaju na pamet. Supe prave sami, kao i sosove.
Sveže voće i povrće su kod nas dnevna rutina. Ne mora mnogo da nam se govori da jedemo „5 dnevno“, posebno leti, kada eksplozivne granate ukusa paradajza, bresaka, jabuka, lubenica, kajsija, šljiva i krušaka leže u gomilama svuda oko nas. Šopska salata je uradila više za zdravlje nacije – kao protivteža svim mesnatim otrovima kojima se, nažalost, i dalje tovarimo – nego sve kampanje o zdravoj ishrani do sada.
Njihove klasne kolege u Britaniji i mnogim drugim razvijenim zemljama tovare kalorije kroz jeftine smrznute pice, hamburgere, koji su po sastojcima legalni samo zato što u sebi imaju nešto što se zove „meso“, teško procesovanu hranu za mikrotalasne pećnice, džakove čipsa i gnjecavog industrijskog belog hleba. Ničega svežeg na vidiku.
„Ravan stomak i debeo novčanik“, kažu sponzoruše u londonskom finansijskom distriktu, jeste ono što vrišti „bogatstvo“ na današnjem Zapadu
Nema zelenih pijaca kao kod nas, pravih narodnih kuhinja… sve je supermarket, poluzrelo ili previše spremno, smrznuto ili nafilovano aditivima – sem ako čovek nije spreman da plati. Da bi se u Britaniji jelo zdravo, mora da se jede manje i skuplje.
Zato u ovom kružnom paradoksu para i kulture bogatiji slojevi u Britaniji često jedu slično kao siromašniji slojevi Srbije. Bazična sveža hrana, jednostavnost, sopstveno kuvanje… Ono gde se razlikuju su ovsene kašice i granole za doručak, ceđeni celer ili sveži smoothie, integralni hleb (često bez kvasca), avokado i palenta… Proja je vrlo kul. Razne zelene i šarene salate takođe. Kečap i majonez su radioaktivne supstance. Sočivo, proso, kinoa i heljda, kao i pasulj i soja, vladaju. Sve ono zbog čega nas je mnogo godina bilo sramota, sada je budućnost bogatog sveta. I košta. Mnogo.
Nema mnogo debelih među bogatijima u Britaniji. Klasna borba se sada vidi po kaiševima: karikature zadriglog kapitaliste polako odlaze u istoriju i bivaju zamenjene novim ličnim asketizmom neoliberalnog libertarijanizma, u kome figure komercijalnih vladara sveta izgledaju kao komercijalizovane karijatide oko nekadašnjih naci stadiona.
„Ravan stomak i debeo novčanik“, kažu sponzoruše u londonskom finansijskom distriktu, jeste ono što vrišti „bogatstvo“ na današnjem Zapadu.
17. avgust
Razmišljanje o asketizmu u opulentnom i, delom, dekadentnom, Rovinju vodi u jednu drugu asocijaciju: današnja svetlucavost i šarenilo istarskog dragulja je maska za mračnu i krvavu istoriju, za etničko čišćenje italijanskog življa posle Drugog svetskog rata. Svi su, naravno, u istoriji naših prostora, istrebljivali i proterivali jedni druge, ali je istarsko čišćenje bilo koliko brutalno toliko i efikasno. Partizani su nekoliko hiljada italijanskih žitelja odmah streljali, dok je mnogo više njih proterano. Tako je Rovinj opusteo i (uglavnom) beogradska inteligencija dobila prostor za umetničke kolonije, spisateljsko memoarisanje i današnji osećaj da smo i dalje „kod kuće“.
Građanski rat i kraj „prve Jugoslavije“ – „narodnooslobodilačka borba“ u mitološkom jeziku novih komunističkih vlasti – posebno u Srbiji bi, u stvari, mogao da se posmatra i kao rat između asketa (partizana) i hedonista (četnika i sličnih).
Partizani su, kao i svi fundamentalisti, bili laserski fokusirani na svoju ideologiju, koja je na našim prostorima u stvari bila progresivna: bolji život za radnog čoveka, jednakost među polovima, industrijalizacija, opismenjavanje, modernost… Mitska slika „idealnog komuniste/partizana“ je bila mešavina arhetipa hrišćanskog sveca – mučenika, spremnog da istrpi sve za veru/ideju, pogleda nepokolebljivo uperenog u budućnost, ne dopuštajući bilo kakvu distrakciju – i Marvelovog superheroja: zdravog, snažnog, urednog, obrijanog, čistog, ispeglanog i pristojnog.
Oba arhetipa, kao propagandni konstrukt koji je zapanjujuće dobro pretvoren u norme ponašanja, u stvari su bazirana na hrišćanskom moralu umerenosti, uzdržanosti, skromnosti, pravednosti i kolektivizma. Seksualni moral je takođe bio vrlo puritanski. Nije slučajno da su hrišćanski socijalisti u Sloveniji u partizanima pronašli prirodne saveznike, čak im je bilo dozvoljeno da na kapama nose male krstove umesto zvezda (barem u početku).
Građanski rat i kraj „prve Jugoslavije“ – „narodnooslobodilačka borba“ u mitološkom jeziku novih komunističkih vlasti – posebno u Srbiji bi, u stvari, mogao da se posmatra i kao rat između asketa (partizana) i hedonista (četnika i sličnih)
Nasuprot ovom manifestacionom asketizmu partizana, u zvanično radikalno nehrišćanskom pakovanju bile su paganske bande hedonista koji su zvanično vijorili hrišćanski barjak. Čupavi, masni, neuredni, nedisciplinovani, iako bi vizualno trebalo da mnogo više podsećaju na rane hrišćanske svece, zastave su im bile gusarske, a pojava „medmaksovska“; dok su partizani propovedali novi svet, četnici su zapevali o smaku sveta.
Badava tradicionalnoj struji pesma „Bože pravde“, kada je druga strana živela i pokazivala tu misiju – ne i tim rečima – mnogo bolje u praksi. Proći pored nečijeg voćnjaka i ne ubrati jabuku iako si gladan, kao visoki moralni princip – iako mnoge ovakve anegdote potiču od sjajne propagande, dovoljno evidencije ipak ukazuje na fundamentalni asketizam partizana.
NOB je bio dupla negacija, dupli paradoks, dupla simbolička dekonstrukcija; partizani i četnici su u isto vreme moralne i propagandne inverzije i simetrije.
Sve se naravno promenilo onog trenutka kada su asketi osvojili totalnu vlast jer je ljudska priroda duboko hedonistička. Nekadašnje moralne gromade su se postepeno okrunile u arhetipske povlašćene hedoniste i reakcionare, predvođene Titom kao arhihedonistom.
Gledajući današnji Balkan i slične prostore ogrezle (stimulisane!) u političko-statusni hedonizam kao glavnu ličnu i političku ideologiju, pitam se da li nam je jedini lek – jedini način da se promeni „sistem“ – neki novi prosvećeni asketizam, makar i za neko vreme, kao predah od moralnog raspada u kome se trenutno gušimo.
