15. novembar
Kada propadamo, stati je protest, možda i pobeda, levitacija koja upozorava na opasnost i povratak tragediji padanja.
U besciljnom ključanju mučne svakodnevice, stati je čin smisla, čin obraćanja pažnje, čin mira i svesnosti.
U sistemu koji zaustavlja vreme, zaustaviti kretanje postaje revolucionarni čin. Vreme se pokreće zaustavljanjem kretanja.
Pobuna je ili hiperkinetika ili zaustavljanje. Stati ili zaustaviti se je nekada glasnije od mitinga, od šetnji.
Zaustavljanje je tišina. Boli ta tišina. I ako se nastavi, opasna je ta tišina…
16. novembar
„Overtonov prozor“ – politički termin koji označava okvire „prihvatljivih“ javnih konverzacija i diskursa u jednom društvu – u Americi je razbijen debelom narandžastom ciglom koju je veliki deo američkog (muškog) naroda zavrljačio na oronulo zdanje američke demokratije.
Jedno od najzanimljivijih tumačenja Trampove pobede – sada već očigledno bazirane na novoj multietničkoj i multiklasnoj koaliciji koju je uspeo da iskuje – dala je Arli Rasel Hohšild, nekadašnja profesorka sociologije na kalifornijskom univerzitetu Berkli (hvala mom drugaru sa ORF-a Zoranu Dobriću koji mi je ukazao na tekst): Tramp je antidepresiv za radničku klasu i siromašne imigrante.
Mnogi američki muškarci se osećaju poniženo: nekadašnje ikone „američkog sna“, pater familijasi, snažni članovi sindikata, majstori sa dobrim zaposlenjima su sada ruine ostavljene u pustoši neoliberalizma koji im je radna mesta „izvezao“ u Kinu, Meksiko i druge jeftine zemlje i ostavio im puko preživljavanje, hranu-đubre, opijatsku zavisnost i zdravstveni sistem u kome bolest znači bankrot, a ilegalna imigracija permanentno degradiranje ionako niskih nadnica. Nije ni čudo da hoće da razbiju sistem, da se zaštite ili, ako je moguće, regenerišu.
Tramp im je rekao to što osećaju, njihovim jezikom: da su pokradeni i poniženi i onda slagao da će on nešto na tu temu da uradi. Neće, ili neće ni mnogo ni brzo. Legalnim imigrantima, takođe osiromašenim, poručio je da je autobus pun i da nema više mesta. Nema više puštanja. Naprotiv, višak putnika koji svima, navodno, pravi probleme, moraće da se istovari na sledećoj stanici. „Došlo je vreme da vas opet poštuju“, poručio je obespravljenima koje je takvima načinila baš njegova predatorska kapitalistička klasa. Svima njima ubrizgao je dozu antidepresiva, politički prozak koji ga je ponovo doveo u Belu kuću.
Nažalost, ni republikanci ni demokrate – a ni vladajuće elite Srbije – ne žele da fundamentalno menjaju sistem koji se očigledno raspada. Previše je tu moći i para da bi se tako lako ispustilo. Američka tragedija, a i naša, nastavlja se
Isti efekat, mislim, ima i srpski predsednik na jedan značajan deo domaćeg biračkog tela. Iako predstavlja sistem koji zemlju pljačka već decenijama, on narodu govori ono što narod želi da čuje u svojoj modernoj istorijskoj poniženosti: da je najveći, da je najlepši, da je najpametniji, da je u pravu, da je svako ko misli drugačije izdajica i izrod, da im treba sasuti sve u lice i da bez jakog gazde nema mira. Srpski predsednik je bensedin za narod; ne koristi mnogo poeziju, ali zato prozu pretvara u prozak.
Nažalost, ni republikanci ni demokrate – a ni vladajuće elite Srbije – ne žele da fundamentalno menjaju sistem koji se očigledno raspada. Previše je tu moći i para da bi se tako lako ispustilo. Američka tragedija, a i naša, nastavlja se…
18. novembar
Nedavni američki izbori su bili i ogledalo smrti „tradicionalnih“ masovnih medija i tradicionalnih zvezda u zemlji koja je oduvek bila najradikalnija u prihvatanju komercijalnih praksi.
Živimo u vreme kada staviti pored svog imena zvezde kao što su Brus Springstin, Robert de Niro, Bijons, Dženifer Lopez, Stivi Vonder ili Džon Bondžovi, čak i apsolutno masivnu Tejlor Svift, ne znači više ništa. Ne pomera kazaljku na meraču naklonosti, ne preliva se na subjekta podrške.
Ko je onda pomera, u smislu odjeka na politiku? Podkasti i digitalni influenseri. Džo Rogan ima preko jedanaest miliona gledalaca/slušalaca, uglavnom muškaraca, koji su uglavnom glasali za Trampa. Slično je i sa drugim muškim influenserima, lešinarima „povređenih“ duša mladih muškaraca. „Muška sfera“ (manosphere), kako se ovaj fenomen često naziva je znatno doprinela uspehu novog američkog predsednika.
Nije ovo novi fenomen. Prema istraživanju losanđeleskog magazina Varajeti (Variety) od pre nekoliko godina, za mlade u Americi (ali više ne samo za njih), „jutjuberi“ su imali sedam puta veću emocionalnu rezonancu nego tradicionalne slavne ličnosti, sedamnaest puta veću angažovanost sa publikom i jedanaest puta veću percepciju izuzetnosti. Jasno je, dakle, kome će verovati…
Iznad svih njih lebdi prikaza Ilona Maska i njegove nekrštene, ali krstaške, platforme na kojoj, po nekim istraživanjima, vrhovni vožd digitalnog prostora šteluje algoritam tako da favorizuje njega i njegove preference – npr. Trampa – a umanjuje prisutnost i otkrivljivost oponenata.
Novi vrhovni medijski baroni su sada maskovi, bezosi, zakerberzi i drugi vlasnici digitalnih platformi, ne tradicionalne novindžije i televiždžije. Vreme Ruperta Mardoka polako curi…
19. novembar
Pođite uzbrdo Južnim Kenzingtonom ka Rojal Albert holu i Hajd parku i naići ćete na zgradu koja je utkana u kulturno tkivo Engleske isto koliko i crvene telefonske govornice, „bobiji“ i čaj. Malo je ustanova koje zrače esenciju imperije (i imperijalizma) kao Kraljevsko geografsko društvo u Londonu. Osnovano za vreme kraljice Viktorije, zidove mu krase fotografije slavnih istraživača – Livingstona, Stenlija, Skota, Hilarija– avanturista s lulom u ustima, džentlmena-istraživača koji su, sa dobrim i lošim posledicama, imperiji otkrivali nove mape i nove kolonije. A onda bi ta čuda prezentirali u sali Društva.
U istoj toj sali su pre nekoliko dana svoje viđenje novog mračnijeg sveta, mnogo manje glamuroznoj, ali intelektualno progresivnijoj publici, mapirali Slavoj Žižek i Janis Varufakis. Povod je bio Žižekov sedamdeset peti rođendan, verovatno zbog zaokružene simbolike same brojke, jer neko drugo značenje nije pomenuto.
Obojica su majstori paradoksa, kao što i priliči kontrarijancima i razbijačima dogmi, počevši od bukvalno prve Varufakisove opaske da je zanimljiv anahronizam da se razgovor vodi u zgradi upravo tog društva u doba Gugl mapa…
Žižek, kome ekscentrični manirizmi samo dodaju na kredibilnosti, živa je enciklopedija filozofije i modernog mišljenja uopšte. Svaka druga rečenica je aforizam koji bi mogao da se stavi na majicu ili plakat na demonstracijama; sa opsesivnom upornošću i kreativnošću, Žižek secira mitove i stvarnost današnjeg društva, narative koje hegemonijska propaganda kasnog kapitalizma pumpa u naše nervne sisteme i mračne puteve kojima sadašnje osećanje „anomije“ može da krene. Mada je dubinski optimista, kao i Varufakis, težište večeri je bilo na analizi, ne na osmišljavanju rešenja. Mrak i tragedija, kao i uvek, privlače više pažnje… ili su realna rešenja trenutno van naših moći konceptualizacije.
Varufakis je i estetski i intelektualno, drugi „ton“ od Žižeka. Opečen i možda ponižen u okršaju sa EU birokratijom tokom grčke krize, on je na bini jedna glamuroznija, atletskija, ali i ciničnija pojava. Žižek je strastven, Varufakis je besan; Žižek meandrira, Varufakis je laserski oštar; Žižek je ekscentrični brat, Varufakis je drčni ćerkin momak; Žižek je, po sopstvenom priznanju, „malo konzervativniji komunista“, Varufakis je „libertarijanski komunista“. Kao što rekoh, bilo je to veče neočekivanih, ali opravdanih i dobro objašnjenih paradoksa…
Žižek je strastven, Varufakis je besan; Žižek meandrira, Varufakis je laserski oštar; Žižek je ekscentrični brat, Varufakis je drčni ćerkin momak; Žižek je, po sopstvenom priznanju, „malo konzervativniji komunista“, Varufakis je „libertarijanski komunista“
I bivši grčki ministar finansija ima keca u rukavu: koncept „tehnofeudalizma“, koji objašnjava mnogo toga što obeležava tehnološku i poslovnu bazu modernog društva i njegovu „platformizaciju“. Žižek gađa „odozgo“, iz razređene atmosfere visoke filozofije gde obitavaju polubogovi kao što su Hegel, Delez ili Lakan, dok se Varufakis rve sa divovima dole, u blatu berzi, tehnoloških platformi i finansijalizacije. Obojica srčano brane civilizaciju i slobodu.
Izašli smo u hladno londonsko veče opterećeni, anksiozni, zapitani… Impresivna imperijalna zdanja oko nas, glamur Imperijal koledža, Muzeja nauke i katedralnog Prirodnjačkog muzeja dobila su auru pozorišnih kulisa, u svetu ultimativne relativizacije, gde se smisao za pravo i krivo rastače kao što karijes rastače zub.
Doba mentalnog karijesa, to je vreme u kome živimo. Dr Žižek i dr Varufakis pomažu koliko mogu.