2. novembar
Pre više od godinu dana, u starom NIN-u, napisao sam da srpska vlast vodi permanentni psihološki rat protiv svojih građana, ali voleo bih da tu izjavu sada modifikujem: u pitanju je pravi građanski rat u kome se već godinama gube životi. Građani gube živote.
Glavno oružje vlasti u ovom ratu su korupcija, bezakonje, nestručnost, poltronstvo, sila i pasivnost naroda. U međuvremenu, građani umiru i ginu. Ništa se ne menja. Rat i dalje traje.
Tačno je da smo „svi pod nadstrešnicom“, ali smo pod njom već odavno, kao što smo svi bili i u rudniku, i u kolima na naplatnoj rampi, i u „Ribnikaru“, i u Duboni i na mnogim drugim mestima gde priroda srpskog režima i njegove posledice probiju kroz tkivo društva kao čir, kao tumor, kao ono jezivo stvorenje iz Osmog putnika…
Film našeg života je horor, čudovište je poznato, zaplet se ponavlja, krv prska na sve strane, ali se kraj nažalost još ne vidi… Čudovištu još ništa ne preti. Kao u filmu 30 dana noći, samo duže, mnogo duže, naš film je tridesetogodišnji pir vampira, naslednika ne Stefana Nemanje ili Karađorđa nego Save Savanovića, svog pravog pretka.
Moderna istorija Srbije je istorija modernizacije vampirizma, u svom surovom dokumentarnom, ne glamuroznom holivudskom izdanju.
3. novembar
Čitanje Rutledžovog Priručnika o teorijama zavera – koliko je meni poznato, najveće kolekcije naučnih istraživanja na tu temu – jeste kao čitanje duše modernog sveta: sva naša moderna istorija je u njemu, većina razloga zašto smo u stanju u kome jesmo.
Stotine strana priručnika stenju pod evidencijom stotina, čak hiljada, istraživanja koja su ovom fenomenu prilazila iz svih mogućih (socijalno)psiholoških uglova. „Teorije zavera“ su posledica i sočivo kroz koje može da se posmatra i trenutna kriza neoliberalizma kao preovlađujuće ideološke dogme koja dovodi do sumraka kasnog kapitalizma.
Osobe sklone ovakvom razmišljanju i odnosu prema svetu reflektuju neke zajedničke psihološke osobine i „magično“ razmišljanje kao mehanizam regulacije ličnih osećanja i percepcije svoje moći da utiču na okruženje. Drugim rečima, antropološki gledano, „teorije zavera“ imaju istu funkciju koju ima i magija kao „tehnologija“ uticaja na svet, u društvu koje se plaši, ali ne zna šta da na tu temu uradi…
Ovo je otrovni krug koji hrani samog sebe: nepoverenje povećava verovanje u zavere, što onda pojačava osećanje da oni sami ne pripadaju nekom tom „regularnom“ društvu, jer zavere upravo i govore da je sve to laž… Tako se socijalni kapital, i njihovo učešće u njemu, topi kao salo na pečenom prasetu
„Verujući“ u zavere dele opšti društveni antagonizam, osećanje raspada svega, odvojenost i čak odbijanje „normalnih“ sistema i društvenih normi, u čijem temelju leže osećanja nemoći, nezadovoljstva i čak neprijateljstva prema „sistemu“. Ne veruju nikome, posebno bilo kome ko je u njihovoj glavi blizak tom „sistemu“ – što u principu znači svakome ko je u društvenoj hijerarhiji iznad njih; ne samo političarima ili novinarima, već ni lekarima, učiteljima, bilo kome ko svetu pristupa logično umesto emocijama… Za njih nesistemske pojave kao što su vračare i populistički demagozi imaju više kredibiliteta nego nauka i stručnjaci jer imaju istu auru „izopštenosti“ iz tradicionalne svakodnevice.
Interesantno, oni zagriženiji, takoreći „fundamentalističkiji“, imaju i negativna osećanja prema sebi – koja nesvesno prikrivaju – kao i represirano osećanje niže vrednosti. Ovo je otrovni krug koji hrani samog sebe: nepoverenje povećava verovanje u zavere, što onda pojačava osećanje da oni sami ne pripadaju nekom tom „regularnom“ društvu, jer zavere upravo i govore da je sve to laž… Tako se socijalni kapital, i njihovo učešće u njemu, topi kao salo na pečenom prasetu.
Zavere su tu, dakle, kao psihološka racionalizacija ojađenosti, poniženosti, osećanja da smo izgubili moć da upravljamo svojim životima i da smo „ostavljeni po strani“ od sebičnih „elita“ (što u neoliberalizmu, nažalost, ima dosta istine i objašnjava rast „teorija zavera“ i iracionalnosti u nekim od najbogatijih društava na svetu, posebno u Americi).
Osećajući da smo bezvredni – sem kao potrošači – a budući da smo ljudi, krivicu ćemo pomeriti na nešto drugo, nešto veliko, mistično i nevidljivo, na šta obični, „normalni“ ljudi ne mogu da imaju uticaj. Mora da je mnogo moćno čim sam toliko bespomoćan…
„Teorije zavera“ su tako, paradoksalno, suprotnost Bogu jer su svemoćne, ali sa negativnim predznakom. One su, zato, striktno gledajući, i nehrišćanske i jeretičke jer Bogu oduzimaju moć; ili je On svemoćan i sveznajući, pa su zavere deo njegovog plana, ili nije svemoćan… Crkva bi, da je zdravog razuma, trebalo da bude najveći neprijatelj ovog fenomena.
Sve se to, po pravilu, dešava kada se mase ljudi obesprave, osiromaše, obesmisle i uplaše, kada im se oduzme sposobnost smislenog delovanja i smisla uopšte; onda beže u fantazije o sigurnosti i glasaju za lažove koji te fantazije obećavaju
Panika u dušama „zaverujućih“, a o tome se primarno radi, vidi vuka u svakoj senci, poruku u svakom šumu, obrazac u svakom haosu; ništa nije slučajno, ništa nije bez namere, obično podle. Paranoja je gorivo „teorija zavera“.
Sve se to, po pravilu, dešava kada se mase ljudi obesprave, osiromaše, obesmisle i uplaše, kada im se oduzme sposobnost smislenog delovanja i smisla uopšte; onda beže u fantazije o sigurnosti i glasaju za lažove koji te fantazije obećavaju. Toliko je banalno da bi bilo komično, da nije tragično…
Kao što je jednom rekao francuski istoričar Mark Bloh, analizirajući širenje lažnih vesti tokom Prvog svetskog rata: „Laž se širi sama od sebe, raste i preživljava samo pod jednim uslovom: kada nađe pogodnu kulturnu sredinu u jednom društvu. Kroz tu laž ljudi nesvesno izražavaju sve svoje predrasude, mržnje i strahove, sve svoje jake emocije. Samo velika kolektivna mentalna stanja… imaju snagu da transformišu dezinformaciju u legendu.“
4. novembar
Svaka društvena „hegemonija“ (da opet pozajmimo od Gramšija reč za sistem ideja, interesa, koalicija i struktura koje vode i upravljaju jednim društvenim okruženjem) kreira svoj „zdrav razum“: koaliciju realnih i zamišljenih mogućnosti i mentalnih modela koji normalizuju sve ono što podržava tu hegemoniju.
Drugim rečima, svaki sistem se trudi da sebe i svoje načine predstavi kao jedino prirodno stanje stvari, kao nešto nepromenljivo. Vlast je, na taj način, sistem treninga za razmišljanje čiji je cilj da postane isto tako automatsko, neizbežno i ljudskim delovanjem nepromenljivo kao sunce ili kiša… možeš da u njima uživaš ili da se od njih zakloniš, ali ne možeš da ih menjaš. Tu su i fašizam i komunizam i neoliberalni kapitalizam isti.
Na taj način, politička borba – posebno ona propagandna – jeste borba između različitih „zdravih razuma“: onog sistemskog i onog koji ga izaziva. Glavni zadatak izazivačkih snaga, takozvane opozicije, bilo čemu lokalnom ili globalnom, jeste da kreira jako i opipljivo osećanje alternativnog „zdravog razuma“, sklop ideja i narativa – posebno emotivnih – koji novu realnost čine da se oseti kao normalni, nerizični, prirodni, skoro neizbežni novi način razmišljanja i delovanja – novi način života.
Ne radi se o tome šta će ko pojedinačno da kaže, već kako će nove društvene snage kreirati nove koalicije oko zajedničkih interesa suprotnim sistemskim i pretvoriti ih u normalizovanu verziju alternativne stvarnosti.
Osećaj novog zdravog razuma smanjuje strah, postojeći režimski „zdravorazumski“ osećaj da „nema alternative“ jer bi sve novo bilo gore od postojećeg. Lokalno i globalno, konstruisani narativi „zdravog razuma“ su i ono što nas vuče napred i ono što nas zaključava u postojeće zatvore naših navika i strahova…
5. novembar
Gde god imamo neograničenu ljudsku prirodu, imamo sticanje i pokazivanje statusa i moći, i grupisanje u grupe/klanove da bi se te privilegije odbranile svim sredstvima. U porodici, u školi, u firmi, u državi, u svetu… Prirodno društveno uređenje ljudske vrste, bazirano na golim evolutivnim impulsima, jesu robovlasništvo i feudalizam.
Zato su sada u „plejbeku“, zbog višedecenijskog rastakanja socijalne demokratije od strane – znate već, moja stalna tema – neoliberalizma, i samog po sebi jedne darvinističke, neofeudalne ideologije.
Čim je jedna strana u bilo kojoj društvenoj situaciji u statusu i moći iznad druge, čim postoji debalans u snazi i ništa što bi ga ograničilo, svoje ružne glave podignu psihičko i fizičko maltretiranje, zloupotrebe i, često, nasilje. Zato je važno imati institucije koje ove impulse drže pod kontrolom. To je ono što zovemo civilizacija i „uređeno društvo“.
Čim je jedna strana u bilo kojoj društvenoj situaciji u statusu i moći iznad druge, čim postoji debalans u snazi i ništa što bi ga ograničilo, svoje ružne glave podignu psihičko i fizičko maltretiranje, zloupotrebe i, često, nasilje
Sindikati daju težinu zaposlenima u odnosu na poslodavce, strukovna udruženja balansiraju profesije prema državi, nezavisni sudovi balansiraju moć politike, policije i svih drugih faktora moći, slobodni (posebno javni) mediji rade to isto, međunarodne institucije balansiraju moć zemalja u našoj neizbežnoj planetarnoj mreži…
Rasturi institucije, lokalno i globalno, i nastane primalni, darvinistički haos. Institucije su tu da nas zaštite od nas samih.
Danas Amerika tu lekciju ponovo uči na loš način, u izborima koji će svakako biti istorijski šta god da se desi jer nam pokazuju probleme sa biranjem između dva zla.
Ako pobedi Tramp, ultimativni simptom radikalnog neoliberalizma i proizvod društva baziranog isključivo na komercijalnom modelu – pre svega u politici i medijima – balans sveta će se pomeriti u pravcima koji će živote svih nas obeležiti na vrlo radikalne načine.
Ako pobedi Kamala Haris, stvari će se samo privremeno, za par godina najviše, vratiti u privid stabilnosti, ali ništa se suštinski neće promeniti i nijedna ključna dinamika američkog i svetskog sistema koji proizvodi sve probleme koje trenutno doživljavamo neće biti korigovana. I onda opet problemi…
Radna mesta se neće vratiti u Ameriku, američki kapitalizam će i dalje biti malo bolje dizajnirano ropstvo, bes će i dalje rasti u milionima obespravljenih, Amerika i dalje neće razumeti svet, klimatska katastrofa će nastaviti da se razvija jer će tržišna kapitalizacija i dalje biti vrhunska vrednost, Evropa će i dalje slepo slediti propadajući model, a neprijatelji civilizacije će imati još više razloga da pokažu prstom na trulež u modernoj demokratiji i još bolje ubede svoje potlačene da zaista nema alternative njihovim despotijama.
Bez institucija (i ideje institucija) poštovanih i podržanih od strane svih, posebno onih bogatih i moćnih, čitavi regioni, a kamoli individualni ljudi, samo su manje-više nemoćni objekti istorijskih dešavanja.
Institucije nas čuvaju od varvarstva. Zato, kako je to jednom rekao kanadski filozof Džozef Hit, „civilizacije brzo kolabiraju u varvarstvo, a ne obrnuto“. Za civilizaciju treba vremena, za varvarstvo samo verovanje u apsolutnu moć – ili apsolutizam kvartalnih berzanskih izveštaja.
6. novembar
Tramp je pobedio, ubedljivo. Vidi prethodne komentare…
