28. decembar
Kako je moguće biti ateista, a ne biti komunista, pitaju me neki?
Na nekoliko načina, paradoksalnih i iznenađujućih fundamentalističkom umu – ili makar onima koji su odrasli u našim krajevima gde su binarne suprotnosti i isključivost u razmišljanju jedini poznati modeli.
Glavni od njih je terminološki, pre svega šta se podrazumeva pod „komunizmom“. Dogmatska ispoljavanja ove ideologije – lenjinizam, staljinizam, maoizam, Crveni Kmeri, Severna Koreja i slični – nisu ateistička psihička stanja ni društveni modeli, uprkos njihovom formalnom odbacivanju religije. Ne zbog toga što religija ima superiorniji filozofski pogled na svet, već zato što je najjača konkurencija za „mentalni udeo“ (share of mind) ili, još preciznije „metafizički udeo“ (share of metaphysical): ljudi u nešto moraju da veruju, religija je pre komunizma bila glavno ispoljavanje ove potrebe, što je, naravno, konkurencija novom verujućem modelu.
A taj model je takođe, u svemu sem u nazivu, religijski: jedna dogma, jedna istina, vera u neku obećanu buduću nagradu, podređenost individue kolektivu, strogo kažnjavanje jeresi i blasfemije (to jest, neverovanja ili „nedovoljnog“ verovanja) i, pre svega, kult ličnosti. I dalje postoji „bog“, samo je sada u pitanju neupitni vođa države i Partije; njegov (a uvek je do sada u pitanju bio „on“) život je predmet mita, njegove odluke su neupitne, jedini način odnošenja s njime je bespogovorna, slepa poslušnost i obožavanje. Njemu se održavaju molitvene svečanosti (sletovi i kongresi), njemu se prinose simbolički darovi (štafete i doživotna zvanja), njemu se prinose i ljudske žrtve, posebno potencijalni izazivači…
Ono što je crkva u religiji, to je Partija u komunizmu: „pomazana“ (i obično „namazana“) „sveštenička“ kasta izabranih posrednika, izvršilaca, kontrolora i papagajskih ponavljača dogme. I, naravno, komunizam uvek ima i svoju Inkviziciju…
Moj ateizam nije u odnosu na (samo) religiju, već na bilo koji mit, na bilo koje uzdizanje bilo kog pojedinca ili grupe na nivo bespogovorne poslušnosti. Moj ateizam može da promeni mišljenje u svetlu proverljivih činjenica baziranih na nauci i kritičkom razmišljanju. Moj ateizam gleda u stvarne, svakodnevne posledice za sve nas: da li nas određeni način razmišljanja podiže intelektualno, emotivno i materijalno? Da li nas čini zrelijima, odraslijima, sposobnijima da se brinemo o sopstvenim životima? Da li nam smanjuje kolektivnu i individualnu patnju? Zato sam, kao ateista, i neprestani kritičar neoliberalizma; i tu je u pitanju kvazireligijska dogma…
I dalje postoji „bog“, samo je sada u pitanju neupitni vođa države i Partije; njegov (a uvek je do sada u pitanju bio „on“) život je predmet mita, njegove odluke su neupitne, jedini način odnošenja s njime je bespogovorna, slepa poslušnost i obožavanje
Moj ateizam je sekularna duhovnost koja proizilazi iz naše zajedničke biološke i planetarne sudbine, iz naše zajedničke evolucije, iz naše zajedničke budućnosti. Možemo mi da verujemo u šta god hoćemo – a do sada je u istoriji ljudske vrste bilo preko tri hiljade religija ili bogova – ali Priroda ima mnogo jače načine da nam pokaže kolike smo budale; kao što to trenutno i radi, i tek će ako se ne opametimo.
Sve ovo, naravno, zahteva racionalniji, sekularniji „komunalizam“ (da citiram Mareja Bukčina), zajedničko delovanje ka zajedničkim ciljevima. Niko ne može, ni pojedinci ni zemlje, da moderno stanje sveta i života u njemu reši sam; potrebno je novo nedogmatsko organizovanje.
Eto kako je moguće biti ateista, bez da se bude dogmatski komunista.
29. decembar
Dogme su kolektivne mentalne bolesti (ima „mental“ u „fundamentalizmu“). U ličnom životu, često se pretvaraju u tragedije.
Kada se porodica, zbog političke i nacionalističke dogme, odrekne svog deteta, studentkinje, kada je izbaci iz kuće zbog učešća u studentskim protestima, to je stvarna tragedija, i to svih nas, ne samo te porodice.
Pa se pitam, gde su sada naše prote i arhijereji da se nađu toj porodici (jer ne videh nigde da su to uradili), da mire, da posreduju, da ublaže emocije i da podsete roditelje na njihovu svetu dužnost: bespogovornu, bezuslovnu ljubav prema svojoj deci. Roditeljska ljubav nije transakcija, ni pred ljudima ni pred bogom; ne daje se samo ako druga strana daje nešto za uzvrat, u ovom slučaju bezuslovnu poslušnost i negiranje sopstvenog života zarad verovanja svojih roditelja. Patrijarhalno roditeljstvo je smrt budućnosti: ne dozvoljavajući deci da budu drugačija od nas, posebno kada je svo progresivno kolektivno iskustvo i istorija našeg sveta na njihovoj strani, je ubijanje razvoja, promene, evolucije… Svega onoga bez čega nijedna zemlja, ni Srbija, ne može da preživi.
Eto situacije za crkvu da pokaže – posebno javno – da je na strani dobrog, na strani zajedništva, da u praksi pokaže svoju moralnu ulogu u društvu. Ali, dogma je kavez, dogma je tamnica, posebno kada postane instrument moći…
29. decembar
Britanski novinar Džon Ronson pominje u svojoj poznatoj knjizi o psihopatama njihovu sklonost ka predatorskim životinjama raznih vrsta (lavovi, tigrovi, ptice grabljivice, zmije, škorpioni, tarantule…), od kućnih ljubimaca do simbola u njihovom okruženju: slike na zidovima, skulpture na ulazima, nazivi njihovih firmi ili projekata, majice ili nakit koji nose.
To se na više nivoa odslikava i u nazivima raznih jedinica za specijalne operacije – uglavnom van razvijenih zemalja – čija imena imaju za cilj da zastraše, da projektuju smrtonosnu silu. Otuda „Škorpioni“, „Tigrovi“, „Jaguari“, „Crni Panteri“, „Kobre“, „Sivi Vukovi“, „Orlovi“ ili „Jastrebi“, „Crne Ose“…
Ne umanjujući potencijalni psihopatski ton okruženja (vidljiv i u stalnim skandalima o civilnim žrtvama britanskih specijalaca iz raznih nedavnih ratova), ali priznajući veću prisutnost civilne kontrole i političke korektnosti, malo mi se više dopada pristup nekih razvijenih zemalja koje ovakvim jedinicama daju neutralnije ili čak vrlo tehničke nazive: SAS (Special Air Service); SEAL (ljupka životinja) za ‘more, vazduh i kopno’ (Sea, Air, Land) delovanja; francuski GIGN, nemački KSK, američki SWAT… Ništa uzbudljivo, neutralno, skoro tehnokratski administrativno. Podsećaju na kompanijske skraćenice na berzi.
I mi imamo JSO, pa nismo totalni izuzeci iz ovog trenda, a kreativni um bi „Kobre“ možda mogao da u budućnosti preimenuje i u „Cucle“ (brzo „uspavaju“ problem), RBČ (radnici bezbednosne čistoće, jer brzo „počiste“ problem) ili TRBI (tim za radikalne bezbednosne intervencije)…
Sve, samo manje psihopatije u diskursu, molim…
1. januar
Prikladno za početak nove godine: zanimljiv Žižekov tekst u zbirci „Protiv progresa“ (a umalo, u Nušićevom/Basarinom stilu, ne napisah „Protivu zatvora“) o povezivanju kvantne fizike sa dnevnom politikom…
Ukratko, kvantumska funkcija „kolapsa“ različitih mogućih kvantumskih stanja („superpozicija“) u ono što zovemo „realnost“ koja se može osmotriti ili izmeriti je slična situaciji promene u jednom društvenom sistemu. Različite teorijske i praktične društvene potencijalne energije (superpozicije) u jednom trenutku „kolabiraju“ u vidljivi sistem određenih karakteristika – u društvo u tom trenutku. Superpozicija uvek ima mnogo, kao i dinamika i sila, ali – kao i u kvantnoj fizici – prisustvo nekog aktivnog faktora može da povuče na ovu ili onu stranu.
Kao što sam čin merenja rezultata u fizici dovodi do „kolapsa“ u određenim stanjima, tako i aktivno prisustvo i međudejstvo građana, pokreta, partija, koalicija interesa i drugih društvenih faktora „kolabira“ društvene superpozicije u razne konkretne forme: tiraniju, autokratiju, slabu autokratiju, demokratiju, slabu demokratiju…
Studentski protest je najnovija manifestacija te aktivne sile koja može da povuče da se različite potencijalnosti u Srbiji kristališu u novu realnost. Da potencijalni kolaps jednog reakcionarnog i kriminalizovanog režima postane nova stvarnost. Istorija nije zadata, istorija se pravi.
Ima li lepše progresivne misli na početku ove godine? Studentima fizike u protestu: eto još jednog načina na koji vaša nauka odslikava društvo…
