5. januar
Nema ničega što umetnost – pre svega muzika i poezija, i posebno kada rade zajedno – ne može da izrazi jače i emotivnije nego mnoge druge forme prenošenja smisla. Pošto je kreativnost suštinski eklektična, umetnost je slobodna da meša pristupe, žanrove i paradigme u iznenađujuće, čak spektakularne nove kombinacije. Umetnost je univerzalni „prevodilac“ života.
Mama pere veš „pesma“ Džošue Ajdehena – muzičara i pesnika rođenog u Britaniji, nigerijskog porekla, koji živi u Švedskoj (život kao eklektični umetnički projekat!) – primer je ovakve ingeniozne fuzije: sociološki i kulturološki esej u duhovitim aforizmima, podržan jednostavnim ritmom. Esej uz koji može da se igra; mudar, duhovit, edukativan. Nema granica mašti. Kreativnost je najjači resurs…
6. januar
Svaka opozicija, bilo gde, ima pred sobom dva velika i teška izazova.
Jedan je organizacioni: kako kreirati efektivnu i efikasnu mašinu za građenje šire društvene koalicije koja bi dovela do promene vladajućeg sistema, uključujući propagandno i aktivističko delovanje na svim društvenim nivoima.
Drugi je psihološki i u sebi sadrži jak paradoks: svaka opozicija u isto vreme mora da garantuje prekid sa starim režimom i sistemom, novi način organizovanja društva koji je često radikalno suprotan postojećem – a da u isto vreme ne uplaši sve one „u sredini“, one koji su često u većini ali koji vole stabilnost i sigurnost. Njima opozicija mora da pokaže kako prekid sa starim neće u isto vreme značiti i prekid funkcionisanja bazičnih društvenih institucija: da će penzije i plate i dalje ići na vreme, da će biti hrane, vode, grejanja, gradskog saobraćaja i mesta u bolnicama…
Opoziciono delovanje nije samo protest, bojkot i opstrukcija postojećih loših opcija, nije samo prekid i uznemiravanje „regularnog“ života i mehanizama vlasti, nego i ultimativna vežba iz projekcije i definisanja bolje i sigurnije budućnosti. Prekid bez propasti; promena bez katastrofe.
Najuspešniji opozicionari u istoriji političkih protesta bili su oni koji su uspeli da „jašu“ ovaj teški paradoks.
7. januar
Ni Engleska ni Srbija nemaju Božić kojim bi moglе da se ponose, niti ta obeležavanja imaju mnogo veze sa religijom koju predstavljaju.
Engleski je orgija konzumerizma i kiča, najvažniji komercijalni period u poslovanju mnogih firmi, deo godine kada Engleze obuzme nesvakidašnja groznica prekomernog trošenja. To se više i ne krije, podrazumevanje da je Božić festival komercijalne neumerenosti i manipulacije je normalni, neupitni deo života.
Televizija se guši u takozvanoj pornografiji hrane (food porn) u kojoj ekrani prosto cure kadrovima svakakvih đakonija (mislim da je ovo od „đakon“, što je verovatno jedina veza sa hrišćanstvom…), obično snimljenih iz velike blizine tako da se vidi svaka korica, svaka tekstura, svaka glazura, gde svaka boja blešti sugestivnošću koja priziva mirise i ukuse, tu, na ekranu. Majstori svetla, kamere i aranžiranja hrane su vrlo zauzeti u božićnim kampanjama, majstori teranja vode na usta, majstori pregorevanja „licne“ u našim racionalnim osiguračima i izazivanja kratkog spoja razuma, koji se ovde manifestuje u automatskom naručivanju hrane dovoljne da jednu porodicu u nekoj siromašnoj zemlji hrani mesec dana, a ne samo nekoliko…
Naš odnos prema Bogu i Božiću je ostavljen ubicama sa istetoviranim krstom na grudima, kao što je onaj iz Inđije koji je ubio na Badnje veče. A crkva? Ćuti. Umesto da se ogradi od bezbožnog i, čak, bogohulnog dela, umesto da zlikovca ekskomunicira, ćuti
Srpski je orgija paganskog nacionalizma i kiča. U svojoj lukavosti vladanja, srpska crkva je usvojila mnoge paganske običaje i faktički ih sakralizovala. I badnjak, i žar, i vatre, i bajanje – a onda i mnoge izmišljene tradicije kao što je Bogojavljensko plivanje za „časni krst“… Badnjak je došao iz paganske magije, ne iz religije, čarobni štapić nade, amulet, više čîn nego molitva. Zato se valjda i „badnjak“ rimuje sa „hladnjak“, sudeći po tome koliko ga kačimo na maske automobila. Naša lužnjačka bajalica, naša lisnata amajlija…
I post je, nekako, čak i za one koji ga se stvarno pridržavaju, samo izgovor za masivno naknadno ždranje. Simbol Isusa je riba, ne prase.
Tri kralja/mudraca je do Isusovih jasli vodila velika zvezda na nebu i njihove kamile, naši lokalni kraljevi svoju bliskost sa Isusom pokazuju pretećim kolonama svojih džipova i put osvetljavaju navijačkim bakljama. Isus je zračio mir, mudrost, skromnost i praštanje, a oni koji se u njega kod nas zaklinju zrače opasnost, bes, bahatost i osvetu. Naš odnos prema Bogu i Božiću je ostavljen ubicama sa istetoviranim krstom na grudima, kao što je onaj iz Inđije koji je ubio na Badnje veče. A crkva? Ćuti. Umesto da se ogradi od bezbožnog i, čak, bogohulnog dela, umesto da zlikovca ekskomunicira, ćuti…
Kao što je Basara jednom rekao, mi imamo izrazit talent da sakralno profanizujemo i profano sakralizujemo. Neka uteha je da u tome nismo sami. Ako već ne u ubistvima na Božić, onda bar u komercijalnom kiču.
