Mali je to grad u Pomoravlju, na sredokraći između tužnog Juga i obećane naprednjačke Budućnosti. Nekada je bio poznat po jagodama i pivu, kasnije po proizvodnji kablova, ali gotovo nikada po pesniku Dušanu Srezojeviću (1886-1912), ili revolucionarki i advokatskoj pripravnici Slavki Đurđević (1914-1943), zaslužnoj za osnaživanje Ženskog pokreta u tom kraju. Naravno, niko se ne seća ni Čiča Ilije Stanojevića, pionira srpskog filma, koji je dve godine nakon snimanja Života i dela besmrtnog vožda Karađorđa (1911), otvorio kafanu „Kod dva astala“ baš u Jagodini, gde je ubrzo bankrotirao, a Jagodince je zbog njihove naopake naravi nazvao Ćuranima. Seo je u ne baš tako brzi voz za Beograd i nikada se više nije vratio.
Ličnosti po kojima je Jagodina danas poznata odlikuju se vanserijskim otporom prema svakom obliku znanja i stručnosti: Dragan Marković Palma, kome je Betoven zamalo došao na noge, od škole ima nižu limarsku, ali suvereno vlada gradom već 20 godina. Kao takav, on predstavlja prvu generaciju turbopolitičara, koja je krenula poslovima u susret, bez ikakvog obrazovanja ali sa velikim finansijskim aspiracijama. Dobro je poznato dokle je dogurao. Na tom talasu stasale su već nove generacije političara u Jagodini. Jedan od njih je i prvi čovek naprednjaka u tom gradu: Nikola Radosavljević, kažu – master ekonomije.
Za naprednjaka, razlike između mokrog čvora i nuklearke gotovo da nema – kapilarni glasovi dolaze sa svih strana. S tim da je potencijal nuklearke za uterivanje straha pred izbore daleko veći
Da je master u ekonomisanju pokazuje enormna akumulacija funkcija. On je 33 in 1: gradski odbornik, republički poslanik, član čak četiri skupštinska odbora (za finansije, planiranje, privredu i reviziju), aktivni član 27 skupštinskih grupa prijateljstava sa različitim državama – od Albanije do Australije. Pritom, od 2016. je član UO Opšte bolnice u Jagodini čiji račun je pod blokadom od 2018. Ova institucija od tada posluje u zoni ekonomske misterije, za koju je ovaj naprednjak specijalista. Naposletku, Radosavljevićeva politička i građanska egzistencija pobija sve zakone fizike, jer se njegova pojavnost umnožava u beskraj. Sistem ipak funkcioniše i niko od građana više ne sme da pita kako. Ima ko će misliti za njih.
Tako je Radosavljević, odmah po Vučićevom povratku iz Francuske, gde je sa Makronom pričao o izgradnji modularnih nuklearnih elektrana u Srbiji, već uhvatio priključak na voz budućnosti i kandidovao svoj grad za mesto budućeg Černobilja. On o nuklearnoj energiji, baš kao i Palma o Mesečevoj sonati, pojma nema, ali veruje da je dobra za Srbiju jer je tako rekao glavni inženjer. Čuo je negde da je za obezbeđivanje nuklearke najvažnija blizina vode, pa se dosetio Velike Morave, zbog čega je predložio da se prva nuklearka u Srbiji izgradi baš tu, na granici sa ćuprijskim atarom. Dobro je poznata stara netrpeljivost između građana te dve opštine, zato Radosavljević računa da ako do akcidenta dođe, a svakako će doći, jer ljudi smo, grešimo, bolje je da veći deo ode tamo, preko Morave. A ovamo, ka Jagodini, ako vetar malo nanese, izdržaćemo, nismo od juče.
Nikola Radosavljević već broji nova radna mesta u nuklearki za rodbinu iz Ribara, gde je nedavno otvorio renoviranu zdravstvenu ambulantu sa mokrim čvorom. Za naprednjaka, razlike između mokrog čvora i nuklearke gotovo da nema – kapilarni glasovi dolaze sa svih strana. S tim da je potencijal nuklearke za uterivanje straha pred izbore daleko veći. Ne treba to zapostaviti. Jagodinci će glasati za njega, makar svetleli u noći kao Homer Simpson u Springfildu. Strawberry Fields Forever.
