Prosečnom srpskom nacionalisti Kosovo nije ništa. On ili ona, doduše, spominju srce, dušu, vekove, nasleđe i spremnost da se sve to brani, u povišenoj retorici – svim sredstvima. No, kad je jedne junske noći u kafani „Evropa“, s one strane makedonsko-srpske (ili to beše ona lažna Jugoslavija?) granice, kao u kakvoj krležijanskoj fantazmagoriji, NATO general istog imena kao tad još živući kralj popa, inicirao ono što će, koji dan kasnije, pod kolokvijalnim nazivom „Kumanovski sporazum“, biti potpisano u belom šatoru lučnog svoda u vojnoj bazi, tek poneki srpski nacionalista osvestio je sebi prostu činjenicu: potpisana je kapitulacija, i kao na kraju svakog do tada poznatog rata, izgubljen je deo teritorije. Za ljude se ionako nije marilo – onih osam stotina hiljada koji su vozovima i autobusima sprovedeni u izbeglištvo u susedne zemlje, vratilo se, a oni koji su u celoj toj operaciji bili tek čip u rđavo odigranoj partiji pokera ondašnjeg glavnog pokeraša i njegovih kibicera, našli su se u istoj večitoj poziciji u kojoj se nalazi svaki gubitnik rata, naročito onaj koji ga nije ni želeo, ni vodio. Tko bi gori, eto je doli.
Srpski su se nacionalisti silno jedili. Po beogradskim kafanama. A godinama kasnije i po društvenim mrežama koje tek imađahu nastati. Nisu četovali po šumama i gorama, nego po internetu. Nisu se – i hvala bogu da je tako! – laćali ni janpalahovskih, a ni andreasbaderovskih metoda.
Kad je Kosovo onog hladnog februarskog dana proglasilo nezavisnost, stradao je Mekdonalds na Terazijama. Nekoliko dana nije bilo „big meka“… Beše i neki stranački skup, ne osobito impozantan. Otkako im je kazano da je biti nacionalista posve cool, kulovi više nemaju srama
Kad je Kosovo onog hladnog februarskog dana proglasilo nezavisnost, stradao je Mekdonalds na Terazijama. Nekoliko dana nije bilo „big meka“… Beše i neki stranački skup, ne osobito impozantan.
To je Kosovo srpskim nacionalistima. (Šta je albanskim, pitanje je za njih.) Čip u partijama pokera koje redovno gube. Jer, možeš blefirati neke ljude neko vreme. Dalje znamo. Čip je jak: nosi silne novce i nešto moći. Naročito, i to je paradoks ovog Kosovo hold’em pokera – kad se partije gube. (Još od doba Dolančevog Združenog odreda jugoslovenske milicije iz 1981, na Kosovu se lepo zarađivalo na nemirima i strastima: rado su slovenački, srpski, bosanski, makedonski milicioneri išli da sprovode mere vanrednog stanja po prištinskim haustorima za duple dnevnice, duple plate, naknade za odvojeni život. Nestalo je SFRJ na Kosovu, a Srbija je nastavila tamo gde je propala Titova država stala.)
Tako je to s nacošima. Najviše se vole zaklinjati u ono što nemaju, što ih se suštinski ne tiče i zbog čega ne preuzimaju bilo kakvu odgovornost. Tu sad može doći ono o gloginjama i tuđem spolovilu.
Nacoši slabo čitaju, a i to što čitaju, krive stvari čitaju, kako kaže pesnik. Ne čitaju, recimo, Dimitrija Tucovića o Srbima i Arbanasima. Ne sećaju se broja mrtvih mladića iz 28. marta 1989. Otkako im je kazano da je biti nacionalista posve cool, kulovi više nemaju srama.
Nacoši se najviše vole zaklinjati u ono što nemaju, što ih se suštinski ne tiče i zbog čega ne preuzimaju bilo kakvu odgovornost. Tu sad može doći ono o gloginjama i tuđem spolovilu
Ima, pak, nas kojima je Kosovo, recimo, sledeće: zamišljam Bekima Fehmijua kako na Kaljaji iznad Prizrena recituje Čovek peva posle rata za prijemni na glumu. Sećam se kafe u velikoj begovskoj kući Faruka Begolija u Peći. Pamtim kako na verandi hadžijske kuće u Velikoj Hoči snimam sa Metom Jovanovskim. I gledam u kamenje u improvizovanom terarijumu na radnom stolu za kojim sedim pišući ovo. Prelivaju se od bledoružičaste do ljubičaste, od akvamarina preko tirkiza do duboke zelene, ugljen-crne i mrko-smeđe, kamenovi iz Bistrice, iz plićaka u blizini manastira Svetih Arhangela, pokupljenih dve godine pre nego što će ga UČK spaliti prvi put (ponoviće to 2004), prošarani žilicama poput unutrašnjih organa iz formalina sa časova biologije. Sećam se Simonide iz Gračanice, u povratku s probe Nušića u Domu kulture.
Kosovo je lep kraj sveta za one koji umeju da žive. Bili oni Albanci, Srbi ili, naprosto, ljudi. Nacionalistima je to ništa: oni hoće žrtvu, a ne život.
