Jesenja srpska prosvetna elegija. Dok vlast neukusno promoviše Nacionalnu čitanku, učitelji i nastavnici uzaludno cepaju đonove protestujući po ulicama, a deca nastavljaju da se svakodnevno tuku po školama. Nađen je razlog „tvoj tata je u zatvoru, a moj je milioner“.
Dok svet ide napred i ljudi žive normalno, ovde se ustupa teritorija, deli narod, gaje navijači, formiraju oružane snage, obećava i laže naveliko i štampaju gluposti! Na televiziji rijaliti, u Skupštini pičvajz, a u školi nacionalno buđenje! To nas je jednom već skupo koštalo!
U skladu s fenomenom povampirenog nacionalizma koji uspešno animira socijalno ugrožene mase, inicijatori, kreatori i promoteri Nacionalne čitanke glasno su poručili da „najznačajniji udžbenici moraju biti deo srpskog izdavaštva i posao od najvišeg javnog interesa“. Od najvišeg interesa nisu nosioci obrazovnog sistema pošto za povećanje njihovih plata nema novca u budžetu. Međutim nisu lišeni dužnosti da sadržaj Nacionalne čitanke približe najmlađima kao „obavezno nastavno sredstvo namenjeno razvijanju svesti, negovanju tradicije i kulture srpskog naroda, kao i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji“.
Sve nacionalne čitanke
Kakvog mladog učenika treba da pouči i vaspita takva knjiga kad ih „elektronska crkva“ preko elitnih programa godinama uredno sprema za zatvor ili milione? U kakvog Srbina raste naslednik onog tate sa kupljenom diplomom koji na roditeljske sastanke dolazi u pratnji advokata ili telohranitelja? Šta od Nacionalne čitanke treba da očekuje dete stasavajući uz nastavnika koga nezadovoljni učenici tuku? Ako podaci govore da đaci tri puta češće konzumiraju alkohol u poređenju sa populacijom preko 25 godina, koliko trezni treba da budu da bi razvijali nacionalnu svest? Da li će deca iz mešovitih brakova imati dve Nacionalne čitanke?
U državi Srbiji ne žive samo Srbi, nastava se u našoj zemlji odvija na osam jezika nacionalnih manjina. Za njih se ne štampa Nacionalna čitanka. Srbija je multietnička, multikulturalna država u kojoj se svaki nacionalizam pokazao kao destruktivan, pa i velikosrpski.
Negovanje nacionalnog identiteta samo po sebi ne bi smelo da bude sporno. Problem je kontinuitet njegove zloupotrebe koji traje četiri decenije. Mnogi su život, zdravlje i imovinu izgubili upravo zbog toga.
Dugo se kultura ograničava samo na ono što je aktuelnom političkom ambijentu prihvatljivo. Nevolja je u tome, a vreme potvrđuje, čega god da se interesna grupa na vlasti u kulturi uhvati, to se deformiše u neku sramnu formu.
Negovanje nacionalnog identiteta samo po sebi ne bi smelo da bude sporno. Problem je kontinuitet njegove zloupotrebe, koji traje decenijama. Mnogi su život, zdravlje i imovinu izgubili zbog toga
Otkako se Srbija bavi „svojim nacionalnim identitetom“ broj građana na ovoj teritoriji se rapidno smanjuje. Oni koji su ostali su siromašniji, neobrazovaniji i bespomoćniji nego ikada pre. U baladi o „našem ugroženom nacionalnom biću“ jedino odani prvoborci za pravi srpski identitet nisu prošli loše. Naprotiv!
Ljubav prema državi se razvija zahvaljujući njenom uređenom sistemu, pravdom za sve, gajenjem razumevanja, poštovanjem zakona, čistim vazduhom, sadnjom drveća, nezagađenim rekama, istinitim informisanjem i brigom o svojim građanima. Da bi nešto voleo moraš to da iskreno poštuješ. Pre svega da država voli samu sebe.
Uzoran Srbin se postaje tako što se ne uništava i krčmi čitava država, nasleđe i kultura, niti se poluti narod. Tako što se bahato ne uzimaju pare iz budžeta za svoj interes i privatne kombinacije svoje klike. Častan si kad ne zaboravljaš šta si obećao i očuvaš ono što si se zakleo da ćeš čuvati. Primeran si ako omogućiš da svi (osim elite) žive životom dostojnim čoveka, a ne da deci mažu paštetu „najbolje cene“ i jedu dva jaja dnevno.
Dobićemo Srbina, ponosnog na svoj identitet, kad prođe kuga nekompetentnosti, laži, straha i „najviših nacionalnih interesa“ koja hara otadžbinom. I kad se sramota ponovo vrati u modu. Do tada ćemo sanjati Srbiju rehabilitovanog obrazovanja i srećnijih prosvetnih radnika.
