Peti avgust? Čoveče, kad je to bilo.
Ima sigurno sedam dana, ko se još toga seća.
Peti avgust nama nije ništa, jer mi sebi nismo ništa. To je zato što mi nas ne volimo, mi samo mrzimo druge. To nam je takozvani identitet: mi nismo oni. Oni su zločinci, a mi smo žrtve, dakle – nama Peti avgust nije ništa. To je njihova sramota. Nije naša. Mi smo samo…
Šta smo mi samo?
Peti avgust nekima od nas jeste nešto. Ovde ne mislim na žene, decu, muškarce, one koje poznajem i one koje ne poznajem, a koji su glavinjali u onoj nesrećnoj koloni, bombardovani i kamenovani, a na kraju, kod svojih, poniženi. Mislim na one kojima je Peti avgust platforma za mržnju. Njima se, zapravo, i nema šta reći, osim: dabogda im deca bila bolja od njih.
Ali, možda toj njihovoj deci valja reći šta su im činili očevi. Najpre su se koristili strahom onih koji su od četrdeset prve nadalje živeli ustaški pogrom. Ne mislim na one među njima koje je taj strah onesposobio u rasuđivanju: verujem, hoću da verujem da je samoubistvo zubara Babića posledica odocnelog uvida u zločinjenje, te stoga i istinskog kajanja, nemam razloga da ne verujem u suštinsku ljudskost takvog čina. Mislim na ove ovdašnje koji su taj strah činili većim, praveći od tog straha rov za tuđu decu. Njihovoj deci će, možda, jednom biti jasna odgovornost očeva zbog činjenja i zbog nečinjenja. Možda, bar, unucima.
To je Dan sramote. Dan koji se, evo trideset godina, ne završava, koji se ponavlja kao neprijatni vonj: provetravamo, vonj ne odlazi
Nama Peti avgust nije ništa, jer, i to hoću da verujem, duboko, preduboko zapreteno u nama čuči osećanje onog što Filosof zove stid od srama. Gledali smo one kolone izmučenih, izgranatiranih, na traktorima, u malim automobilima, kako svoju muku nose u na brzaka napravljenim zavežljajima nekakve pokretne imovine. Znam nekog u čijoj glavi još zuje neizvadivi geleri. Znam nekog kome je to odredilo život i pisanje. Sećam se televizijskog reportera sa državne granice, potpunog idiota, koji starca na jednom takvom traktoru, narodski pita: „Kojim dobrom, domaćine?“ Sećam se i vica s početka devedesetih: sreću se dve beogradske gospođe na Terazijama, pa će jedna: „Draga, baš sam htela da vas zovem… vi beše imate izbeglice?“ „Imam, da“, odvraća upitana. „E, meni baš stižu ovih dana, pa sam htela da vas pitam – čime vi hranite vaše izbeglice?“ Petog avgusta devedeset pete, vic više nije bio primenjiv: prognanima nije bilo dopušteno da uđu u grad. Gledali smo, ne čineći ništa, poput holandskog bataljona u Srebrenici. Naše umeće: gledati i ne videti. Pod mi, mislim ljudi.
Kao izuzetak, onaj koji potvrđuje izvesnu pravilnost – znam nekog ko je sa Plavog mosta na Dušanovcu konopcem spustio nekoliko kartona mleka i vode onima dole, u koloni, u kanjonu velegradskog auto-puta, ne mogavši da podnese tuđu patnju. Beše takvih, ali malo, bolno malo.
Šta je, dakle, nama Peti avgust, ako to nije nepristojno pitanje u danima euforije zbog pet medalja na onoj pariskoj priredbi?
To je Dan sramote. Dan koji se, evo trideset godina, ne završava, koji se opetuje kao neprijatni vonj: provetravamo, vonj ne odlazi. Provetravamo, ali ne proveravamo otkud taj sramotni vonj koji nam se toliko uvukao u nozdrve, u disajne puteve, u krvotok i u mozak. Navikli smo se poput onih koji žive blizu deponije.
Sramota je naše temeljno ekološko pitanje. Životna sredina zasićena vonjem sramote nije ispravna za normalan život.
Peti avgust? Kad to beše?
