Da istoriju pišu pobednici, i to kao čvrstu, koherentnu priču u kojoj nema prostora za nijanse, dokaz je da istina ne prebiva u zvaničnim izveštajima. Dva rata, koja trenutno zaokupljaju našu pažnju, onaj u Ukrajini i u Palestini (ako se bombardovanje civila može nazvati ratom), jednako su nepomerivo, a po značenju suprotno, predstavljena u različitim geografijama, u zavisnosti od interesnih sfera lokalne politike. Dovoljno je uporediti srpske i hrvatske medije po tom pitanju, pa dobiti dve nespojive „istine“.
Ako se prođe kroz svetske izveštaje plasirane u javnosti, slučaj Gaza je još drastičnije podvojen. Prećutkuje se sve što ne odgovara zvaničnoj politici, pod mikroskop se postavlja svaka žrtva koja toj politici odgovara.
A svet? Onaj misleći, procentualno manjinski, uspeva da nađe načine i stvori koliko-toliko objektivnu sliku, za koju je jasno da je sačinjavaju valeri. Šta to vredi kada je većina navijački nabaždarena, naučena da zauzme stranu bez razmišljanja, sigurna u svakoj crno-beloj podeli, gde je jasno koji su „naši“, a koji su „njihovi“.
Ali, šta sa ljudima, zatočenicima tog obrnutog reda stvari?
Rat Miljenka Jergovića (Booka, Beograd, 2024; Fraktura, Zaprešić) ulazi s one strane pojavnog, kroz kratke zapise pojedinih „slučajeva“ ‒ njih 117. Naizgled nepovezane kockice mozaika, koje zajedno tvore ne sliku, već atmosferu, ritam disanja jednog ogromnog mehanizma, čiji su točkići stanovnici grada pod opsadom. Bez ambicije da obuhvati u celosti tu opskurnu pojavu, kojoj se priklanja ili iz nje beži svako na svoj način. Protagonisti-slučajevi nemaju prošlost, jer nema tog prošlog života koji može biti priprema za ratnu stvarnost. Retki su i iskoraci u budućnost, jer rat je bezvremena, tragična večnost. Tek poneki cinični nagoveštaj nekog još mračnijeg „posle“, u kome će sadašnje nevino dete izrasti u generala novog rata.
Protagonisti-slučajevi nemaju prošlost, jer nema tog prošlog života koji može biti priprema za ratnu stvarnost. Retki su i iskoraci u budućnost, jer rat je bezvremena, tragična večnost
A unutar tog mozaika, svaka kockica je svet za sebe, bez poveznice sa drugom kockicom. Više od sto raznorodnih svetova, od kojih svaki pluta u sopstvenom svemiru. Jergovićev svet je svet samoće, sastavljen od bezbroj paralelnih svetova u nemoćnom pokušaju uspostavljanja sopstvenih pravila, u okviru nerazumljivog sistema nametnutog od strane nekog nezainteresovanog boga, koji je pobacao kockice ne posloživši ih u smislenu celinu, jer je istog časa sasvim zaboravio na njih.
Ako je bog hladan i nezainteresovan, pisac nije. Poetski, očima odraslog deteta, on realno i nadrealno stavlja u istu ravan, dozvoljavajući zatočenicima tesnih kaveza da dodirnu drugačiju stvarnost: ženama da toplim dlanovima smiruju pomahnitalu decu, arhitektama da zidaju gradove sastavljene od maketa, slikarima da nestaju u svojim slikama, profesorima skrivenim ispod poslednje police u ostavi da se raduju posetama dva-tri preostala učenika, svedocima užasa da izbrišu sećanja, muškarcima da u svoje ozbiljne poslove pobegnu iz života i iz vremena, majkama da uporno popunjavaju rupe u granatiranim svetovima svoje dece. Svetovima do te mere razrušenim, da su nestali zidovi između jave i sna.
Za kraj, oslušnimo samoću Kunsthistorika, jednog od 117 Jergovićevih protagonista: „Najljepše slike, najvrednija mala djela, bisere ljudskog očaja, nesreće i stradanja, remek-djela onog duševnog mira nastalog na slomu čovjekove duše, zadržao bi sebi, i vješao ih je po zidovima njihova prostranog stana, na vrh najvišeg nebodera u gradu. Nebodera koji, začudo, i za sedme godine rata stoji uspravan, nedirnut. Odavno su se svi iz njega iselili, u strahu da će ga pogoditi prva sljedeća raketa. Ostao je samo on, sa svojim slikama, gore na vrhu.“
