Nastanak ovog teksta podstaknut je dopisom stanara beogradskog Dunavskog keja, objavljenog pre nekoliko nedelja u listu Danas, u vezi sa projektom tzv. Marine Dorćol, ali ne odnosi se samo na njihov problem. Odnosi se na ubijanje svih vidika, na ubijanje horizonata, koje je kod nas postalo uobičajena urbanističko-graditeljska praksa. Nagoveštaji širenja takve prakse postojali su već desetinama godina, ali sada je ona postigla evolutivni skok kojim se pretvara u brzopotezno nasilje.
Pre više od trideset godina, 1991, u nedeljniku Vreme, objavila sam tekst pod nazivom Zašto su Terazije ostale poslednji prozor Beograda. Bilo je to u vreme kada Terazije još jesu bile “prozor” kroz koji se, sa najuzdignutijih delova grada, a iz pešačkog nivoa, mogao uputiti pogled u daljinu, preko reke, ka prostranoj ravnici u kojoj leži Novi Beograd, ili čak ka delovima grada na brdima periferije, i dalje ka silueti Avale.
Sada je taj otvor za susret sa prostorom oko reke, kao i sa udaljenijim delovima gradske okoline, bezobzirno zazidan, zatvoren zidinama zgrada nakrcanih duž rečne obale. Uništena je, u centru grada, a uništava se i dalje, dragocena specifičnost Beograda, grada koji je stolećima opstajao kao osmatračnica na bregu iznad dveju velikih reka, kao vidikovac ne samo za posmatrače sa gradskih kula, nego i za pešake, za putnike prolaznike.
Šta se sada još događa sa rušilačko/graditeljskom aktivnošću u Beogradu?
Grad okovan barijerama
Grad je već najvećim delom okovan neprobojnim barijerama; oduzimanje vidika radikalno se sprovodi na sve strane, ne samo na Terazijama. Obale obe reke vizuelno se odvajaju od grada visokim betonskim pregradama.
Možemo te turobne prepreke pratiti, idući na primer Karađorđevom ulicom, preko zamrlog trga sa nakrivljenim “Nemanjom”, duž Savske ulice, sve do već preuzetih terena koji su do nedavno pripadali sada na smrt osuđenom Sajmu. Pipci izumitelja ovih okova protežu se do Ade, do priobalja kod Šećerane. (Ako ona i bude sačuvana, ostaće “u zatvoru”, vizuelni pristup od nje ka reci biće solidno preprečen.)
Na uzvišenijim delovima grada, u starim njegovim delovima, i mali vidici će biti uništavani, gde god da budu zatečeni. Novogradnje će natkriliti i preklopiti stari “mali urbanizam”, jer budućnost, onako kako je koncipirana, važnija je i od istorije, a svakako i od širine pogleda…
Neelitnim građanima-nevlasnicima pristup ovim dragocenim područjima biće dozvoljen, oni slobodno mogu posećivati preostali deo terena, između zgrada i reke, deo koji već jeste ili će biti bajno uređivan
Naravno, vlasnicima prostora u priobalnim novogradnjama uz kupovinu stanova sleduju i vidici kao deo luksuzne stambene opreme, ali samo ukoliko se ti stanovi nalaze na Frontu, a ne u zadnjičnim delovima zgrada. A neelitnim građanima-nevlasnicima pristup ovim dragocenim područjima biće dozvoljen, oni slobodno mogu posećivati preostali deo terena, između zgrada i reke, deo koji već jeste ili će biti bajno uređivan. (Npr., i kod Marine Dorćol, po obećanju, nalaziće se “najlepši deo Beograda”, iza barijere.)
Kritike fokusirane na zaštitu istorije i javnog budžeta
Kritike, dobronamerne i osnovane, koje se odnose na ovakvo planiranje izgradnje Beograda, fokusirane su uglavnom na ugroženost istorijskih znamenitosti, ili estetskih vrednosti starih zdanja, na osudu mogućih korupcionaških zlodela, finansijskih promašaja itd.
Sporadično, i daleko manje, spominje se ugrožavanje vidika Beograda. Ali korupcija, finansijski problemi, pa delimično čak i zanemarivanje istorije – sve se to u budućnosti može lakše prevazići nego što su to problemi gušenja grada, dugotrajnog opstanka i mentalnog zdravlja naroda koji treba da nastavi da živi pod naslagama toksične urbanističko-arhitektonske jalovine.
Ali, kao što sam već napominjala u medijima, omalovažavanje značaja i značenja vidika, ima svoj dubok simbolični smisao. Masivno zaziđivanje Terazija, makar i u vidu “samo” sužavanja horizonta, bilo bi osuđivanje na smrt ljudske dalekovidosti.
Korupcija, finansijski problemi, pa delimično čak i zanemarivanje istorije – sve se to u budućnosti može lakše prevazići nego što su to problemi gušenja grada, dugotrajnog opstanka i mentalnog zdravlja naroda koji treba da nastavi da živi pod naslagama toksične urbanističko-arhitektonske jalovine
Kada je svojevremeno Nadežda Petrović pisala o slabom smislu Srba za formu i arhitekturu, ona je ukazala na nešto što nije neki pretpostavljeni genetski nedostatak pojedinačnih ljudskih bića ovog podneblja i porekla. Njeno zapažanje nam govori o karakteristikama država u kojima su Srbi u novije vreme najduže živeli.
Izlozi su naši prozori u budućnost
Građani sa zaklonima za oči kakvi su se stavljali konjima (radi poželjnog strogog usmeravanja njihovog pogleda) jesu prividno i privremeno “najpodobniji” podanici. Ali građani bez prava na pogled i na široke horizonte, građani bez sopstvene volje i inicijative, doveli bi neminovno do propasti one države koja bi sistematski stvarala takve podanike.
U stvari, ono što bi stalno i jedino i (dugo)trajno trebalo gledati, to su izlozi tržnih (i poslovnih)) centara na osnovu čega ćemo i postati velegrad. Izlozi su naši pravi vidici, prozori u budućnost! To je dovoljno za sreću.
Što se tiče onih “vizura” koje se mogu videti sa vidikovaca, najpraktičniji bi bili periskopi, pa da ne moramo ni izlaziti na visoke konstrukcije, planirane na zgradama, već bismo sve i svašta mogli da gledamo iz podzemlja, kao Kusturičin podrumski narod. Sa dovoljno velikim periskopima mogli bismo da gledamo čak i u inostranstvo, bez potrebe da se maltretiramo putovanjima.
Nužno je setiti se da je u svoje vreme pesnik Dušan Matić, i prekorno i sa tugom, podsećao arhitekte, beogradske urbaniste, svoje savremenike, da su njihove starije kolege bile ponosne na beogradsku gredu, tu jedinstvenu odliku beogradskog tla, dugi temeni potez od trga Slavija do kalemegdanske tvrđave koji daje mogućnost da veliki središnji deo grada, slivanjem pojedinih ulica ka Savi sa jedne, i ka Dunavu sa druge strane, održi grad otvoren rekama, da na svakom koraku održi dodir sa horizontima i jedinstvenim beogradskim zalaskom sunca.
Predlog za postavku bilborda na obod Terazijske terase, sa natpisom Čuvaj vidik, 1997. Izlagan na BELEF-u 1999.
