Ništa Aleksandra Vučića danas ne definiše kao vrsta i karakter njegovih najbližih saradnika. Od notorne Ane Brnabić, kojoj nikakav problem nije da lupi ’da je opoziciji žao što u Novom Sadu nije poginulo više ljudi’, preko nerealizovanog huligana Vladimira Đukanovića, koji poručuje kako jedva obuzdavaju naprednjake da ne polome demonstrante, pa do Gorana Vesića koji je ne trepnuvši slagao da nadstrešnica u Novom Sadu nije ni bila predmet rekonstrukcije. U toj nastranoj tipologiji posebno se istakao jedan „genije“ – premijer Miloš Vučević, koji je izjavom da Srbija ne može da se ruši i zaustavlja zbog 15, 155 ili 1.555 mrtvih, pokazao da se može imati manje saosećanja i mozga čak i od Ane Brnabić. A to nije mali podvig.
Nevolje za režim nastaju kad, svesni da smo tek slabi svedoci svoje normalnosti, iskoračimo na poziciju koja ne može da ima pouzdanijeg jemca njihove nenormalnosti. A tada, ta i takva politika, mada ne često, počinje da se kristališe. Tada bezakonje i ludilo počinju jasno da se razdvajaju od normalnosti i prirodno kreću ka suprotnim polovima. To su oni trenuci, ljudi ih obično nazivaju padanjem maski, kada se to bezakonje i ludilo kondenzuju i pojavljuju u čistoj i jasnoj slici, i još važnije, njenom prepoznavanju.
I baš u tom prepoznavanju desio se prevrat. Srbija nikada u poslednjoj deceniji nije izgledala normalnije. Jer, ima li ičeg prirodnijeg i normalnijeg od slike studenata i profesora Univerziteta koji traže odgovornost za novosadsku tragediju? I ima li ičeg časnijeg od štrajka advokata koji staju u odbranu pravosuđa? I ispravnijeg od odbrane Starog savskog mosta. Ili zdravijeg od odbrane Jadra? I ima li, naposletku, ičeg pravednijeg od slike Vučića, patrona vaskolikog političkog i kriminalnog ološa, koji beži od studenata koje je pokušao da podmiti lažima o jeftinim stanovima. I zato je u pravu Svetislav Kostić kada kaže da opozicija ne treba da razmišlja kako da se iz krize izađe, jer je ovo kriza režima.
Srbija nikada u poslednjoj deceniji nije izgledala normalnije. Jer, ima li ičeg prirodnijeg i normalnijeg od slike studenata i profesora Univerziteta koji traže odgovornost za novosadsku tragediju? I ima li ičeg časnijeg od štrajka advokata koji staju u odbranu pravosuđa? I ispravnijeg od odbrane Starog savskog mosta. Ili zdravijeg od odbrane Jadra
Šta hoću da kažem – ovo više nije Vučićeva partija. Ovo je sudar nekrofilne tipologije koja ne preza ni od ubistava zarad punih džepova i građana koji su se uspravili i poručili da je bilo dosta. Razume se da u tom sukobu neće manjkati medijskih spinova i piarovskih tehnika režima, ali će ovaj put, za promenu, počivati na nečem manje virtuelnom od priča o zlatnom dobu. U toj borbi Vučić će, verovatno, još ponekog moći da uveri kako su on i njegovi nevini za ono što se dogodilo. Problem je što to neće biti dovoljno.
Jer, previše se za ovih deceniju i kusur sabralo tragedija, kriminala i korupcije – od helikoptera i Jovanjice, pa do „Ribnikara“, Mladenovca i Novog Sada. O tome se više ne može govoriti a da se ne imenuju krivci – režim koji je život svojih građana učinio toliko jeftinim da je ostavka jednog premijera i jednog gradonačelnika skuplja od desetina života. I da se razumemo, ovde uopšte nije reč o Vučeviću. Čuvajući njega, Vučić čuva i nakaradni sistem, koji funkcioniše u svom punom kapacitetu. Na koncu, ta nespremnost da se imenuju odgovorni ne govori samo o moralnim defektima vlasti, ona se očituje kao poslednja odbrana jedne promašene i potrošene politike.
Otuda je jedan uplašen i gomila slabih, danas opis naprednjaka. Uhvaćeni u laži, u prevari, zločinu, gledaju kako im se svet koji su kreirali po meri sopstvenih zadnjica doslovno raspada pred očima i to bi im na nos moglo izaći. Jer ko im garantuje da im deca onih čije su roditelje devedesetih na onolikim demonstracijama batinali, neće koliko sutra ponovo zaigrati pod prozorom. Kao onomad Vučiću.
Od tog katrana i perja deli ih, možda, samo još jedna Vučevićeva izjava.
