Kada jednog jutra bezbrižno krenete na more kao ekološka aktivistkinja Milica Ranđelović, pa vas naočigled svih iz aviona izvuku ljubazni radnici BIA i odvedu na informativni razgovor, onda je to državni teror pogubljenih vlastodržaca.
Kada vam, kao trudnoj aktivistkinji Zorani Crnojević iz Vršca, policija kao najgorem narko-dileru iznenada upadne u stan i pretrese ga, usput oduzme telefon, onda je to ogoljeno nasilje režima.
Kada vam zbog teksta o Srbiji kao potencijalnoj rudarskoj koloniji, kao Aleksandru Matkoviću iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, počnu stizati gomile pretnji smrću, onda je to potpuni kafkijanski zaplet i pretnja da svakoga od nas može progutati mrak zbog drugačijeg mišljenja.
Kada vas, kao Aleksandru Bulatović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, optuže za rušenje ustavnog poretka, onda je to signal svima da ni akademsko zvanje ne štiti od represije i da je kao nekad zbog preglasnog vica o Titu ili Džemalu Bijediću moguće zaglaviti robiju.
Sve ovo se desilo samo u nekoliko dana, a poslednjeg meseca više od 60 građana je privedeno na informativni razgovor. Puzajuća diktatura u Srbiji više ne puzi. Prohodala je.
Šta je sledeće, Vučiću? Parafraza je naslovne strane iz devedesetih posvećene Miloševiću, koja je vlasnika tog lista Slavka Ćuruviju koštala života.
Poslušnosti prethodi zastrašivanje
Zašto ćutimo i da li je Srbija postala poligon za eksperiment poslušnosti? Poslušnosti uvek prethodi zastrašivanje. Ključna reč ovog leta.
Zastrašivanje je vrlo jednostavna metoda jer pokreće snažne emocije koje su u direktnoj vezi sa ljudskim strahovima. Po Karlu Albrehtu, „bojimo se smrti, gubitka dela tela, gubitka autonomije, razdvajanja, napuštanja, odbijanja, poniženja, stida i bezvrednosti“.
Zastrašivanje (u našem slučaju ovaj režim) svesno kreira kukavice, mentalno slabe, anksiozne, depresivne i prestravljene ljude, ljude koji su apsolutno podložni uticaju autoriteta. Ljude koji će uraditi gotovo sve zarad iluzije sigurnosti. Takvi ljudi „zaboravljaju šta hrabrost jeste i spremni su da daju sve svoje slobode da bi sačuvali goli život“. Ovakvi ljudi ne protestuju, ne bore se za svoje slobode.
O takvim ljudima je govorio još Platon: „Lako ćemo oprostiti detetu koje se boji mraka. Prava tragedija života je kada se odrasli plaše svetlosti.“
U sasvim prosečnom igranom filmu Eksperimentator (Michael Almereyda), 2015, pratimo život jedne od najvažnijih ličnosti u istoriji socijalne psihologije Stenlija Milgrama. koji je na Univerzitetu Jejl izveo eksperiment poslušnosti.
Ljudi su se povinovali autoritetu iako su se loše osećali zbog toga i znali da su naredbe pogrešne. Eksperimenti su ponavljani u različitim zemljama i sa najrazličitijim tipovima ispitanika i uvek se dolazilo do istog zastrašujućeg procenta ljudi spremnih da drugim ljudima nanesu bol i patnju pod pritiskom autoriteta
Godina je 1961, u Jerusalimu je u toku suđenje Adolfu Ajhmanu. Otac i majka Jevrejina Stenlija Milgrama su igrom slučaja preživeli Holokaust, ali čitava porodica nosi ožiljke iz koncentracionih logora. Milgram sa zanimanjem prati sve što o Ajhmanu piše Hana Arent. Ajhman, po Arentovoj, nema nikakve znake mentalne poremećenosti, ne gaji antisemitske ili rasističke stavove. On je obični „tihi sused“ koji „samo radi svoj posao“.
„Banalnost zla“ koju Arentova navodi na primeru Ajhmanovog suđenja, toliko fascinira Milgrama da u podrumu univerziteta organizuje lažnu „studiju o pamćenju“ sa „lažnim elektrošokovima“. Koliko će „učitelj“ revnosno kažnjavati svog „učenika“ strujnim udarima od 15 do 450 volti? Ako mu iznad glave stoji autoritet i kada taj autoritet svaki put kada se „učitelj“ nećka neumoljivo govori:
1. Molim vas, nastavite
2. Eksperiment zahteva da nastavite
3. Apsolutno je neophodno da nastavite
4. Nemate drugog izbora, morate da nastavite.
Rezultati su bili deprimirajući. Više od 60 odsto učesnika je išlo do kraja puštajući sve jače elektrošokove kao kaznu za pogrešne odgovore, iako su iz susedne sobe čuli snimljene krike i zapomaganja „učenika“. Ljudi su se povinovali autoritetu iako su se loše osećali zbog toga i znali da su naredbe pogrešne. Eksperimenti su ponavljani u različitim zemljama i sa najrazličitijim tipovima ispitanika i uvek se dolazilo do istog zastrašujućeg procenta ljudi spremnih da drugim ljudima nanesu bol i patnju pod pritiskom autoriteta.
U jednom svom intervjuu Milgram je izneo tvrdnju da „ako bi se u Americi ikada uspostavio sistem logora smrti nalik na one koji su postojali u nacističkoj Nemačkoj, neko bi mogao da nađe dovoljno osoblja u bilo kom američkom gradu srednje veličine“.
Znam da o Milgramovom eksperimentu sigurno ne razmišljaju svi oni obični ljudi iz državnog aparata koji hapse i pretresaju trudnice, oni koji iz aviona izvode ljude kao narodne neprijatelje samo zato što su se usudili da drugačije misle. Ali, nekako, uvek imate izbora da odbijete poslušnost autoritetu i prestanete da budete odgovorni za krike iz druge sobe kao što su to ipak neki učesnici eksperimenta uradili. Pogotovo što se argument „da ste samo radili svoj posao“ kroz istoriju nije pokazao kao preterano validan.
Gotovo u isto vreme dok je Milgram predstavljao rezultate svog eksperimenta, jedan jevrejski tinejdžer Goldman Gilead sa logoraškim brojem 161135 plovio je brodom po Sredozemnom moru. U ruci je držao kutiju sa pepelom Adolfa Ajhmana, prethodno pogubljenog u Jerusalemu. Za predanog birokratu Ajhmana Goldman Gilead je bio sam broj. Broj koji je za razliku od čitave njegove porodice dočekao suđenje.
I dok sledi uputstva kako da taj pepeo prospe u more da neonacistima ne bi palo na pamet da se okupljaju na grobu zločinca, Goldman Gilead razmišlja koliko je mala količina pepela od tela jednog čoveka. Seća se planine ljudskog pepela koju je lopatom razgrtao u logoru Birkenau. Onda se primakne ivici broda i izruči sadržaj kutije. Banalnost zla u trenutku raznesu talasi.
