Ljudi koji su na udaru tabloidnog smeća gotovo da su oguglali na budalaštine iz tih trovačnica kojima pokušavaju da udare na njihov integritet, dostojanstvo, privatni život i karijere. Navikavamo se na zlo i brlog koji nas okružuje što je samo po sebi zabrinjavajuće i predstavlja posebnu temu za analizu.
Oguglalost, ako tako glasi ta imenica, jeste pogubno stanje naše svesti koje nas udaljava od pobede nad diktaturom. Oguglalost dok šetamo pored Skupštine i gledamo u paravojne šatore kao da su oduvek tu, kao da su nam sudbina. Pogubna anesteziranost u nenormalnim društvenim okolnostima.
Prvi i jedini put sam zbog gadosti na TV Pinku tužio svog bivšeg studenta Lava Pajkića. Ljudi ispranih mozgova su mi posle te „satirične emisije” baš kao i nakon filma Vukovar, poslednji rez, prilazili na ulici oslovljavali me ustašom i pljuvali. Posle četiri godine, za mene stresnih ročišta, dobio sam presudu protiv Pajkića od 90 hiljada dinara. Sudski troškovi su me koštali 120 hiljada. Mitrović je ukinuo emisiju u kojoj je autor po rešenju suda trebalo da mi se izvini. Srednjoškolac Lav Grigorije je nedugo posle toga postavljen za državnog sekretara Ministarstva za kulturu. Toliko o pravdi.
Reakcija iz pijeteta
Kada me je Informer pre nekoliko dana, proglasio direktnim potomkom ustaše iz logora Jadovno mnogi su me pitali zašto svojom reakcijom dajem na značaju Draganu J. Vučićeviću i ekipi? Zašto jednostavno ne ostanem u stanju oguglalosti?
Reagovao sam samo iz pijeteta prema svojim precima, jednom i drugom dedi čije su porodice bile žrtve ustaških zločina u Drugom svetskom ratu. Moj deda Janko i baba Sofija u poodmaklom mesecu trudnoće, izbegli su jezivu sudbinu stradalnika u glinskoj crkvi. Bežeći preko krovova dočepali se Beograda gde se u julu 1941. rodio moj otac.
Mom dedi po majci Milovanu ustaše su na Kordunu na kućnom pragu ubile maljem dvanaestoro najbližih članova porodice.
Ali zašto baš „ustaša”, ja, potomak stradalnika? Zbog čega je ustaša najčešća kletva u prljavom propagandnom ratu ovog režima? Od Dinka Gruhonjića, preko studentskih aktivista, sve do Severine, Tonina Picule i EU parlamentarca Gordana Bosanca u „lijepoj njihovoj”, kako se s gađenjem naziva susedna država?
Bojana Selaković iz Nacionalnog konventa za Evropsku uniju dala mi je još istog dana mogući odgovor u intervjuu za EWB. Ona smatra da je „narativ o ustašama deo duboko ukorenjene političke manipulacije i da nije usmeren prema Hrvatima već prema srpskoj javnosti“.
„Režim gasi kritiku, izaziva strah, stvara lojalnost i briše granicu između stvarnosti i propagande. U pitanju je emocionalni refleks koji se sistematski podgreva decenijama, a danas se koristi u unutrašnjoj političkoj borbi, a ne stvarnoj politici. Istorijski održavana trauma momentalno izaziva emocionalnu emociju kod velikog broja ljudi… Korišćenjem etikete ustaša vlast oživljava narativ da je Srbija uvek meta istorijske nepravde. Time se kreira osećaj opkoljenosti i ugroženosti, a istovremeno se osnažuje uloga vlasti kao zaštitnika nacije.”
Moć propagande
I tako dolazimo do terena emocija. Kada je u pitanju prljava propaganda bez ikakve milosti, prva asocijacija je neprevaziđeni Jozef Gebels. Kažemo „gebelsovska propaganda” uvek kada se klevete, uvrede, laži i izmišljotine primaknu moralnom dnu za koje smo poslednjih godina u Srbiji shvatili da u retorici ovog režima ne postoji. Vojislav Šešelj, politički otac Aleksandra Vučića, svedoči da je njegov učenik pročitao sve što se na temu političke manipulacije može pronaći.
A čitao je i Hitler. Pre nego što je napisao Mein Kampf, posebno ga je nadahnula misao francuskog socijalnog psihologa s kraja devetnaestog veka Gistava Le Bona. Le Bonova misao nudila je jednostavna praktična rešenja pa je neke tehnike prvi oduševljeno prihvatio Benito Musolini. Nije slučajno da je uzor fašističke propagande bila misao čoveka koji je smatrao da „žene ne mogu imati isto obrazovanje kao muškarci jer im je mozak po veličini bliži gorilama nego razvijenom muškom mozgu“.
Iako nam je pre tri i po decenije Miloševićev propagandni svet delovao kao nešto potpuno užasno, njegovi „Odjeci i reagovanja“ u Politici i Drugi dnevnik RTS-a sa svim svojim dodacima danas izgledaju gotovo uljudno u poređenju sa Vučićevom mašinerijom laži
U svom najvažnijem delu Grupa. Studija o popularnom mišljenju iz 1896. godine Le Bon će prvi primetiti da „masa poznaje samo jednostavna i preterana osećanja za razliku od ljudskih jedinki koje su kompleksnije“.
„Pojedinac je zrno peska, među drugim zrncima peska, koje vetar uzburka po volji“, smatrao je Gistav Le Bon. „Tri glavna procesa koje čine ‘Grupu’ su: anonimnost, zaraza i povodljivost. Anonimnost dozvoljava pojedincu, koji racionalno razmišlja, da se oseća kao da gubi ličnu odgovornost. Pojedinac postaje primitivan, nerazuman i emotivan.“
Omiljene uvrede
Le Bon sigurno nije mogao da predvidi ogroman značaj društvenih mreža ali kao da je nacrtao model po kome upravo funkcioniše Vučićeva armija stranačkih botova. Anonimnost i primitivizam.
Gebels je bio samo vešt operativac „duhovnog uticanja na naciju“. Bio je svestan da propaganda mora biti „narodnjačka“ i da svoj intelektualni nivo mora prilagoditi „sposobnosti shvatanja najograničenijih među onima kojima se želi obratiti“. Nacističke vođe su znale da je ključ uspeha „ograničavanje na mali broj tema, misli i zaključaka koje se imaju neprekidno ponavljati“. Posebna pažnja se poklanjala onečovečenju svakog političkog protivnika i celih etničkih, polnih ili religioznih grupa i njihovo pretvaranje u neprijatelja ili „štetočine“.
Le Bon sigurno nije mogao da predvidi ogroman značaj društvenih mreža ali kao da je nacrtao model po kome upravo funkcioniše Vučićeva armija stranačkih botova. Anonimnost i primitivizam
„Štetočine“ su jedna od omiljenih uvreda srpskog predsednika. Analizirajući Vučićeve govore na plaćenim narodnim zborovima od Sremske Mitrovice do Niša analitičari primećuju oskudnost u identičnim temama i rečenicama. Menja se samo emocionalni naboj govornika. Od početnih poziva na dijalog sa našom „pametnom zavedenom omladinom“ stiglo se do agresivnih pretnji akademskoj zajednici i svakosatnog proglašavanja pobede nad „obojenom revolucijom“.
Superlativi su takođe omiljeni u nacističkom jeziku. Jedinstveno. Gigantsko. Totalno. Stravično. Ako prečesto čujete ove reči budite sigurni da nisu izgovarane „prvi put u novijoj istoriji“. Još je Le Bon znao da su one „vetar koji uzburka zrnca peska“.
Iako nam je pre tri i po decenije Miloševićev propagandni svet delovao kao nešto potpuno užasno, njegovi „Odjeci i reagovanja“ u Politici i Drugi dnevnik RTS-a sa svim svojim dodacima danas izgledaju gotovo uljudno u poređenju sa Vučićevom mašinerijom laži. Zanimljivo je kako neki od pljuvačkih epiteta vaskrsavaju. Tako kucamo na vrata zaboravljenih „foteljaša“ koji poslednjih dana postaju omiljena uvreda režimskih medija.
Gebels je bio samo vešt operativac „duhovnog uticanja na naciju“. Bio je svestan da propaganda mora biti „narodnjačka“ i da svoj intelektualni nivo „mora prilagoditi sposobnosti shvatanja najograničenijih među onima kojima se želi obratiti“
„Foteljaši“ su bili glavni zlikovci u Miloševićevoj „antibirokratskoj revoluciji“, posebno u njenoj „jogurt“ fazi. Pod parolom „Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“ vodio se pravi linč protiv vojvođanskih partijskih rukovodilaca „autonomaša“. Blaćenje ovih ljudi punilo je Politikine stupce. U „Odjecima i reagovanjima“, tom Informeru s kraja osamdesetih, gomila „poluinteligenata, neuspelih, neostvarenih, raznovrsnih saradnika DB-a po Staljinovom receptu se obračunavala sa državnim neprijateljima „foteljašima“.
Novosadski profesor Jovan Komšić primećuje da su „na formuli borbe protiv ‘foteljaša’ iznikli ljudi koji su nakon dve decenije postali hiperbogati tajkuni i posednici ekonomske moći i da su oni “najdirektniji dokaz da je patriotizam poslednje utočište hulja”.
Nacističke vođe su znale da je ključ uspeha „ograničavanje na mali broj tema, misli i zaključaka koje se imaju neprekidno ponavljati“. Posebna pažnja se poklanjala onečovečenju svakog političkog protivnika i celih etničkih, polnih ili religioznih grupa i njihovo pretvaranje u neprijatelja ili „štetočine“
Vučićevi „inženjeri ljudskih duša“ dobro znaju da je „foteljaš“ još od Miloševićevog vremena omražena ljudska jedinka ali zašto joj ne dodati i pridev „blokaderski“? „Blokaderski foteljaši“ zvuči tek nešto gluplje od „plenumskih boljševika“ ali zar nije pravi izbor preuzeti najbolje propagandne tekovine drugih diktatora? U trenutku kada studenti traže vanredne izbore i politički izlaz iz društvene krize „blokaderski foteljaš“ postaje obavezni sadržaj message box-a svakog SNS aktiviste.
Tek da se svim „zrncima u pesku“ stavi do znanja da samo uzurpatori vlasti u Srbiji imaju prava na bavljenje politikom i da samo njihova dupeta zaslužuju fotelju.
