Da bi se pokušalo odgovoriti na to bolno pitanje iz naslova, možda je potrebno suočiti se sa nekim prethodnim samoupitima.
Kad je ljudskost iščilela iz Srbije?
I gde se i kako vraća?
I jesu li ovo tek retorička pitanja ili odgovore znamo? (Samo se pravimo neveštima? I neutralnima?)
Možda prvo pitanje i nije tačno postavljeno. Nije, zapravo, najvažnije – mada nije nevažno – kad se to dogodilo: nekad, usput, dok smo se bavili drugim stvarima (život je ono što se dešava dok si zauzet pravljenjem drugih planova – Džon Lenon), dok smo pokušavali da preživimo, dok smo sebe i druge ubeđivali da su svi drugi u krivu, a da smo mi žrtve – pa, svega: belosvetskih zavera, zlih suseda, ove situcije, bilo čega što nismo mi, jer ogledalo je gadna stvar. Nije ti ogledalo krivo što ti je njuška ružna, glasi slavni moto Gogoljev.
Nije, dakle, presudno „kad“. Nego zašto. Pre i posle svega, zato što nismo umeli da se suočimo sa samima sobom – pre i posle svega. Čega svega? Pa, svih onih smrti počinjenih u naše ime. U ime državnog i nacionalnog razloga. Jer, to je nama isto. Nismo nikako razumeli da država, građanin, nacija, religija, vera, političko ubeđenje nisu jedna te ista stvar. Nismo se snašli u podeli svetsko-povesnih karata, zato što smo uvek birali one koji su nas ubeđivali u suprotno – dobro, ne svi i ne u svakom času, ali, nažalost, većina, iz različitih, uglavnom vlastohlepnih razloga i ambicija.
Pa smo počeli podrazumevati da država nije svih svojih građana, nego najpre onih koji pripadaju većinskoj naciji. A pravili smo se – to mora zbog Evrope – da nije tako. Potom, zaboravili smo da svi građani jedne nacije nisu nužno i veroispovednici iste religije. A popove su nam dodatno natovarili političari – to mora zbog naroda. Pa je još neuspostavljena država, tek oslobođena neopisivo mračnog srednjeg veka komunizma u kojem ništa nije valjalo (pa ni mi?), prestala biti sekularnom pre nego što je uopšte postala državom. U učionicama je, iznad table, svetog Tita zamenio Sveti Sava. A ne Dositej, recimo. Ili, najbolje – niko. Pa se popovima opraštalo – to mora zbog tradicije – i ono što se ne prašta rođenom bratu. Sestre ionako niko ne zarezuje.
S vrha se govor bede, žargon autentičnog zla sunovraćuje naniže, od Novog dvora, preko šatorskog naselja napučenog svakovrsnim bašibozukom, do Parlamenta. Gde bi se drugo govor ništavila, diskurs zla, bolje uspostavio kao most, nego tu, gde nastaje još jedan geto, još jedna favela, u kojoj govor zla i doslovno postaje pesma zla. Oda zlu
A kad se to p(r)ojavila ljudskost?
Jesmo li spremni da priznamo kako se to desilo onog dana kad se momak u letnjoj šajkači – rekvizitu austrijske vojske što ga je stari car teslimio ovde, pa se primilo kao narodna nošnja (gde se dede Jovanča Micić i njegova šubara?) – prihvatio sandžačke-bošnjačke zastave, a devojka u letnjem hidžabu, stvari zapravo nedavno uvezenoj – kod nas se za turskog vakta nosilo zar i feredžu (znam pouzdano, pitao sam svoju baku, Hatidža-hanumu, pa mi rekla, a još je dodala i to da kad je bilo skidanje, ono po komunističkom fermanu, „one lijepe se obradovale, one ružne baš i nisu“) – ogrnula se zastavom Republike Srbije. (I tu se našlo zakerala. Vazda ih imađaše. Od belolistićarske samopravedničke osvete samima sebi, pa nadalje. A i pre. A i posle. A i sada.)
Valja se vratiti prvom pitanju. Možda je ipak zanimljiva ta vremenska odrednica. Ili – vremensko-prostorna. Ili mentalna.
Možda je počelo u jeziku. Tačnije, u rasapu jezika. Još tačnije: u govoru. Onog časa kad je neformalnost kao izraz non-konformističke opuštenosti – to je zbog raje – preobraćena u kolokvijalnost, a ova, potom, shodno sve nižem obrazovnom stupnju upravnih organa (od doktorâ filosofije do štreberâ i kupaca diploma i titula), u ulični žargon, šatrovački iskaz, argo. Argo je jezik bede, kao što kaže pisac, više znan po crtanim filmovima i mjuziklima nego po književnim remek-delima.
Govor je, rekao bi filosof, postao zamenom za egzistenciju. Govor preterano žustar ili pasivno-agresivno spor, ali uvek uvredljiv, podsmešljiv, ponižavajući, govor koji samo govori a nikad ne sluša, govor čija je svrha ućutkati drugoga, ne dopustiti mu ni reč, ako je moguće, a moguće je uz posredovanje snishodljivih, uplašenih, častohlepnih, amoralnih odobravalaca činjenjem i nečinjenjem. Govor je zamena za sadržaj, jer sadržaja nema, sadržaj je čisto ništavilo, negacija svake egzistencije, etička nedospelost, zasnivanje jednog morala imoralnosti.
Od niškog iftara i novopazarske svetkovine čiste ljubavi, preko marševa solidarnosti i trgova punih ljudi žednih slobode i nade, pa sve do odluke jedne majke da svoju nepojamnu tugu pretvori u čistu ljudsku akciju, Srbija se ukazuje kao oljuđena zemlja, u kojoj ljudi žele da žive slobodno i čestito
Ne više jezik mržnje, nego čisti govor zla.
S vrha taj se govor bede, taj žargon autentičnog zla, zla po sebi – šta god da mu beše uzrokom, a nešto duboko mu uzrokom svakako jeste – sunovraćuje naniže, već prema gotovo militarno ustrojenoj hijerahiji bede. I materijalizuje se, kao slika: od Novog dvora, preko šatorskog naselja napučenog svakovrsnim bašibozukom, do Parlamenta. Simbolički?
Ništa što je simboličko, nije slučajno; dapače, zakonito je. Gde bi se drugo jezik bede, govor ništavila, diskurs zla, bolje uspostavio kao most, nego tu, nasred jednog izranjavljenog grada, tu gde nastaje još jedan logor, geto, još jedna favela, uz onu postojeću, vertikalnu, betonsku, staklenu i čeličnu, tamo na Savi. Tu, u logoru, govor zla i doslovno postaje pesma zla. Oda zlu. Apoteza dehumaniziciji. Obezljuđenje.
Vratimo se, ipak, ljudskosti. Jer nam je vraćena, iako to nismo hteli, hteli smo da se valjamo u glibu naše rezignirajuće egzistencije, u blatu sveopšeg beznađa. Hteli smo da ne prepoznajemo tragediju, da budemo lišeni straha i sažaljenja, kako veli pisac Poetike, lišeni katarze i pročišćenja takvih afekata. Posle etničkog čišćenja, bez etičkog pročišćenja. Ili, ipak, negde čučaše zapretena, suzbijena, utuljena – ljudskost?
Od niškog iftara naovamo, potom i novopazarske svetkovine čiste ljubavi, preko svih onih marševa solidarnosti, svih trgova, ulica, bulevara punih ljudi žednih slobode i nade, pa sve do odluke jedne majke da svoju nepojamnu tugu pretvori u čistu ljudsku akciju – ne aktivizam! – Srbija se ukazuje kao oljuđena zemlja, kao nanovo pronađena teritorija života koji sebe hoće živeti i ne biti više poprište neke polupodnošljive egzistencije?
Živeti slobodno?
Da, jer – živeti čestito.
Dijana Hrka je nama drugo ime za istinu, za duhovnu lepotu, za mogućnost života, za slobodu. Njeno dete živi kroz nju. A i mi živimo kroz nju, i stvarno, i simbolički.
Da bi Srbija živela, Dijana Hrka mora živeti.
Dijana je naša Mama.
