Bauk kruži Srbijom. Bauk emancipacije. Sve sile stare Srbije slile su se u svetu hajku protiv tog bauka: dobojski student i bečejski popâ, Štrljić Iva i Antić Čedomir, prerušeni radikali i večiti policajci. Jer, emancipacija, puna, građanska, opšta – ugrožava sve njih. Lopuže, oni će se snaći, oni se uvek snađu. Ali, šta da urade oni što drže kako im izgubljeni beočug – ma optočen i lažnom pozlatom – neopozivo pripada, da su oni ti pašićevsko-ćosićevski ultra(s)-Srbi što imaju baštiniti sve ono što jest ova zemlja; neće im valjda to uzeti nekakvi studenti, nekakvi emancipovani građani, lišeni zavisnosti od korupcije srca, tela i duha? O novčaniku da ne govorimo.
Jer, to je, eto – i ne na koncu – ishodište, a možda i ishod, studentske bune na dahije duha: veza između pravne države i njenog duhovnog razvitka očiglednija je nego što se čini, pa se tako tih nekoliko jednostavnih, pravednih, tehnički – no, izgleda, ne i pravno-psihološki – lako ispunjivih zahteva u svojoj punoći pokazuju kao smrtonosni ubod škorpiona emancipacije. Taj se otrov, otrov slobode, pravde, istine, širi pandemijski sveobuhvatno. Šta da čine častohlepni, slavoljubivi mediokriteti? Kud da se denu, kako da se zaštite od praska oslobođene čestitosti?
Rekoh: mutnim mutantima tranzicijske trange-frange ekonomije neće biti teško dočekati se i na prednje i na zadnje udove, njihovi su životi poput onih u ranim kompjuterskim igricama, potrošivi, ali obnovivi. Nevolja je sa onima koji nečasnoj raboti zlodejstva, zločinstva i lopovluka, a sve to jedno bez drugog ne ide, daju idejno-duhovni pokrov srpstva i srbstva, pašićevštine, ćosićevštine, gegulsko-gedžovanske autentičnosti. Njih sve ugrožava. Naročito sloboda izbora. Slobodni izbori. Zapravo: svaka sloboda. Jer ona, uistinu, nije božije sjeme pa ti ga netko daje i zbilja nije podmetanje ideološki zakržljale forme, a tek nije uzajamno milovanje idiotskih glava, kako veli P(j)esnik. Ona, patetično rečeno, kao kod Delakroa, predvodi narod.
Narod! To je ono čega se najviše plaše. Sve pozivajući se na narod, kao junaci još uvek najboljeg srpskog pozorišnog komada – neka me izvine sva tri pokojna klasika, Nušić, Aca Popović i Ljuba Simović, a i Dule, jedini živući – Sterijinih „Rodoljubaca“, oni narod najviše preziru. Sve jednako se busajući u škrofulozna nacionalna prsa, oni se naroda i plaše i gade, pa se od tog straha brane pogledom s visine. Njih građansko oslobađanje više plaši nego bilo šta drugo. I taj je strah iskonski: oduvek su se oni i nji’ovi plašili slobode, oduvek su sanjali stepskog vuka ili mrkog medveda iz tajge, da nagonom, a ne pameću, strahovladom, a ne slobodnim izborom, čuva onu pustolinu duhovne praznine u kojoj se, onda, osećaju svoji na svome.
Sve jednako se busajući u škrofulozna nacionalna prsa, oni se naroda i plaše i gade, pa se od tog straha brane pogledom s visine. Njih građansko oslobađanje više plaši nego bilo šta drugo
Ova pobuna srca, tako, jest pobuna protiv učmalosti, oblomovštine, svakojake lenjosti duha, sitnog lopovluka duše, filistarske, ćiftinske svesti, vilajetske uskogrudosti. To što su se studenti, kako veli vaskoliki srpski analitičarski bašibozuk, prebolevši izvesne dečije bolesti i leva skretanja, tobož kasno setili kako je sve u izborima, tek im nije od pomoći. Nije kasno za slobodu izbora, ni slobodne izbore, nikad nije kasno za tu nesavršenu, ali shodno ljudskoj prirodi jedinu moguću alatku. Zgodno im je da o toj stvari misle kao o zaveri (zavera je krasno pokriće za nepočinstva), kao o nekakvoj obojenoj revoluciji – nikako, k vragu, da joj odrede boju! – kao da je revolucija nešto strašno i nikad viđeno, pa i oni i nji’ovi došli su tu gde su se zapatili putem kakve revolucije. Nema tog dokumenta kulture (i civilizacije) koji istovremeno ne bi bio i dokument varvarstva (ako je, naime, revolucija varvarstvo, i ako su varvari neko rešenje, ili to nisu, kako se spore dva pesnika). Citat u kurzivu jest, dakako, andorskog samoubice. (Trk na brauzere!).
Prostije – i prostački – rečeno: malograđani su se utronjali.
Sve i da se ništa ne desi, gutljaj emancipacije, okudžavinski gutljaj slobode, ispijen je.
Hoće li Srbija uspeti da se iz drugog pokušaja u ovom veku zbilja emancipuje?
I to – od sebe same?
Dum spiro, spero.
